Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - II део

 ☦

ЈОШ О ДУХОВНОЈ ДНК ДУХОВНИХ ЧЕДА И УНУЧИЋА РУСКОГ ЗИЛОТСКОГ СОДОМА

Афинитет (affinitas, сродност, склоност, сличност) је одређен природом, генетски. Духовни афинитет одређен је духовном нарави. Управо због своје природе, пчела има афинитет за цвет, а мува за објекте другачијег мириса. Овај текст намењен је збуњеним пчелицама, дезоријентисаним радијацијом лажи. Не црним мувама које су своју духовну ДНК саме изабрале по своме природном афинитету, и свесно је модификовале у руском зилотском содому, а сада зује фреквенцијом матице и окупљају пчеле око себе. Зато, залутале пчелице нека читају. А муве, нека одзује.

Истински псеудоправославни лицемери из Акакијеве СИПЦ, одговарајући на трактат који се тицао њихове лицемерне хомофобије (:овде), дефинитивно су показали да воде информативно-пропагандни рат против српског православног народа. Иако подржани духовном логистиком свога оца (лажи), али будући без довољних когнитивних капацитета да лажи умешно презентирају (ко хоће да успешно лаже мора да има добро памћење и конструктивну визију целокупног мозаика), нису успели у патетичном покушају да још једном пљуну у Богом даровани разум српских православних људи. Уместо тога, успели су да покажу да су лицемери на много нивоа – не само на моралном, који се тиче њихове духовне афилијације са содомом, и страсне заљубљености у лаж, него и на канонском, па чак и догматском. Слава Господу, Који када кажњава најпре одузима разум, и на томе – значи да је Његова милост близу. И њима, и нама због чијих је греха њих и пустио на нас.

Па пошто су показали вољу да полемишу историјским чињеницама, и наставили да лаге (:овде), нећемо им остати дужни – „Војујте на мадијанце и бијте их, јер они војују на вас обманом“ (4.Мојсијева 25.18). Намера је била да се каже само о аспекту хомофобног лицемерја, али сада ћемо осветлити и друге рупе катакомбног лавиринта њихове хипокризије. А како то лицемерје има димензије различите од свега што је забележено у историји Цркве, завређује и посебан назив – лИПЦемерје.

Липцемерје прво. Акакијеви фарисеји нашли су се „изненађени и увређени“ што је текст о њима објављен у првој седмици Великог Поста („погледај, шта чине у суботу што није дозвољено!“). Наравно, не знају да „сваки српски дан је мегдан, где се води борба између истине и лажи“ (Владика Николај). И неуки у истини Цркве, не појме да баш ти дани непосредно претходе Тријумфу Православља, и победи над сваком антицрквеном лажи (од којих су најновија они). Односно, да су то по преимућству симболични дани победне борбе за истину и веру – наше је да победимо лаж у себи, и колико можемо око себе, а Победитељ смрти ће, ускоро, победити и остала зла. Липцемери фарисејски апелују на пост, тиховање и кајање за личне грехе, као да је то важније од покајања за содомитски раскол у коме труну, и проповедајући га многе вуку са собом у смрт. Они усиљено посте и кају се већ деценијама, а од тога „подвига“ њихова лаж је само већа и грђа.

И још, не схватају да је текст о њима само практични продужетак молитве свих православних Срба: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“.

Липцемерје друго. Наричу: „Безбожничка клевета нових исповедника Русије, истинских бораца за веру!“, „најнижа могућа дискредитација СИПЦ!“, па уместо да покушају да се обрачунају са чињеницама, они се безуспешно труде да се домисле ко је „аутор пасквиле“ („ништа ми више није било јасно“) и линчују поштара („одговор хомофобним зилотима: ко другоме јаму копа...“). Од блуда епископа, горе зло је оправдавање зла – зато је речено да се блуд епископа прикрије мантијом (Евергетинос). Иначе, анонимни аутор – на чију душу нека иде грех свлачења Акакијеве мантије са слике содомског блуда лажних епископа – нема везе ни са уредништвом, ни са кружоком сајта „Борба за веру“. А није ни хомофоб – можда зато што је на свом путешествију у Цркви сретао много људи са хомосексуалним склоностима (тачније, они су пресретали њега), и практично једино они су му показивали љубазност, пажњу, поштовање и извесни интерес за његову неинспиративну личност.

 

Липцемерје треће. Рекламирајући себе као „препорођени и обновљени канонски епископат“ Српске Цркве, тврде како је текст „напад на СИПЦ фокусиран на сатанизацију њеног апостолског прејемства“. На самом делу, речени „препород“ (ре-ген-ерацију) су свесно изабрали и учинили они сами, и сатанизам који је у њиховим духовним генима управо су они донели у Србију и данас расејавају тај содомски ГМО кукољ по њој. Њихово „апостолско прејемство“ је сатанизовано у оној мери у којој су били демонизовани њихови духовни оци и ђедови - „прејемници“ апостола. А српски зилоти сами, „обновљени“ су у истој мери, мери древне змије која је сколутана у њиховој духовној ДНК.

 

Липцемерје четврто. Акакије и његови зилоти фари(пц)сејства тврде да су верзије биографија руских епископа содомо-гоморских „преузете из добро познатог оперативног материјала којим су се НКВД (ФСБ) и МП служиле како би дискредитовали ИПЦ у Русији“. Па уместо њих, дају своје „аутентичне“ верзије. Пошто тај „оперативни материјал“ и персонал КГБ агентуре није баш тако добро познат у Србији, додатно ћемо га осветлити. И показати између којих редова у лакираним биографијама се стидљиво крије невидљиви праотац акакијеваца, видљив у ишчадијима својим.

А, пре свега, скренућемо пажњу на основно безумље апологета. Како то да тајне службе не подижу такве лажне  оптужбе, кад су већ тако ефектне, нпр. на Акакија? Или на владику Артемија? Или на владику Амфилохија? Одговор је јасан – у тајним службама нису дебили (попут зило-фарисеја), него људи који користе интелигенцију (зато „intelligence“), и баратају са реалним и доказивим материјалом. И, по тактичкој потреби службе, само фотографишу, распламсавају или гасе ватре које су безбедносно интересантне личности саме запалиле.

Истина, постоје и операције под лажном заставом (false flag), али баш Акакијанци су тога парадигма – оригинално су носили мртвачку главу (аутентична пиратска симболика, која уједно и показује духовну суштину као упозоравајућа етикета отрова на хлебу њиховог псеудоправославља), а сада оперишу под заставом светосавља.

 

Липцемерје пето. Лазар Јосифович (да поменемо и заслужног оца, чија се личност вероватно из разлога широко распрострањеног антисемитизма у руском свету потпуно прећуткује у биографијама) Журбенко је, тврди Акакије, НКВД-ом, ФСБ-ом и МП-ом „оклеветани исповедник“. Врло индикативно је, ипак, како се у њиховом одговору потпуно игнорише сведочанство живог сведока, Т.Н. Орлове (кћери епископа дисидентске Руске Заграничне Цркве Антонија Орлова, потомка древног и славног племићког рода), која се не може оптужити за сарадњу са ФСБ и МП, а ни за бешчашће. Она је пред многим сведоцима, више пута и јавно посведочила: 1990. у дому свога оца, који је примио госте из Русије и сместио их у њену собу без њеног знања о томе, ненајављено се вративши кући са пута, затекла је владику Лазара и његовог келејника, тада јеромонаха Венијамина (убрзо после епископа), у содомитском акту.

После тога је њу дотични Венијамин убеђивао како је она то „погрешно видела“, и да је била само у питању „масажа, што је предањски обичај код руских монаха“

Епископ Венијамин Русаленко, келејник Лазара Журбенка , у тренуцима опуштања

Занимљиво је да Акакије ником у Србији не прича о том благочестивом предању, тим пре што је то предање епископа полагањем чијих светих руку, монашкој масажи вичних, на сопствену главу сам примио је апостолско прејемство. Зашто Акакије не предаје оно што је сам примио, и не учи даље онако како је сам научен?

Липцемерје шесто. На страну многа друга анегдотална сведочанства са разних страна о моралним и канонским неадекватностима „исповедника“ Лазара Журбенка из раних фаза његове катакомбне каријере. Поента лицемерја СИПЦ (СИП црквеници - „сипци“, у даљем тексту) у теми „НКВД и ФСБ клевета!“ огледа се и у следећем.

О Лазаревом служењу у време СССР клирик катакомбног архиепископа Антонија Голинског сведочи: "Када га је КГБ затицао заједно са народом, он је излазио и показивао документа, после чега је КГБ говорио: „То је наш човек". А када је КГБ затицала наше људе и свештенике, смештали су их у затвор и логоре "  После чега је Журбенко добио надимак "разоритељ" или "гробар катакомби".

Да лицемерје буде гротескније - о томе пише сам Владимир Мос, данас члан СИПЦ.

Липцемерје седмо. Сипци наводе пар примера катакомбних стараца који су својим чедима завештали да се после њихове смрти „духовно напасају“ код о. Лазара. Али прећуткују знатно више драматичних примера најауторитативнијих катакомбних духовника који су одбили да имају било какво општење са Лазаром, и свима завештали да беже од њега. Ту су, осим Епифанија Чернова (духовног сина Теофана Полтавског): архиепископ Антоније Голински (аутор чувене књиге о Исусовој молитви „Пут умног делања“ - три пута одбио Лазарев захтев да га рукоположи), епископ Серафим Поздјејев („изгнао га са скандалом, обличивши га у содомском греху“), епископи Теодосије Бахметјев, Венијамин Фролов и Варнава Бељајев (сви одбили да се сретну с њим), свештеник Никита Лехан (којег је Лазар слагао рекавши како га је рукоположио владика Теодосије), свештеник Михаил Рождественски (рекао: „Ја њега свештеником не сматрам“, и оставио завет својој духовној деци: „Само ни у ком случају не идите проклетом Лазару!“), и стари архимандрит а затим и епископ Гуриј Павлов („Лазар је сатана!“)... У наше време, епископ који је рукоположио Лазара, Варнава Прокофјев, уверивши се у стање у Русији, на Сабору РПЦЗ (1993.) изјавио је: „Катакомбна црква архиепископа Лазара је блеф. Праве катакомбне парохије су дубоко скривене.“

 Ипак, будући да „тајне службе нису нашле никакав компромитујући материјал везан за архиепископа Лазара“, није чудо што обавештајно и интелектуално лимитирани сипци не могу да га „нађу“ ни до данас.

Липцемерје осмо. Липцемери одговарају: „У сваком случају, овакве клевете ни до сада нису успеле да умање значај Лазара Журбенка као катакомбног исповедника и борца за препород истинског православља у Русији“.

Акакије, који у својој црквеној каријери успешно спаљује мостове за собом, и умове људи пред собом, још није успео да спали библиотеке. Па тако, у књизи коју је сам он пре десетак година издао и препоручио као „капитално дело које ће, надамо се, бити на корист свакој истинољубивој души“ (Летопис велике битке, Владимир Мос), читамо: „РПЦЗ је несрећно изабрала Лазара Журбенка за свог представника у Русији. Лоша репутација епископа Лазара довела је до раскола између РПЦЗ и других грана Катакомбне Цркве“.

