Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - III део

☦

КОНАЧНА АНАЛИЗА ДУХОВНЕ ДНК АКАКИЈА, И ЊЕГОВИХ АНТИ-НЕМАЊИЋА

Иако је у претходном нашем тексту изричито наглашено да није намењен мувама из канализационо-катакомбне „цркве“ СИПЦ (:овде) („јужни поток“ руско-украјинске канализационе РИПЦ), апологете содома Поликакијe Станковић и његови црни клирици ипак су нашли за потребно да га читају и одговоре на њега (:овде).

У покушају да одбране оно што (они мисле да) се одбранити може, одговорили су на мање од пола поенти од 25 наведених примера њиховог лИПЦемерја. И то лажљиво. Пажљивом и савесном читаоцу дали су прилику