Липцемерје девето. Акакије, сипци, рипци, и остали дрипци, одвојили су се од јерархије својих званичних цркава, наводно, због јереси, и зато јер у њима нема дејствених благодатних тајни. За Акакија, Лазара, и њихове сипц-овце и рипц-овце МП се од 1927. налази  у јереси сергијанизма. Зато, Лазар је установио чин пријема клирика из МП, у којем се исповеда овако: „Одбацујем патријаршијско сергијанско предање као лажно. Сматрам да је за православног човека примање „тајни“ јеретика, чак и у опасности телесне смрти, смртоносно опасно за спасење душе. Приступање тајнама МП исповедам делом греховним и безусловно душепогубним“.

А, пре тога, „борац за препород истинског православља у Русији“, Лазар Ж, „препородио“ га је овако. Будући прогнан од горе поменутих катакомбних епископа, он објављује да је катакомбна јерархија потпуно престала да постоји у СССР средином шездесетих година (иако савремени црквени историчари набрајају најмање 15-ак катакомбних епископа који су преживели до седамдесетих-осамдесетих година 20. века). Па, по благослову свог „заочно-заграничног“ духовника-епископа Леонтија Филиповича, из катакомбне цркве прелази у МП, е да би тамо добио рукоположење од епископа Венијамина Новицког.

То је било годину дана након што је МП званично ступила у интеркомунију са римокатолицима (са богословским образложењем: „с обзиром на то да имамо заједничку веру са њима по питању Светих тајни“), и само неколико недеља након што је Никодим Ротов на служби у Ватикану демонстративно причестио римокатоличке клирике. И након што је Синод РПЦЗ о томе објавио: „Улазећи у општење са инославнима, МП и сама постаје судеоник њихове јереси и не може се више сматрати за православну.“

Венијамин Новицки сво време био је „сергијански“ клирик, а епископску хиротонију је добио по благослову самог митрополита Сергија, из руку тројице украјинских епископа. Од којих је један био Поликарп Сикорски, први митрополит Украјинске Аутокефалне ПЦ која данас торжествује, познатији по томе што је одбијао да кади Казанску икону Богородице, „јер је москаљска“ (аналогон Мираша Дедеића).

Тако и такво је Лазар примио „канонско прејемство и духовно наслеђе“ од Цркве „пре бољшевичке револуције“, које је предао Акакију, а он Србима.

Липцемерје десето. После пар година служења у МП Лазар, добивши потребно, враћа се у катакомбну цркву, у нову мисију. Црквени историчар В.Кирилов сведочи да је Лазар био осумњичен за нестанак неких црквених утвари и да је покренут истражни поступак, после чега је побегао из епархије, а епископ га након бекства ставио под забрану свештенослужења. Године 1974. Лазар се јавио чувеном катакомбном свештенику Никити Лехану и представио се као катакомбни јеромонах, рукоположен катакомбним владиком Теодосијем (Бахметјевим). О.Никита га је примио, и Лазар је почео да служи, док га није препознала жена која је била парохијанка у епархији МП где је Лазар рукоположен (у далеком Сибиру). Она је рекла ко је рукоположио Лазара, као и да је после нестанка црквених утвари и Лазар одатле нестао, после чега је он поново морао да веселим ногама настави апостолску мисију на трећем месту.

После више година, Лазар у официјелном писму митрополиту Виталију (РПЦЗ) изјављује: „Ја никад нисам био сергијанац“.

Липцемерје једанаесто. И ту долазимо до догматског нивоа Акакијевог лицемерја (догматика је написана на последњем листу етике). Ако је Лазар био у свесном општењу са јеретицима сергијанцима, од њих примио свештенство, а после тога исповедио да никад није био сергијанац, значи да је он (не прост лажов него) непокајани јеретик (не каје се пошто нема за шта да се каје).

То значи и да је Акакије такође примио прејемство од непокајаног јеретика. И будући да се никад није кајао за општење у јеретичким тајнама, сам је не само расколник, него и криптојеретик. Quod erat demonstrandum.

Акакије криптојеретик и откривене главе лицемер, Лазарево „безусловно душепогубно“ рукоположење и службу у МП, у време званичне интеркомуније са римокатолицима, оправдава „икономијом“. Док домострој и тајне СПЦ одбацује као „јеретичке“, иако СПЦ у интеркомунији са римокатолицима никад није била.

Липцемерје дванаесто. Акакије и др(уги)ипци са нарочитим задовољством показују и гледају овакве слике. И нарочито кад доказују зашто се треба одвојити од СПЦ.

 

На овој је, стрелицом означен, архиепископ РПЦЗ Леонтије Филипович, духовник и епископ „исповедника“ Лазара Журбенка у његовој „катакомбној фази“. И да предупредимо апологију сипаца: то у његовим рукама није ајфон. Него молитвеник. И господа одеснују њега нису кувари. А место на коме се налази није протест против ЛГБТ параде, него римокатолички храм.

Липцемерје тринаесто. А ко је био и шта је све још радио Леонтије Филипович? Измлада јеромонах у СССР, у „сергијанској“ цркви, од 1941. епископ у Украјинској Аутономној ПЦ у општењу са МП, 1946. примљен у РПЦЗ – у суштем чину (дакле, као савршено канонски епископ, без икаквог покајања, или одрицања од јереси, или хиротесије). У епископа је хиротонисан горепоменутим Венијамином Новицким. Године 1962. противно одлуци Сабора РПЦЗ и без знања других епископа, у Грчкој тајно обавља хиротоније за старокалендарце „хризостомовске“ ИПЦ групе (флоринци, бивши Акакијеви патрони и спонзори – иначе екипа која одриче дејственост тајни новокалендараца, али исту признаје у тајинству хиротоније извршене над њима самима новокалендарским епископом; баш као што Лазар и Акакије одричу дејственост тајни сергијанских јеретика, са изузетком тајне свештенства која је извршена над њима самима). Тиме, Леонтије представља мутни извор битија и те грчке полубратске „јерархије“ која је за само двадесетак година после тога дегенерисала у преко 40 суб-раскола. Тврдње да су те хиротоније биле симонијске није било могуће доказати (јер су обављене подземно у Грчкој), али Леонтије касније исте године обавља још једну фискалну хиротонију за исте Грке у Америци, што већ пореској служби није промакло, па је Филарет Вознесенски проглашава ништавном (хиротонисани симонијак је наравно остао „епископ“).

Липцемерје четрнаесто. СИПЦ апологете веле: „Јеромонаха Теодосија (Лазара) архиеп. Леонтије је одмах после рукоположења примио под свој омофор, кроз чин покајања“.

А овако кажу званични подаци (биографија Лазара са сајта РИПЦ): „Лазар је рукоположен 31.01.1971. После тога о.Ф.Журбенко (будући Лазар) је неко време остао са еп. Венијамином, да би стекао навике пастирског служења. Под вл. Венијамином је почео да духовно руководи сеоску паству, обилази села, савршава тајинства...“

„У том својству Журбенко је легално служио око 2 године у Читинској епархији (МП). Затим се скрио, и прешао на нелегални статус, и почео да служи у катакомбним општинама.“ (како се хронологија уклапа видети Липцемерје 9.).

Леонтије Филипович упокојио се 02.07.1971.

Из овога Срби, бар они који размишљају пре него што прогутају Акакијеве пилуле за лилуле, могу само да закључе да је Леонтије примио Лазара под свој омофор из ада (или тзв. чистилишта, с обзиром на афилијацију са римокатолицима).

Или, ако нам и СИПЦ и РИПЦ говоре истину (ниска вероватноћа), то значи да се Лазар „одмах“ после рукоположења „покајао“, а затим промптно и „вратио на бљувотину“, коју је кусао још годину-две.

Липцемерје петнаесто. Лазар, поставши „епископ“, негирао је каноничност свештеничких рукоположења буквално свих других катакомбних клирика, и оне који су му прилазили примао је искључиво кроз ново рукополагање. То јест: једини који је у катакомбној цркви имао каноничност свештенства - из МП - био је он сам. Када је почетком деведесетих држао предавања у РПЦЗ у Америци о стању цркве у СССР, ауторитативно је посведочио како су, осим њега, све друге катакомбне јерархије и групе „неканоничне“, тј. не постоје. Па тако нпр. и клирици епископа Антонија Голинског које је, сипцима и рипцима свети, митрополит Филарет пре тога примио у канонско општење.

У поменутој Акакијем изданој књизи Владимира Моса о томе читамо: „РПЦЗ је од почетка на изразито непријатељски начин поступала са оним елементима у Катакомбној Цркви који нису били спремни да се безрезервно потчине ауторитету Лазара Журбенка. Он сам је према већини катакомбног клира заузео негативан однос. И последице су биле катастрофалне“.

Иако је ђед Лазар из „сергијанске“ МП у РПЦЗ/ИПЦ примљен само „покајањем“ односно потврђен као канонски свештеник, у лицемерју ревносније духовно му унуче Акакије данас овако исповеда и чини: „Клирици из Београдске патријаршије примају се допунским полагањем руку односно хиротесијом“.

Липцемерје шеснаесто. Акакије каже: „На основу одлуке Архијерејског Сабора РПЦЗ 1982. године, по благослову Светог Синода РЗЦ на челу са митрополитом Филаретом (Вознесенским), архимандрит Лазар бива тајно хиротонисан у чин епископа Катакомбне Цркве“.

А историјске чињенице кажу: 1981. на седници Синода РПЦЗ митрополит Филарет и још 5 архијереја одбацили су кандидатуру Лазара Журбенка и предложили за епископског кандидата свештеника Михаила Рождественског. О. Михаил Рождественски, рођени брат свештеномученика Измаила Рождественског, био је беспрекорни „јосифљански“ свештеник Катакомбне цркве, рукоположен самим митрополитом Јосифом још 1925.

Катакомбни свештеник Михаил Рождественски

Лазара Журбенка, као кандидата за епископа из Русије је промовисао покајани „дисидент“ свештеник Димитрије Дудко. По благослову епископа РПЦЗ Антонија Бартошевича (Женевског) у Русију долази тајно рукоположени епископ Варнава Прокофјев, и покушава да се сретне са о. Михаилом Рождественским. Лазар Журбенко „преузима на себе“ да позове о. Михаила на хиротонију, али он, не желећи да ишта има са Лазарем, на састанак не долази и скрива се. И уместо њега, Варнава, по благослову Антонија Женевског, рукополаже Лазара. О. Михаил је после тога оставио завештање својим духовним чедима: „Само ни у ком случају не идите проклетом Лазару!“.

1982, на заузимање Антонија Бартошевича, Сабор РПЦЗ потрврђује хиротонију учињену над Лазаром.

Липцемерје седамнаесто. Иначе, „гробар катакомби“ се слично „заступао“ и за друге епископске кандидате. Када је митрополит Виталије хтео да 1990. рукоположи другог старог „пресергијанског“ свештеника „безпаспортника“, јеромонаха Гурија Павлова, Лазар му је написао писмо да то не чини. Уместо Гурија, 1991. за епископа РИПЦ рукоположен је Валентин Русанцов, неколико месеци пре тога одбегли клирик МП. Гурије је до краја живота говорио „Лазар је сатана!“.

Дакле, избора духовне ДНК је било, али епископи РПЦЗ, и Акакије, који се данас саморекламирају „духовним наслеђем“ Цркве пре бољшевика, ипак су свесно изабрали гене „сергијанских“ постављеника и компетентнијих духовника - Лазара и Валентина - а њих за духовне оце.

Липцемерје осамнаесто. Акакије каже: „Епископ Валентин (Русанцов) нема никакве, чак ни посредне, додирне тачке са апостолским прејемством епископата Српске Истински Православне Цркве“. Тј. Гомора нема никакве везе са Содомом.

Валентин Русанцов је хиротонисан Варнавом Прокофјевим, и он и Лазар су у епископству синови истог духовног оца, дакле браћа. Дакле, имају заједничку духовну ДНК (о којој сво време говоримо). Содом и Гомор, различити градови-браћа из истог савеза, у историји су из неког разлога остали скупа запамћени заувек.

Валентин и Лазар су, као браћа у истом духу, били иницијатори и идеолози одвајања самосталне цркве у Русији од РПЦЗ, и скупа су били оснивачи самосталне Више црквене управе која се 1994. одвојила од Синода РПЦЗ, и која је представљала зачетак аутокефалне РИПЦ. Дакле, иако Валентин није Акакијев отац или ђед, али јесте духовни стрико. Што значи да имају исту духовну ДНК хаплогрупу (S-666).

Осим тога, Акакијев легат у Србији је и друга расколничка група његових спиритуалних чеда, која је, уверивши се лично у Акакијеве личне моралне врлине, после његовог пребега од гр(ч)ких ИПЦ у слатку Лазареву ИПЦ прешла у Валентинову РПАЦ (руску /шатро/православну аутономну цркву), у искреној вери да је Гомора мање зло од Содома, а да је све мање зло од Акакија.

Тако да и те како имају везе, а нарочито по томе што ће заједно стати на Суд Божји, под истом оптужницом, и Акакије, као њихов адвокат, са њима.

Липцемерје деветнаесто. Акакије и сипци кажу да је Валентин „безобзирно и ужасно оклеветан“, а да о каноничности његовог рашчињења од стране РПЦЗ од стране СИПЦ „још није донет коначни суд“.

Па ево, да приложимо мало материјала за будући суд над оклеветаним исповедником. На овом видеу сами сведоче КГБ агенти који су оклеветали Валентина. Осим ужасне перфидности у клеветама на Акакијевог духовног стрика, о којим нам сипци говоре, ту може да се уочи врхунска обученост и професионалност КГБ полетараца. Онима који више верују Акакију него својим очима и ушима не саветујемо да гледају видео, јер је узнемирујући.

 

"ШЉАМ - о главешини тзв. РПАЦ", превод на српски [18+]

Лицемерје двадесето. Данас Акакије „исповедник“ громопуцателно исповеда како СИПЦ осуђује „јерес кипријанизма, префињенију верзију екуменистичке јереси“. Та „јерес“ је објављена 1984. РПЦЗ је 1994. ступила у пуно евхаристијско јединство са дотичним јеретиком Кипријаном Куцумбасом, и званично исповедила: „Синод Митрополита Кипријана се у потпуности држи истих еклесиолошких и догматских принципа као и наша РПЦЗ“.

Акакијев духовни ђед Лазар, дакле, скупа са свим архијерејима РПЦЗ био је у пуном литургијском јединству и јединомислију са јеретицима. Када се 2001. одвојио од РПЦЗ и оформио сопствену аутокефалну РИПЦ, до конца живота се није кајао за пребивање у јереси коју његови духовни синчићи и унучићи данас лицемерно анатемишу. Дакле, до конца својих дана био је непокајани јеретик (и то троструки – непокајани сергијанац, и интеркомуниста са римокатолицима - видети Липцемерје 11. – и непокајани кипријанит). И као непокајани јеретик основао је своју РИПЦ. И као непокајани јеретик рукоположио је своје прејемнике, Тихона и компанију, који су 2011. хиротонисали Акакија.

Липцемерје двадесет прво. Иако данас осуђују кипријанизам, РИПЦ липцемери 2008. званично су исповедили овако: „РИПЦ исповеда и чува православну хришћанску веру онако како ју је исповеднички чувала РПЦЗ све до 2000. године“. Дакле, са све „кипријанизмом“.

То јест: Акакије је примио „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ од јеретика. Које данас одбацује и осуђује. И то нас опет, не на нивоу баналног људског лицемерја него на догматском нивоу, враћа на реч: „Немаш изговора, човече, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш. Помишљаш ли да ћеш избећи суд Божији? Који ће дати свакоме по делима његовим - јарост и гнев онима који се упорно противе истини“ (Римљанима 2.1-8).

Липцемерје двадесет друго. Данас РИПЦ и СИПЦ одвајање од Виталијеве РПЦЗ 2002. и оснивање аутокефалног синода у Русији објашњавају благословом на то самог митрополита Виталија.

Али не помињу следећи документ. У коме он , сопственом руком, пише:

„Ја, Митрополит Виталије, сматрам неканоничним хиротоније јеромонаха Дионисија, Гермогена, Тихона и Иринеја (сви епископи РИПЦ – примедба аутора), учињене Архиепископом Лазаром и Епископом Венијамином.

И изјављујем да са њима немам никаквог молитвеног и литургијског општења.

Митрополит Виталије, 6/19 новембра 2004.“

 

Дакле, „обновљено канонско епископство“ а с њим и „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ од РПЦЗ о којем Акакије и сипци причају Србима је, по последњем сведочанству самог последњег првојерарха РПЦЗ – неканонично.

Лицемерје двадесет треће. Епископ РИПЦ Венијамин, бивши келејник Лазарев и монах-масажер (Липцемерје 5.) 2007. је као возач учествовао у саобраћајном удесу у коме је погинуло двоје људи. Суд је установио да он није био крив за несрећу, али канони Цркве недвосмислено заповедају да свештеник који макар и нехотично пролије крв више не може да свештенодејствује. Венијамин је наравно – по икономији, јер „такав нам пастир требаше“ – наставио да епископује. И Акакију предао сву своју канонску и духовну благодат, рукама на којима је не само уље за масажу, него и крв људска.

Други епископ који је хиротонисао Акакија, Гермоген, славан је тиме што је, као епископ, сам себе (до)крстио – три пута погрузио, и тако „канонски допунио“ форму тајне која му је недостајала. „Епископ или презвитер, ако поново крсти онога који има истинско крштење, да буде свргнут, као онај који се наругао крсту и смрти Господњој“ (Апостолски канон 47.).

Али, зилоти-лицемери канонима махају само кад ратују са јеретицима екуменистима, а када сами падну под њих, тај се мач „по икономији“ враћа у корице.

 

Лицемерје двадесет четврто. Недоумни зилоти, као закључак, покушавају да се наругају ревнитељима око сајта Борба за веру, како су у ствари „они били у канонском општењу“ са епископом РПЦЗ, Варнавом Канским.

Деведесетих година 20. века, водећи и у делу РИПЦ кључни епископи РПЦЗ чијим се „духовним наслеђем и канонским апостолским прејемством“ Акакије данас рекламира, саслужују са јерарсима СПЦ: Антоније Женевски, Марко Берлински са владиком Лаврентијем и владиком Доситејем (и уз то са финским новокалендарцима-новопасхалцима), и више пута у Србији, у разним манастирима и храмовима; Митрополит Виталије са Патријархом Павлом (1992. у Њујорку); Антоније Сан-Францискански са Митрополитом Амфилохијем... Од којих су Акакије и липцемери у исто време одбегли у катакомбе. Па данас из њих скиче о безакоњу, каноничности и благодати.

И то је нови зилотињски концепт „теологије о благодати“: Србима је недопустиво бити на Литургији у храмовима СПЦ, али када спорадично присуствују епископи РПЦЗ, тада је Литургија благодатна а тајне „валидне“. Иронично и као доказ да се Бог не да варати, преварени Срби који су Акакију притекли „бежећи од јеретика као од огња“, кад су се задесили на правом месту и у право време у тим лавиринтима новог вавилона, ипак су завршавали у молитвеном јединству и на Литургији официјелне Васељенске Цркве.

 

 

 

☦

 

 

 

Побројана два туцета примера „истински православног“ лицемерја Акакија и његове шибицарске дружине, свакако су само врх тог адског леденог брега, и само једна његова страна, видљива нама којима је заповеђено да стражимо, са осматрачнице брода Цркве. О осталима зна Срцезналац. Али и ово је више него довољно, ко има очи да види, нека види.

 

 

 

Као закључак.

 

СИПЦ и РИПЦ на самом делу прејемство имају:

 

1. од осведочених (иако неосуђених) содомита, од  којих су сви други, прави катакомбници бежали као ђаво од крста,

 

2. који извор свог свештенства и јерархије имају из „сергијанске“ Московске Патријаршије (која је у њихово време била и у званичној интеркомунији са римокатолицима),

 

3. и Украјинске Аутокефалне цркве и њиховог Мираша Дедеића,

 

4. и од РПЦЗ, која је у Русији изазвала раскол са аутентичном Катакомбном црквом и признавала тајне МП,

 

5. при чему је сва њихова данашња јерархија, од које је Акакије непосредно примио „апостолско прејемство“ (са све крвљу и уљем за масажу), настала у време кад су били, по њиховом властитом исповедању, јеретици (кипријанити).

Дакле, Акакије и његови с(л)ипци своје „канонско прејемство и духовно наслеђе“ имају из истинске содомо-гоморске парацркве, тачније парацрквене катакомбне оргије, због чега је немогуће прецизно одредити колико је чијег ДНК у духовном геному (ту су елементи МП, украјинских „мирашеваца“, либералне РПЦЗ, и примеса кипријанитске теологије и римокатоличке благодати, али духовно очинство се званично признаје Лазару Журбенку - којег у РИПЦ, иначе, славе као светог, са све тропаром, каноном и акатистом). Хришћанство је Култ истине и љубави. Акакије и његови потичу из култа лажи, и хомосексуалног клерикалног блуда.

Из овога видимо и да је Акакијево тзв. „истинско православље“ у много праваца и на много нивоа повезано са званичним помесним црквама – мистиријски, али мање или више анти-канонски, односно подземно. Формално, свештеничко и јерархијско прејемство имају из РПЦ/МП („сергијанске јереси“ како то они кажу), и из РПЦЗ (која је сама била у „јереси кипријанизма“, и у полузваничном мистиријском општењу са већином званичних помесних цркава које су „у јереси екуменизма“ и „новокалендарском расколу“, укључујући и СПЦ). Мистиријски, оно је било повезано и са грчким старокалендарским расколницима, украјинским аутокефалистима, а молитвено чак и са римокатолицима. То је комплексна подземна мрежа спојених судова, која на самом делу представља канализацију помесних цркава.

А у тим катакомбама канализације, које су данас прокопане и у Србији, црну мису служи „тамни двојник“, анти-под Цркве, који се представља као Црква. Једна (јер, иако раскољена, сједињена у систем спојених судова канализационом мрежом), света (у библијском смислу речи херем – одвојена, посвећена и предата Богу, на суд), саборна (као сабирни колектор канализације) и апостолска (са прејемством од Јуде, који је први изашао са Тајне вечере Цркве, а затим, до краја времена, његови за њим) - црква сатанина.

 

 

ПС. Као додатак, и упозорење - сведочанство самог Акакија и акакијеваца о „чуду“ које им се десило (из књиге В.Моса Летопис велике битке, са незнатним скраћењем):

 

„Десило се ово на празник Светог Стефана, 9. јануара 2006. у истински православном женском манастиру Нови Стјеник, изграђеном у веома неприступачној планинској области. Монахиње су биле протеране из Старог Стјеника неколико година пре тога, због противљења јереси екуменизма у СПЦ, и сада се налазе под омофором првојерарха „хризостомовске” гране ИПЦ Грчке.

Монахиња Ипомонија (што на грчком значи 'трпљење') боловала је од веома јаких напада астме. Тога дана, имала је најјачи напад до тада и угушила се. Двадесет минута није дисала и њено тело било је без икаквих знакова живота. Треба поменути да се неколико дана пре тога, десет монахиња у овом манастиру, предвођених схиигуманијом Ефросинијом, од свег срца молило Господу да им дарује страх Божији.

Током 20 минута клиничке смрти монахиња Ипомонија је срела мноштво демона у тамном тунелу; држали су је и покушали да је одвуку у пакао. Било је то најстрашније искуство. Након 20 минута, матушка Ефросинија је помазала мртво тело уљем из кандила пред иконом светог Филарета Њујоршког. У тренутку кад је уље додирнуло њену главу, што је осетила као електрични шок, мати Ипомонија је оживела и почела да се помера. После тога била је још увек јако слаба и све време је плакала. Следећег дана у манастир је стигао отац Акакије. Служио је литургију три дана заредом, причестио ју је и извршио над њом Свету Тајну јелеосвећења. После тога она се у потпуности опоравила. Читав овај догађај снажно је утицао на све монахиње. Њихове молитве да добију страх Божији био је услишан. Оне су ватрено благодариле Богу и његовом великом јерарху, светитељу Филарету Њујоршком.“

Ипак, повест се не завршава „хепиендом“. Ту се не каже све: Ипомонија се није „потпуно опоравила“ - умрла је пет месеци после описаног догађаја, Бог да јој душу прости.

Зар ово није било милостиво од Бога упозорење „исповедницама“ – ако се не покајете, све ћете тако завршити, у рукама демона? Оружје против демона је правилна вера и правилан живот (Антоније Велики). И уместо да се разаберу, упитају и размисле зашто јединствени у свету исповедници православља (и притом подвижници) који „све правилно раде“ после смрти падају у руке демона, и где греше, Акакије и његове зилоткиње задобијају апстрактни „страх Божји“, и тифусарски храбро настављају даље истим путем. Нека би им Бог дао покајање, и њима и свима нама.

 

Оригинални текст можете читати на сајту Борба за веру (:овде)

Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - III део

☦

КОНАЧНА АНАЛИЗА ДУХОВНЕ ДНК АКАКИЈА, И ЊЕГОВИХ АНТИ-НЕМАЊИЋА

Иако је у претходном нашем тексту изричито наглашено да није намењен мувама из канализационо-катакомбне „цркве“ СИПЦ (:овде) („јужни поток“ руско-украјинске канализационе РИПЦ), апологете содома Поликакијe Станковић и његови црни клирици ипак су нашли за потребно да га читају и одговоре на њега (:овде).

У покушају да одбране оно што (они мисле да) се одбранити може, одговорили су на мање од пола поенти од 25 наведених примера њиховог лИПЦемерја. И то лажљиво. Пажљивом и савесном читаоцу дали су прилику да се још поузданије увери у њихово истински лицемерно православље.

Аутора су неправедно оптужили за „скупидофилију“, јер су његова намера и настројење дијаметрално супротни – текст је написан управо у племенитој бризи за духовну екологију и хигијену српског дома. А екологију и хигијену драматично нарушава баш СИПЦ секта, токсични духовни отпад(ак) недавно самоодсечен од содомо-гоморске укро-руске „сестринске цркве“, расејан данас по земљи Србији. Ауторова жеља и труд је, кад већ ефикаснијих опција нема, да се тај отпад огради, обележи и да се православни народ упозори на опасности од контаминације.

Дакле - то није наше, него њихово ђубре. И они – немањићи анти-Немањићи (деца Немање Станковића) – они су ти који су га најпре донели у Земљу Немањића, изазвали еколошку катастрофу, а сад и запалили, покушавајући да се сакрију и утекну иза те смрдљиве димне завесе. Па кад су већ изашли из рупа, да их гонимо до краја.

Пошто је полемика са њима бесмислена и узалудна, јер, као што рекосмо и видимо они су своју судбину изабрали, обраћамо се ипак још једном православној јавности, да, пчелица ради које могу залутати на путу до кошнице, најважније поенте поновимо и резимирамо. И мада ово нажалост није цветник за пчелице, него је нужно аналогни мувљи каталог, другачије не може да буде – практична екологија је прљав посао, а наша обука на земљи за Царство Небеско подразумева и познање зла. Пчеле се насмрт боре с нечистом мувом кад им уђе у кошницу, док је не истерају, или не залију воском.

 

+

 

Одговарајући, Немањини сведоци су поново потпуно промашили тему. Тема је, ми знамо, њихова духовна ДНК. А њихова духовна ДНК је, без обзира на хипнотички понављане мантре о „апостолском прејемству, духовном наслеђу и канонском епископату“, јасно видљива, свакоме ко хоће да је види. Да је дефинитивно изанализирамо још једном. И да понављајући кључне, необориве чињенице о информацијама записаним у њиховим духовним генима, утврдимо градиво.

 

 1. Акакије и његови анти-Немањићи су секта лицемера,  а њихово „истинско православље“ је религија лицемерја. На личном, канонском, и догматском нивоу (видети претходну детаљну анализу њиховог липцемерја - :овде).

 

 2. Њихова СИПЦ је, прејемством, „gay-friendly” црква. Ма колико данас лицемерно ревновали у хомофобији да их људи виде, и освештавали улице Београда после ЛГБТ параде (видети први текст о томе - :овде).

„Не буди као лицемери, који радо на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи“ Матеј 6:5

3. Четири кључна епископа у њиховој историји су осведочени, иако неосуђени, содомити. Са условним изузетком Варнаве Прокофјева који је најмање од свих био содомит, али је ипак црквено осуђен због содомског „грађанског брака“ у којем му је супруг био хомосексуалац – још једна потврда да се не исплати у брак ступати „из рачуна“, а без љубави.

То што акакијевци понављају како је „клеветничку кампању против њихових епископа-исповедника иницирала КГБ-МП“, показује се савршено бесмислено у светлу необоривог сведочења Татјане Орлове, америчке православне Рускиње, диригенткиње црквеног хора, пореклом из древног аристократског рода, која је у својој соби у содомитском акту затекла Лазара и Венијамина. Она никада никакву везу није имала ни са КГБ, ни са МП. Можемо да великодушно учинимо снисхођење, и да не примимо сведочанство Орлове (у страху и ужасу су велике очи), али, минимално, признање самог актера епископа Венијамина да је то што је она видела била „традиционална масажа руских монаха“, морамо уважити.

Акакијева тврдња да је Валентин у „клевету уметнут к'о Понтије Пилат у Вјерују, без икакве суштинске, важне, нити чак посредне везе са линијом апостолског прејемства обновљеном епископату Српске Цркве“, је не само врло глупа, него и хулна. И јарко показује да Духом убоги зилоти не знају нити смисао Јеванђеља, нити у шта вјерују. Јер баш као што је Понтије Пилат у Симболу Вере потврда историјске реалности страдања Сина Божјег, тако је и Валентин, Лазарев викар и брат, и во парњак у јарму који је узорао содомску њиву на којој је израстао Акакије, потврда историјске истинитости црквеног содома о којем говоримо.

Јеромонах Валентина Русанцов, настојатељ Успенске цркве у Махачкали. Акакијев духовни стрико, носилац исте духовне ДНК хаплогрупе

Један содомит је аномалија (Лазар). Два су коинциденција (Венијамин). Три су правило (Валентин). Четири су систем (Варнава).

А пети – оправдавање, и глорификација содомског зла, пород, венценосац и апотеозоф содома, то је Акакије. Гад пред Господом („Ко оправдава кривога, гад је у Господа“ Приче Соломонове 17:15).

 

Пет крака содомског РИПЦ-СИПЦ пентаграма

4. Акакије и његови следбеници су ту своју содомску јерархију бирали, и са предумишљајем изабрали, према свом духовном афинитету. И зато је до смрти (своје духовне) бране. Акакије, троструки блудни син, у својој каријери је своје сенилне духовне очеве три пута напуштао и одлазио од њих (због њихових „канонских или догматских неправилности“, или, о лицемерја, „промене курса“). Када је после романсе са РИПЦ проститутком покушао да се једноме оцу врати „у покајању“, већ са митром и рачунајући и на теле угојено, тај, сенилни (грчки расколник, који мало зна о Јеванђељу), није га примио. Па се уместо тога Акакије вратио сам себи, аутокефалном. И од блудног сина постао целомудрени многодетни отац (истина, не тајном покајања као јеванђељска блудна деца Цркве, него) - тајном првосвештенства. За којом је, у ствари, незадрживо грабио из једне у другу јурисдикцију. И коју је, по Божјем промислу, и свом благовољењу, нашао у древној и славној митрополији содомској.

 

5. У содомском блуду рођени, Акакије и СИПЦ су духовна заразна болест, смртно опасна по околину. Они су духовни еквивалент ХИВ вируса - као што се вирус ХИВ-а појавио и проширио у хомосексуалним оргијама у Сан Франциску и Њујорку почетком осамдесетих, исто тако и тачно у исто време је и РИПЦ/СИПЦ вирус настао у оргијама парацрквеног содома у СССР. Као што инфицирани вирусом ХИВ-а може изгледати потпуно здрав, тако и акакијевци обучени у одежде Православља изгледају целомудрено. Као што вирус ХИВ-а на концу одузима разум оболелом (такозвана ХИВ деменција), тако и вирус СИПЦ-а одузима разум инфицираном.

Акакијевци данас своју духовну венеричну заразу, смртоносни вирус који се шири содомским духовним блудом, шире по Србији. И у исто време се представљају као „чисто и канонско истинско православље“. Чисто и легално, као елитна пословна пратња. Са лекарским уверењем, из иностранства.

6. Акакије је на свом дугом путу кроз зилотску пустињу почео да губи разум (показује симптоме деменције; за његове слепе следбенике се, пак, то не може поуздано тврдити, јер они много разума очито нису ни имали, чим су му се придружили). У исцрпљујућем триатлону за митром Акакије не само да се са својим сенилним оцима „догматски“ и „канонски“ није могао усагласити, већ више не успева да се усагласи ни сам са собом. А нарочито сад, кад је коначно ушао у земљу обећану (земљу бога митре и богиње панагије).

На почетку своје мисије, 1997. Акакије овако проповеда Србима (његов „самиздат“ мисионарски часопис „Ревнитељ“): „Црква ГОХ-а (истински православни хришћани Грчке) једина је законита, једина верна предању и једина се не налази у опасности да се нађе у јереси и погибији.“

У „Ревнитељу“ из 1998. пише овако (болдовано): „Данас у Русији ми не налазимо ниједног истинског архијереја“.

Данас, као што знамо, Акакије благовести сасвим другачије јеванђеље. „Проповед благочестивог је увек премудрост, а безумник се мења као месец“ (Премудрости Исуса Сина Сираховог 27:11). Једино што је наизглед тешко закључити је: када је лагао? Одговор је, с дужним поштовањем: лагао је пре, лаже и сада, а лаже чак и кад истину говори, јер у њему, као ни у оцу његовом, истине нема.

7. Акакије и његови зомби зилоти су цинични, доказани лажови, који са страшћу лажу „Христа ради“. Ко то зна, слободно може да прескочи овај наредни подужи пасус, у којем се показује десетак њихових лажи само из последњег одговора.

Лажу да „злонамерна инсинуација да је владика Лазар предао Акакију, а он Србима, духовно наслеђе не од РПЦЗ, већ од МП, преко Венјамина Новицког, представља бесмислицу“. Како смо показали, Лазар је свештенички чин добио у МП, и то у јеку интеркомуније са римокатолицима. Свештенички чин је духовно наслеђе. То и сами лажови, нехотице, признају када на крају свога памфлета лицемерно патетишу: „СИПЦ је једна од малобројних која је сачувала Залог правоверја. Залог, кога прима и предаје јерархија епископима и свештенству за време божанствене литургије, на дан њиховог рукоположења – да би кроз епископе и свештенике био сачуван и предан на обожење и просвећење верних.“ Управо то смо и ми рекли: СИПЦ је једна од ретких зилотских „цркава“ која је примила и сачувала залог правоверја од МП, уз залог интеркомуније са папистима, и то је вечни део њеног ДНК, њено духовно наслеђе које данас предаје на обожење и просвећење својих верних. Не залог од „цркве пре бољшевика“, како нас упорно лажу унучићи лажи.

Лажу како је „повезивање Поликарпа Сикорског са прејемством СИПЦ јако болесно“. Укро-Мираш Поликарп је свој духовни залог (и ДНК), примљен из совјетске цркве, са благословом патријарха Сергија, предао Венијамину Новицком, а овај Лазару, и то је духовно наслеђе (ДНК) о коме све време говоримо, а о коме нас зилоти паки и паки агресивно лажу како потиче из цркве Царске Русије. А духовно наслеђе је здраво веће од простог плотског додира руке (у механичкој предаји апостолског прејемства) - онолико колико је душа већа од тела.

Архиепископ Венијамин Новицки, духовни родитељ Лазара Журбенка и Леонтија Филиповича. Свака сличност са Папом Бенедиктом је случајна

Лажу како је катакомбни свештеник Никита Лехан „добио свештенство од МП“. То јест, или лажу они или лаже њихов професор лажи Акакије који је још давне 1998. у свом „мисионарском“ листу објавио житије Никите Лехана и тамо написао да је он рукоположен 1923.

Лажу да „ником није било јасно зашто је Гуриј Павлов у тако позним годинама, превалио толики пут као кандидат за епископа, јер је за све епископе РПЦЗ била очигледна бесмисао хиротонисања тако старе и болесне особе“. Било је јасно првојерарху РПЦЗ Виталију који га је лично позвао да дође у Њујорк, произвео у архимандрита и званично нарекао као епископског кандидата (Акакијев часопис „Ревнитељ“, В.Мос...). У званичној биографији Гурија пише како је за време његовог боравка у Америци Лазар написао писмо Виталију у којем је тражио да Гурије не буде хиротонисан, јер се бојао да ће тада сви катакомбници прићи њему. То је Виталије уважио, и послао Гурија за Русију да буде хиротонисан тамо. Када је Гурије видео да треба да прими хиротонију од Лазара, он је то одбио. А што се „бесмисла“ тиче – Гурије је живео и крепко служио после хиротоније код грчких расколника још шест година, да би се на концу трагично разочаран у све одвојио и од њих.

Лажу како је „ноторна лаж да је на седници Синода РЗЦ митрополит Филарет са још пет епископа тобоже одбацио кандидатуру владике Лазара, у корист свештеника Михаила Рождественског“. Документ одлуке Синода није објављен, односно не појављује се ван архива, али то је веродостојни податак из неколико историјата РПЦЗ, и сведочанство неколико живих епископа. Антоније Бартошевич који је Лазара „заочно“ произвео у архимандрита, испословао је његову тајну хиротонију (руком Варнаве Прокофјева, којег је тајно са Марком Арнтом хиротонисао), а накнадно и њену формалну канонску потврду. Лично, када морам да бирам између веровања речи доказаних лажова, и оних који нису хватани у лажи, знам коме нећу веровати.

Лажу како је „лаж да Лазара нису прихватали катакомбници“. Истакнути Лазарев свештеник, настојатељ московске парохије, у интервјуу за званични часопис РПЦЗ 1991. изјавио је: „Све гране катакомбне цркве сматрају Лазара КГБ агентом“.

Лажу о саобраћајној несрећи Венијамина: да је „стајао, чекајући да се на семафору упали зелено светло“. У званичној објави Синода РИПЦ каже се да се несрећа догодила у вожњи, када је на аутомобилу који је неприлагођеном брзином долазио у сусрет у кривини пукла предња лева гума, после чега је он прешао на леву страну и бочно ударио у аутомобил који је возио Венијамин (иако је имао возаче, хтео је да вози он – много људи сведочи да је стално „лудачки“ возио). Венијамин заиста технички није био крив, али то духовну суштину догађаја не мења. Канонско образложење одлуке Синода којом је Венијамин ослобођен гласило је: „Ако неко налети на зграду и погине, нису криви станари“. А ако с(а)танар у подруму зграде служи црну мису сатани? Содомит и лажни епископ привлачи на себе зло и казну Божју, и демонским присуством и енергијом угрожава све који су око њега. Чак и кад само седи у згради - Јован Богослов је бежао из бање у којој је био јеретик Керинт, да се зграда не сруши и да он сам, апостол и љубљени ученик Исусов, не погине у гневу Божјем. А кад содомски епископ седне да вози аутомобил, па још из шоферске страсти (јер „воли“), постаје покретна општа опасност, крстарећа бомба, у конвоју демона.

Лажу за Гермогена да се „по узору на хаџијска самопогружења у реци Јордан погрузио у крштењској води“. Никакво „хаџијско самопогружење“ нигде се није помињало, већ је сам он на синодском суду признао: „Павши у прелест, савршио сам над собом допуну 'материјалне-водене стране' крштења“. Интересантно је да се суд над њим због тога збио три године након (до)крштења, што значи да је и Акакију којега је у међувремену, пре суда, (са)хиротонисао, предао своју, како Руси кажу, прелестну ДНК.

Лазар Журбенко је документовани лажов. У званичном писму првојерарху РПЦЗ Виталију изјавио је: „Ја никад нисам био сергијанац“.

Тихон (данашњи првојерарх РИПЦ) је лажов. Иако су многи парохијани који су га знали из времена кад је био мирјанин сведочили да он није крио да је пре крштења био члан КП СССР, кад је постао епископ почео је да одриче да је икад био комуниста, јер је знао да је предање катакомбника да се бивши комунисти не могу примати у клир.

 

Закономерно, њихов син и унук Акакије, носећи њихов дух (и духовну ДНК – не расту на чичку смокве), тешко може бити друго него што јесте - лажов. И све ово о чему говоримо је Акакијева лаж.

Ревнитељи Оца Истине, и зилоти оца лажи, познају се по истини, или по лажи.

 

„А који је главни признак по којем можемо разликовати истинску Цркву, од у наше дане постојећих многих лаже-цркава? Црква Христова, која предаје вернима благодат Светога Духа, је та која чува, исповеда и проповеда Истину. А тамо где се уместо Истине произноси лаж, било у догматском учењу, било у моралном, или у смислу било какве неистине уопште, тамо наравно нема истинске Цркве, тамо нема ни благодати Божје, него само пука спољашњост, богохулна обмана.“ Архиепископ Аверкије Џорданвилски

 

„Црква је општество чистих савести, а где је свесна безсавесност и лаж, тамо нема свете Цркве.“ Епископ Катакомбне цркве Андреј Ухтомски

 

И то је аутентично православно духовно наслеђе РПЦЗ и Катакомбне цркве, рекли бисмо. Где је ту СИПЦ, и верни народ њен? „Људи као људи: неком ум помрачен од лажи, неком срце окамењено од страсти, отровом лицемерства умртвљени“ (Владика Николај).

 

8. Акакије је добио „апостолско прејемство“ од, по сопственој категоризацији, јеретика, и сам Акакије је криптојеретик. Од свог настанка 2002. РИПЦ под Лазаром а затим и Тихоном више пута се обраћала Синоду Кипријана са молбом да уђу у општење, признавајући његово учење православним, називајући га „братом у Христу“, а његову јурисдикцију „црквом-сестром“. Након што су кипријановци ипак ступили у општење са трећом шармантнијом руском „сестром“ на зилотској журци, љубоморни Синод РИПЦ је 2016. исповедио да је РПЦЗ пала још 1994. када је официјелно примила „јерес кипријанизма“, а „да је РИПЦ закаснила у осуди кипријанизма“ („признајемо да смо према томе имали релативно либералну позицију, до 2008.“).

Акакије данас, и одавно, званично осуђује „кипријанизам“ као „префињенију верзију јереси екуменизма“. Са једне стране.

 

Са друге стране, вијугави Акакије, виртуоз лицемерја, наводно се одвојио од РИПЦ баш због ове оштре осуде „кипријанизма“ и практично РПЦЗ, коју су конзервативни кругови секте, међу њима манастир Лесна у Француској, видели као „напуштање и издају традиционалног пута РПЦЗ“. У писму којим „прима под омофор“ Лесну, Акакије пише: „Имајући у виду нови курс РИПЦ, у којем више не препознајемо ону РИПЦ од које смо примили братску помоћ у виду хиротоније епископа 2011...блабла“. Рачвастим језиком у-бедивши монахиње Лестне, које захтевају ревидирање осуда кипријанизма као јереси, да је он једини тај који држи „традиционални пут РПЦЗ“ са све благочестивим кипријанизмом (само за западноевропско тржиште, док за српску зилотињу и даље важи строги антикипријанизам!), Акакије је успео да отме за себе и тај лукративни посед, и још неколико руских западноевропских парохија приде. Па, поред Стјеника, данас „једе две куће удовичке“ (са две Ефросиније на челу, о коинциденције благоумља!). И хомољске и француске сиреве, најбоље од оба света. Али, што вик'о Исаија, на нос ће му изаћи: „Тешко онима који пишу неправду, да одбију од суда убоге, и да отимају правду сиромасима народа Мог, да би им плен биле удовице и сироте грабеж!“ (Исаија 10:2).

9. Акакије је из себе једног, до сада (2019.), излегао 6 нових зилотских раскола.  Три у Србији, и по један у руској западно-европској јурисдикцији, Украјини и Русији. То је већ резултат далеко изнад просека за једног зилотског псеудоепископа (два као јуниор - јеромонах!) - аплаузи из ада и ветар у једра, тек је почео да умножава таланте господара свога, права каријера и уносни трансфери су тек пред њим.

10. Акакије и његови липцемери се непрестано позивају на „духовно наслеђе од РПЦЗ“. Али га не држе, игноришу га или отворено одбацују. Баш то, бирање из предања онога што лицемеру „одговара“, што му је утилитарно, или што он сам мимо заједнице сматра за правду, по дефиницији представља јерес (еретизо, ересис – бирати, избор).

РПЦЗ је во времја интеркомунизма МП са римокатолицима званично исповедала да је „МП ушавши у општење са римокатолицима сама постала судеоник њихове јереси и не може се више сматрати за православну“, а да је она, РПЦЗ, једно у општењу са исповедничком Катакомбном црквом. Акакије данас исповеда и Србима проповеда да је канонско свештенство у Катакомбној цркви једини имао Лазар, као свештеник из „неправославне“ МП.

Акакијевци брбљају: „За нас Србе је значајно да је Лазар епископску благодат примио од РПЦЗ, а касније посредно предао и Акакију, па се она сматра апсолутно канонски валидном“. „Вољени митрополит Виталије, последњи законито изабрани Првојерарх РПЦЗ“, како га они зову, у званичном документу написаном својеручно и пред сведоцима оставио је као коначно канонско наслеђе, аманет и последњу реч своје РПЦЗ, да су сви епископи РИПЦ које је рукоположио Лазар неканонични, и изван општења. Тј. да за РПЦЗ не постоје (копија документа у претходном тексту, липцемерје 22. – :овде).

Лазар је „епископску благодат“ примио од Антонија Бартошевича и Немца Марка Арнта, посредством Варнаве Прокофјева. Марко Берлински и Антоније Женевски (којег део историчара назива вођом „либерално-масонског крила РПЦЗ“) били су иницијатори одлуке Синода РПЦЗ по којој се свештенство МП примало „у постојећем чину“, а све свештенство катакомбне цркве (осим Лазара, који је де факто једини канонски катакомбник будући из МП), рукополагањем, као „неканонично“ и „самосвето“. И то је духовно наслеђе које је Акакије примио од РПЦЗ - о којем данас говори истину кад Србима проповеда да је канонско свештенство у катакомбној цркви једини имао Лазар као свештеник МП из времена интеркомунизма са римокатолицима, и у исто време лаже када поново рукополаже (хиротетоши) клирике СПЦ и МП/РПЦЗ који се унесреће да му приђу.

И још, предање РПЦЗ, и конкретно епископа чију духовну ДНК је сам Акакије примио (Антонија и Марка), представља саслуживање са епископима СПЦ. Поред тога, Антоније Женевски је саслуживао са новокалендарцима, служио литургије на новокалендарске празнике, и причешћивао се са њима. А исто је чинио и митрополит Филарет. Којег Акакије данас лицемерно слави као светитеља, док у исто време анатемише новокалендарце као јеретике (налазе се у списку јереси, у званичном исповедању СИПЦ!).

Али Акакије то примљено духовно наслеђе не предаје вернима, него је одбегао и друге позива да беже (к њему) са литургија СПЦ. И у том махнитом трку за влашћу и славом (и бесплатним француским сиром у сатаниној мишоловци) спотакао се и под своју анатему и на свој мач је пао, а да, махнит, ни не примећује да крвари. Али примећују пси, и трче за њим, и лижу крв његову.

 

11. Акакије и његови су одбацили епископе и икономију СПЦ, и уместо њих примили „канонско и духовно наслеђе“ од туђина који су чинили исто или горе, па сада њима делају „икономију“ (па су, између осталог, и по томе анти-Немањићи). Акакију лично је епископ РПЦЗ Варнава Прокофјев, на чије се духовно очинство и наслеђе сада позива, када је 2002. ишао да од њега тражи духовни савет, рекао: „Зашто си овде дошао, зашто не идеш код Патријарха Павла?“.

Сви епископи РПЦЗ од којих је Акакије добио „апостолско прејемство“, саслуживали су са епископима СПЦ. А сви епископи из СССР, наводни прејемници катакомбне цркве, били су содомити, или/и са свештенством и духовним наслеђем из интеркомунистичке МП (Лазар, Венијамин, Валентин; за ту њихову катакомбну цркву су сами епископи РПЦЗ на концу констатовали да је цела „блеф“).

Акакије „по акривији“ одбацује свештенство екуменистичке СПЦ, а „по икономији“ прима свештенство ком-унијатске МП (које се причешћивало из једне чаше са римокатолицима). „По акривији“ одбацује епископе СПЦ као јеретике, а „по икономији“ као канонске прима епископе РПЦЗ који су сво време били, а и данас су, у литургијском јединству сa тим јеретицима (и још, уз то, у „јереси новог календара“).

И консеквентно, следећи његову сопствену логику: то што су му дали епископи РПЦЗ/РИПЦ које је примио „по икономији“, а што данас носи на глави је - по икономији, митра. A по акривији – нокшир. Којег је једино и достојан епископ истински канализационе православне цркве. Аксиос!

12. Акакије и његова СИПЦ (содомска истински православна црквотина) данас воде специјални пропагандно-информативни рат против православног српског народа. Они се православним Србима, својом лажљивом и глупом пропагандом, ругају са бахатим цинизмом западних крсташа, нескривено показујући да сматрају да смо ми дебили, и нижи формат живота. И поручују да нам је свима потребно потчињавање под њихову високу духовну власт, ако намеравамо да се спасимо.

13. А у исто време, сад кад им је узвраћено огњем и мачем истине, са дозом дамске хистерије вриште како против њих удружено ратују КГБ, ФСБ, и тајне Службе Србије (које погрдно зову „удбаши“). Не треба да цвиле, нека бар мало буду мушкарци - каквим судом суде, и ми им судимо. Српској Православној Цркви, и свима другима, они суде судом строге акривије. Док на себи великодушно „примењују“ икономију. Ако не могу да поднесу о себи (не) суд наш грешни људски (него само оптужницу), како ће поднети Суд Божји?

А што се тиче кукања да су службеници служби оклеветали и „светог исповедника“ Лазара, и Валентина, а данас клевећу и гоне и „исповедника“ Акакија и мученичку СИПЦ:

• Парадоксално, сам Акакије у свом мисионарском часопису „Ревнитељ“, 1998. објављује: „Као један од првих из МП у крило РПЦЗ примљен је јеромонах Валентин Русанцов, чију припадност КГБ-у је могао да не примети само слепац“.

• Парадоксално, еминентни црквени историчар, верник и идеолог СИПЦ/РИПЦ В.Мос (у свом „капиталном делу“ за које се издавач Акакије нада „да ће бити на корист свакој истинољубивој души“, Летопис велике битке) директно инсинуира да је епископ преко којег је дошла главна линија Акакијевог прејемства од РПЦЗ, Немац Марко Арнт, заврбовани КГБ агент.

• Парадоксално, Лазарев свештеник, настојатељ московске парохије, 1991. у интервјуу за званични часопис РПЦЗ Православна Рус изјавио је како „све гране катакомбне цркве сматрају Лазара КГБ агентом“.

• Парадоксално, многи Руси, међу њима верници који су били са Лазаром у РПЦЗ и РИПЦ, целу слику дела Лазара, Валентина и три кључна епископа РПЦЗ (Марка Арнта, Антонија Бартошевича и Варнаве Прокофјева), виде као епску, савршено синхронизовану операцију КГБ-а којом су елегантно неутралисани сви аутентични катакомбни клирици са духовним прејемством руске цркве пре бољшевика, уместо њих на главне позиције постављени типично профилирани сарадници службе са спуштеним прљавим гаћама, који су најпре око себе прикупили тужне остатке обезглављене катакомбне пастве, затим их све привели на солило у тор РПЦЗ, а на концу и РПЦЗ тихо вратили у МП. Типична „теорија завере“, кажу акакијевци. Али, ако већ морамо да верујемо на реч, јер доказа нема, зашто бисмо више веровали верзији Акакија, осведоченог преваранта који се у процесу обогатио не само митром и панагијом, него верзији пострадалих људи у чијем се похараном дому догађај десио?

Дакле, ипак лепо видимо да су они „оклеветали“ сами себе. И да гоне сами себе, сопственим безумљем.

14. Акакије и његова екипа су духовни шибицари. Кад је започео своју мисију у Србији, 1996, Акакије је зилотској публици показао три кутијице: СПЦ, РПЦЗ и грчку ИПЦ, и куглицу, многоцени јеванђељски бисер, од станиола, како се блиста у кутијици број 3. Они који су се кладили на грке, продали све што су имали и душу своју ставили као улог, били су тада срећни добитници.

Петнаестак година касније, 2011, Акакије је новој, проширеној зилотској публици на српском тргу показао нове три кутијице: РПЦЗ, грчку ИПЦ, и РИПЦ; грчка ИПЦ-Есфигмен кутијица показала се празна, а бисерчић од станиола тада је заблистао у кутијици РИПЦ. Они који су душу своју положили да купе тај (анти)јеванђељски Акакијев бисер, тада, на РИПЦ, били су срећни добитници.

После неколико година Акакије је опет промешао кутијице. Неки срећни добитници из претходних кругова игре схватили су закономерност и правилно проценили где се налази куглица. Други нису били те среће, па су се погрешно кладили више верујући својим очима него фер-плеју честитог шибицара, и изгубили. Како то већ бива у тој динамичној уличној игри кад се улози умноже, мађионичарским триком хитрих прстију куглица је нестала и из оне кутијице у којој је наизглед била. И ено је где се данас блиста – као бисер у митри на аутокефалној глави Архишибицара СИПЦ.

И наравно, да представа буде потпуна, ту су и пратеће улоге – сарадници шибицара који се грозничаво кладе, добијају, подижу улоге и човекољубиво позивају друге на лако богаћење. И они, по периферији круга, који су ту да гурну лакат, или нешто оштрије, у ребра пролазника који наивнима вичу: „То је превара, бежите од њих!“.

15. Акакије и липцемери су „православни“ пандан протестантског екуменистичког покрета. Они, „тамни двојник“ Цркве, у исто време су „светли двојник“ екуменизма. И штавише, напреднија, делатна верзија екуменистичког покрета. Јер, у екуменизму општење бива само молитвено док свако држи своје свештенство. У подземној зилотској оргији (под маскама „истинског православља“, широм затворених очију) из које су се они родили, у тајнама је био свако са сваким. Тамо је било, „по икономији“, све благословено: мало са „сергијанцима“, мало са „катакомбницима“, мало са укро-аутокефалистима, мало са римокатолицима, мало са грчким старокалендарцима, мало са новокалендарцима, мало са кипријановцима, мало са званичним православним црквама... И гле, из тог вертепа разбојничког, родило се чисто и благодатно православно чедо – Акакије. Син, и дадесја нам! – грешним Србима, још један претеча антихристов.

А на тој њиховој малоумној вери у дејственост и спаситељност скрнавих разбојничких зилотских тајни сатана је изградио зилотску цркву своју.

Резиме, коначна дијагноза ДНК мутација: Немања Поликакије и његови немањићи анти-Немањићи духовно прејемство имају из култа лажи, лицемерја, и клерикалног содомског блуда. И из тога је саткана њихова духовна ДНК.

Па иако досадно брбљају да „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ имају из Катакомбне цркве и РПЦЗ, а преко њих од предреволуционарне руске цркве, Акакије и његови духовну ДНК имају из парацрквене содомске оргије зилотског екуменизма. У којој су учешће имали („низбрдо“, ДНК родословом прејемства):

• профи-масер и шофер-аматер „епископ“ РИПЦ Венијамин

• самокрштени „епископ“ РИПЦ Гермоген

• ситни лажов, „архиепископ“ РИПЦ Тихон

• љубитељ благодатне монашке масаже, лажов и гробар катакомби, целибатни свештеник МП, потоњи „архиепископ“ РИПЦ, Лазар – данас Светитељ, који „серафимском љубављу гори, и херувимском чистотом блиста“ и моли се за све Акакијеве српчиће да и они буду тамо где је он (из Акатиста)

• Лазарев викар и сабрат, содомит и педофил, свештеномонах МП, Валентин, потоњи епископ РПЦЗ

• брачник содомског брака, супруг декларисаног хомосексуалца, епископ РПЦЗ Варнава Прокофјев

• „екумениста“ РПЦЗ епископ Немац Марк Арнт

• „екумениста“ РПЦЗ епископ Антоније Бартошевич

• „сергијански“ клирик и епископ, одметник од Сабора РПЦЗ, отац грчких расколника и самолитвеник са папистима, епископ Леонтије Филипович

• „сергијански“ клирик и МП епископ Венијамин Новицки

• украјински аутокефалиста и мрзитељ „москаљске“ Мајке Божје, митрополит УАПЦ Поликарп Сикорски

• и на дну ове шарене ДНК спирале, шарени реп старе змије.

На врху, свих њих чедо и плод, најмодернији и најсофистициранији производ ада намењен православним на тржишту данас – Акакије, благочестиви зилот бога митре.

 Дванаест апостола. И шарена змија.

 

Модел духовне ДНК Акакија, СИПЦ и РИПЦ. „Посадите рђаво дрво, и плод његов биће рђав. Нема дрвета рђавог које рађа добар плод.“ Матеј 12:33, Лука 6:43

И за крај, позив:

Православни Срби! Стигматизујмо акакијевце, поругајмо их, изопштимо ту гадост из српског соја, говоримо свима о њиховој злости и мрзости, нека наша деца знају, нека их свуда и свагда прати презир и срам, нека буду „прича међу народима“! Нека се овај текст чита (све три лекције трилогије), кажимо и покажимо свима да су то помно окречени и украшени гробови, пуни мртвачких костију и сваке нечистоте! И да се свако ко их дотакне ритуално скрнави! И ако је неко, у незнању, имао некакво поштовање према њиховој назови ревности за православље и спољашњем притворном благочешћу, нека заувек зна њихову гнусност и безумље и лаж, и нека се сам постиди својег доброг мишљења о њима! Само тако, јединодушним подвигом у јединомислију о њима, тај тамни двојник Цркве може се прогнати из земље Србије.

Или, бар, залити воском. Зато, ко може, за почетак нека запали једну воштаницу за све њих. ·

 

П.С. Лицемери су се ових дана усиљено молили (а ми их омели у томе, кажу), по богослужбеном поретку Цркве: „Господе, од лицемерја фарисејскога избави ме!“. Па, ево, Господ им даје прилику за избављење. Чекамо њихово покајање, барем оних којима није савест спаљена, и молимо се Богу за њега. А онај коме Бог да да изађе из тога содома, нека трчи, и, сећајући се жене Лотове, нека не гледа назад.

Виђење оца Николаја Турка

 

 

Схимонах Николај звао се у свету Николај Абрулах. Из његовог сведочанства о завршеној духовној школи у Херсонесу види се да је он бивши мухамеданац, који се звао Јусуф Огли, некада турски поданик, родом из Мале Азије. Служио је као официр у турској гарди. Када је пожелео да се крсти и пређе у Веру Православну и почео о томе да говори својим сродницима Турцима, они су га због тога тако омрзли да му нису хтели дати као "ћаурину" храну. Затим су га бацили на муке, одсецали су комаде са тела његова... На крају, он ипак некако успе да побегне у Русију.

Крштење је примио у Одеси, у Карантиној цркви, октобра 1874.г. и добио је име Николај, кумовао му је сам одески градоначелник, тајни саветник Николај Иванович Бухарин. Затим се у Казану уписао у еснаф занатлија. 18. јула 1891. са 63 године ступио је у скит Оптине Пустиње. Господ га је удостојио својих духовних утеха: био је вазнесен у рај, где се наслађивао сагледањем неизрецивих рајских красота. Одликовао се кротошћу, смерношћу (смирењем) и братољубљем. Његова келија била је поред келије монаха Мартирија (потоњег јерођакона). Умро је 18. августа 1893., у 65-ој години живота. Ево његовог сведочанства:

 

 

Виђење огња

 

У четвртак 13.маја 1893., у три сата ујутру почео сам да читам акатист светом Николају Чудотворцу. Господ ми је током читања дао такву благодат да ми је цео молитвеник био оквашен сузама. По завршетку читања јутрења, почео сам да читам псалам 50-и "Помилуј ме, Боже...", а после њега Символ Вере, и када сам овај завршио, тек што сам изговорио "и живот будућега века. Амин", у том тренутку невидива рука узела је моје руке и сложила их крстообразно на моје груди, а моју главу са свих је страна огањ, бојама сличан дуги. Тај огањ је, не опаљујући ме, испунио све биће моје неисказаном радошћу, која ми је дотада била савршено непозната и страна моме искуству. Ту радост немогуће је упоредити са било каквом земаљском радошћу... И ту се ја не сећам и када сам угледао себе пренесеног у неки дивотно-прекрасни предео, испуњен светлошћу. Тамо нисам видео никакве земаљске предмете, видео сам само једно бесконачно и безгранично море светлости.

 

Виђење Господа и Његових Светих

 

У исто време видео сам око себе како ми са леве стране стоје два човека, од којих је један изгледом био младић, а други старац. У срцу ми је било дано да знам да је један од њих свети Андреј Христа ради Јуродиви, а други ученик његов - свети Епифаније. Обојица су стајала ћутећи. И ту сам видео пред собом као неку завесу тамне маслинасте боје. И погледавши увис, изнад завесе угледах Господа Исуса Христа, како седи на престолу, обучен у скупоцене одежде, сличне Архијерејским. На његовој глави налазила се митра, такође слична Архијерејској. Са десне стране Господу стајала је Мајка Божија, а са леве свети Јован Крститељ. Њихове одежде личиле су на оне у којима се обично сликају на иконама. Свети Јован Крститељ држао је у једној руци знамење Крста Господњег. Са стране од Господа стајала су два светлоносна младића дивотне лепоте, који су у рукама држали пламено оружје. Моје срце било је преиспуњено неисказаном радошћу. Гледао сам Спаситеља и неописиво се наслађивао сагледањем Божанственог Његовог лика. Господу је, судећи по изгледу, било 30 година. И ту се у мени јави свест да, ето, ја јесам највећи грешник, хуђи од свакога пса, и да сам, изненада, од Господа удостојен тако велике милости, да стојим пред Престолом Његове Неисказане Славе. Господ ме је кротко гледао и као да ме је ободравао. Тако кротко гледали су ме и Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Ни од Господа ни од Пречисте Његове Мајке ни од Крститеља Господњег нисам се удостојио да чујем иједну реч. У то видех пред Господом схимонаха нашега скита Николаја (Лопатина), који се преставио у подне 10. маја и још није био погребен, зато што се очекивао долазак његовог рођеног брата из Москве, Отац Николај чинио је пред Господом земни поклон: али на њему није било схиме, био је одевен као послушник, са бројаницама у рукама и непокривене главе.

 

После тога погледао сам и, гле, са десне стране видео велико мноштво људи, који су ми се приближавали, Што су се више приближавали, почео сам да чујем појање, али речи нисам могао да разумем. Међу њима сам видео и лица у архијерејским хаљинама и у иночким мантијама, у рукама су држали гране. У чину ових Светих препознао сам многе, по њиховим изображењима на светим иконама; пророка Мојсеја, који је у рукама држао плоче закона, пророка и цара Давида, који је држао у руци нешто налик китари, што је одавало најкрасније звуке. Видео сам и Ангела свога, светога Николаја. Међу тим великим Божијим угодницима видео сам и наше почивше Старце - Лава, Макарија и Амвросија, а такође и неке од отаца нашега скита који су још на земљи живи. Цело то велико сабрање посматрало ме је са љубављу...

 

Виђење ада

 

Одједном, видех пред собом, између себе и завесе, видех неизмерно велику провалију, испуњену мраком, и у томе мраку на страшној дубини, самога кнеза таме, у оном виду у коме је он изображен на свештеним сликама. На рукама сатаниним седео је Јуда, који је у рукама држао нешто налик на врећу. Поред кнеза таме стајао је лажни пророк Мухамед, у до пода дугој хаљини зелене боје, са чалмом исте такве боје. Око сатане, који је представљао центар провалије, на свим њеним безграничним пространствима видео сам такође мноштво људи сваког сталежа, пола и узраста, али међу њима нисам приметио иког познатог. Из провалије је до мене допирао вапај очајања и неизразивог ужаса, који се не може предочити никаквим речима. И на томе се виђење овога окончало.

 

На месту светлом...

 

После тога био сам изненада премештен на друго место. То место било је испуњено таквом лучезарном светлошћу, истом онаквом каква ми се показала у виђењу на оном првоме месту. Светога Андреја и Епифанија са мном више није било. Шта сам видео тамо, тешко је пренети речима. И како људским језиком земнородних представити небеске красоте неизрециве, предивне, уистину неисказане!?

 

Све је тамо бескрајно прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета, отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, птице из тропских предела, само што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепота и хармонија њиховог поја није у стању да предочи никаква земаљска музика - тако је сладостан био.

 

Овим вртом протицала је река! Прозирност њене воде превазилази свако описивање. Међу дрветима у врту видео сам дивна обиталишта, као дворце, који личе на оне које сам видео у Константинопољу, али су неупоредиво изванреднији и красотнији. Боја њихових зидова била је као малинова, бојом и сјајем личили су на рубин. И ја сам знао да је то место - рај. Распоред кућица подсећао ме је делимично на Оптински скит, у коме иночке келије стоје такође међусобно одвојене, раздвојене воћњацима. Рај је био окружен зидом који сам видео само са јужне стране. На томе зиду прочитао сам имена 12 Апостола. И видeо сам у рају некога мужа, обученог у блиставу одећу, где седи на престолу белом као снег. Судећи по изгледу томе мужу било је 65 година, али лице његово, без обзира на седине, било је као у младића. Око њега укруг стајало је мноштво ништих, којима је он нешто раздавао. И унутарњи глас говорио ми је: "То је Филарет Милостиви!"

 

После њега, нисам се удостојио да видим ниједног више од праведних обитатеља раја. Посред рајскога врта угледао сам још Животворни Крст са Распетим на Њему Господом. Невидива рука указала ми је да Му се поклоним, што сам и учинио. И када сам се ја пред Њим приклонио, у томе трену неизречена велика радост, слична пламену, напојила је моје срце и прожела све биће моје.

 

После тога видео сам велико здање, изгледом слично осталима у рају, али које је сва остала надилазило својом лепотом. Његов врх, налик на исполинску куполу цркве узносио се у бескрајну висину и такорећи се у њој губила. У том обиталишту приметио сам нешто налик на терасу и на њој богато украшени трон а на трону Царицу Небеску. Око Ње стајало је велико мноштво прекрасних младића у блиставо-белим одеждама, који су у рукама држали нешто налик на оружје, али шта нисам видео. Одежда на Мајци Божијој била је онаква каква се обично изображава на светим иконама, само разнобојнија. На глави јој је била круна налик на царску. Царица Небеска милостиво је гледала на мене, али да чујем речи од Ње нисам био удостојен. .

 

После тога као у ваздуху удостојио сам се да видим Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светога, у подобију изображаваном на светим Њеним иконама: Бога Оца у виду светловидног Старца, Бога Сина у виду Мужа (зрелог Човека), Који је у десници Својој држао Часни и животворни Крст, и Бога Духа Светога у виду Голуба.

 

И учинило ми се да сам дуго ходио кроз рај, сагледајући дивне красоте његове, које превасходе сваку представу о њима.

 

Када сам се из тог виђења пробудио, дуго нисам могао к себи доћи од те велике и неизрециве утехе и цео тај дан био сам као ван себе од радости, која ми је испуњавала срце. Ништа подобно том радовању нисам никада дотад био искусио... 

ЛЕТАК објављен 2000.

ДОКЛЕ ПРОКЛЕТСТВО НАД СРБИНОМ?

 

 

“Овако говори Господ Бог Израиљев:
Проклетство је међу вама!
Нећу више бити с вама, ако не избаците проклетство сами измећу себе.”
Исус Навин 7.13,12

“Изиђите од њих и одвојте се,
и нечистоте не дотичите се,
и Ја ћу вас примити.”
2. Коринћанима 6.17

 

Откуда проклетство Божије над Србином? Зашто су Срби изгубили Стару Србију, зашто су изгубили колевку Косово, зашто Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, Херцеговину? Зашто ће сутра изгубити и Српску Спарту и Српску Војводину? Чиме је православни Србин издао Бога, зашто се гнев Његов вије над Србијом?

И зашто то бива данас, када се толико народа “вратило” Цркви? Зашто?

Зато што су Срби, у лику својих владика, одступили од Свете Вере прађедовске, од Истине Цркве Христове. Зато што су издали Истину и Традицију Цркве Православне и нашли се под страшним анатемама њеним.

Како?

Вођени неким новим владикама који су сели на трон Светога Саве, бивајући постављани испрва УДБ-ом (нпр. Патријарх Герман) а данас само уз одобрење о “подобности” из мистичне европске централе, Срби се, а да им нико ништа није рекао нити их питао, нађоше у Светском Савету Цркава (ССЦ). Светски Савет Цркава је масонски пројекат унијатске цркве “Новог светског поретка”, осмишљен и формиран као “духовни” еквивалент Уједињених Нација, са јединим циљем уништења Православља. Тамо се СПЦ нашла скупа са католицима и протестантима и легионом секти, исповедајући с њима нову јерес екуменизма - “заједничко делање на успостављању јединства свих хришћана”, што треба да наступи “у истини, коју досад не знасмо”, у новом васељенском царству у коме “анатеме више неће бити” (Откр.22.3). Екуменизам је вера, а ССЦ црква, онога који ће доћи као “умиритељ, ујединитељ и усрећитељ” човечанства – антихриста. Тамо је СПЦ једно са онима који су за Цркву Православну одвајкада били непријатељи Божји – јеретици, они који лажу на Оца, Сина и Духа Светога, и на Цркву Његову. Рачунајући, заједно са својим налогодавцима из таме, да се Србин, разбијен комунизмом и атеизмом, неће досетити да “ко се с курвом свеже, једно тело бива с њом”, владике српске, прикривено, Мајку Србинову начинише курвом. А Србина проклетником и богоодступником.

Да то безакоње оправдају, исповедају: “Ми, православни, не можемо остати у изолацији.” И тако, делањем својих владика а по вољи архитеката “Новог светског поретка”, Срби бивају увучени у коло безбожног новог света, у његову нову “надцркву” која исповеда да не познаје Истину, Христа. У “цркву” која је приправна да сутра, или неког другог недалеког дана, прими новога господара света - месију антихриста. Па још кажу: “Ми смо тамо да сведочимо истину Православља”. Грдно лажу владике српске, јер тамо само сведоче своје безумље – бисер Православља, међу ђинђувама лажних вера, бачен у блато лажи, погажен свињама јереси. И зар је чудно што су се те свиње “уједињених цркава”, по нелажној речи Христовој (Мат. 7.6), окренуле и, у униформама Уједињених Нација, растргле Србина?

А владике српске, брже-боље помоливши се “за мир” заједно са католицима и муслиманима (на почетку рата у Босни), објавише: “Ратови на територији бивше СФРЈ нису верски ратови.” У преводу – сви Срби који су поклани и душе своје положише у овим ратовима нису умрли за Крст Часни и Слободу Златну, за Христа и Веру Православну. Тако, званичним исповедањем владика СПЦ, они нису Свети Мученици Христови него “трагичне жртве балканске драме” или нпр. колатерална штета геополитичких визија господе Милошевића и Шешеља. И ником не би чудно, и сви оћуташе. Само је камење проговорило.

Још владике српске стадоше заједно са онима што подигоше древну, десетовековну анатему са католика (Васељенском Патријаршијом, која није ништа друго него прерушена масонска ложа) и прогласише католичку цркву за “Сестру Цркву”, а папу помињу на литургијама као православног Патријарха. И тако учинише Србе унијатима. И ено их где данас марљиво чине и организују и благосиљају, мало јавно, мало криомице, безбројне заједничке молитве са “светим оцем” папом и “браћом” католицима, али и са протестантима па чак и муслиманима. Само једна таква молитва довољна је да се онај који у њој учествује нађе под анатемом Цркве Христове. Под невидљивим, страшним проклетством Божјим.

По Правилима Цркве владика може да буде и лопов, и блудник, и убица - његова Служба и даље задржава све своје освећујуће благодатно дејство, Бог услишава његову молитву и преко њега савршено предаје Благодат верним. Ако ли је владика пак јеретик, или сам јеретик није али је у молитвеном општењу, у јединству са јеретицима, Бог се одвраћа од њега, а његове молитве и службе су празни безблагодатни ритуал. Пошто је владика онај који је извор и Вере и Тајни у Цркви, сви свештеници који се налазе под таквим владиком, макар и сами не били јеретици, не могу имати ни Православну Веру ни Свете Тајне. Верни, ма колико благочестиви били, под таквим владиком, по учењу Цркве не могу имати спасење.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило Цркви Српској.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило и свим “званичним” помесним Православним Црквама у свету. У њима је анатема, у њима више нема спасења. (По православном учењу спасење, циљ живота нашег, јесте светост – освећење душе и тела у свесном, осетном примању Духа Светог. Оно је могуће само у Цркви Христовој, и ван ње, у јереси или расколу или под анатемом, нема спасења. Ван истине нема Духа Истине.)

Сатана врло добро зна догму да је Црква у епископу и да без епископа Цркве нема – оно што генерације Срба стасале на марксизму, без веронауке, не знају. Он зна да ако у Цркви не буду Христу верни епископи, него његови људи, то више неће бити Црква Христова већ његова. И једноставно је организовао смену – на место истинских пастира поставио је своје, као протомајстор прерушавања обукао их у пастирске одежде и у руке им ставио пастирска жезла. И они данас, савршено неподозревани од оваца, све стадо приводе њему, оцу лажи. Његове владике су саборно издале Цркву, предале је као Јуда непријатељима Божјим за шаку сребрњака (немачких марака, које им редовно пристижу од Светског и Европског савеза цркава), балавим пољупцем љигаве лажне љубави према лажибраћи. Тога, и коме служе, вероватно већина њих није свесна, него само “изабрани”. Али сви су једнако криви, сви безакони, као Јуда који, како црквена химна каже, “не хте да разуме”.

А по чему се Србин разликује од осталих православних, од Грка, Руса, Румуна или чак Американаца?

По томе што у свим другим православним земљама, па чак и у онима које то нису (као нпр. у Америци), постоји фронт верних који се одлучно боре против апостасије, отпадништва својих јеретичких безаконих владика. Свугде у тим земљама постоје Истините Цркве (у Русији катакомбна Црква, у Грчкој, Румунији, Бугарској такозване старокалендарске Цркве у којима су остали верни након увођења анатемисаног папског календара), православни епископи и с њима верни народ који одбија да у лажном “смирењу” и “послушању” разбојничким владикама, приступи Светском савезу јереси и тако одступи од Христа. Свугде, осим у Срба.

Свети Сава Први Архиепископ Српски, основавши самосталну Цркву нашу, заклео је Србе на чување свега што у његовом Законоправилу (Књизи црквених Правила) пише, или на нестајање. По тим Правилима, по универзалним и непроменљивим Правилима Православне Цркве, верни могу да се одвоје од својега владике само у једном једином случају – када је владика јеретик. И не само да могу, него и морају да се одвоје од таквог, лажног епископа, јер то је једини начин да остану Православни, са Христом.

Сви епископи у Српској Цркви, стојећи у екуменизму и у јединству са осталим помесним “православним” Црквама, примили су јерес, примили су јеретике. Погазивши Правила, сви до једнога нашли су се под безбројним анатемама, под проклетством Божјим, Отаца Цркве и Светога Саве Србина. И ми са њима.

Како ниједан јеретик не признаје да је јеретик, тако ни они не признају оно што је, како говораше ава Јустин Поповић, јасно и комарчијој савести, и ревносно глуме православље. И мала је нада, и сваким даном све мања, да ће икада доћи к себи или се раскајати и признати заблуду.

А шта остаје православном Србину? Како да се измакне испод високо дигнутог страшног мача анатеме?

Само су два пута.

Или да владике иступе из ССЦ, анатемишу јерес екуменизма, прекину молитве са јеретицима и објаве покајање због њих, као и да савршено прекину молитвено општење са свим псеудоправославнима из других помесних “Православних” Цркава. (Ово није вероватно – многи Срби већ годинама пишу петиције Синоду са захтевом да се иступи из ССЦ, али иступања не само да нема, него је стигао одговор да “СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава донесе одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство”. Али чак и ако би СПЦ једнострано иступила из ССЦ, остаје анатема због јединства са осталим помесним “Православним” Црквама које су мање или више, отворено или прикривено, јеретичке и у општењу са јеретицима и анатемисанима. Једино је разумна нада да ће се барем неки српски епископ одвојити од безаконог сабора, и почети да самостално исповеда и дела у духу Православља.)

Или да се Србин одвоји од својих епископа-разбојника и, ако може, приђе под омофор неког истинито православног епископа којих има у дијаспори (нпр. у Грчкој). Ако не може да до правог епископа дође, по учењу Цркве боље му је да сам остане и код куће се моли, него да иде у храмове разбојника и са њима, као са Аном и Кајафом, буде вргнут у огањ неугасиви. Тако сам, остаће невидљиво у Цркви и Милости Христовој. У “евхаристијској заједници” с разбојницима, остаће са непријатељима Христовим, у проклетству.

Они рачунају с тим да Србин то не зна. Да се неће сам досетити, и да нема ко да му каже, јер они сами држе кључеве знања и Закона Цркве перфидно се представљајући као једини тумачи истине, непогрешиви као њихов “свети отац папа”.

Не дај им се, Христа ради, Србине Православни! Не дај им Мајку Цркву да је погане, јер није њихова дедовина, него баштина твоја и Божја – они су Веру за вечеру продали!

Издали су те, Србине, учинили су те проклетником, а лажу те да си благословен!

Знај то, Србине, знај то, свети Свети Народе Божји, и тражи од владика-разбојника да ти врате оно што су ти узели, једино што имаш, једино што Србију чини Небеском – Вјеру Прађедовску, Свету Веру Православну. Ако ли неће да се сазнају у своме безумљу и да се врате у покајању, изагнај их. Изагнај их, по заповести Божјој – “избаците анатему сами између себе!”, и остани веран, макар остао сам против читавог новог света. И велика ће слава твоја бити на Небесима у Дан онај када Цар твој дође да суди у Правди!

Све потоње битке које си водио изгубио си, издан и осрамоћен и понижен. Ово је последњи, одсудни бој, једина победа коју још, разоружан и сам против антихристових хорди, можеш да извојујеш у Рату за своју Отаџбину - за Царство Небеско. Ратуј, Србине, војниче Христов, и Васкрсли Господ над Војскама биће с тобом!

                                                                                    +

Нека би Свемилостиви Бог наш Исус Христос, заступањем Своје Пречисте Мајке и наше Царице Богородице, молитвама Светога Саве и свих Светих Срба који Му угодише, просветлио умове и срца наша и на Пут Правде управио стопе наше, да Тамо, на једином месту поклоњења, у Духу и Истини, у вечној радости славимо Њега, Спаситеља нашега са Беспочетним Оцем и Утешитељем Духом! Амин.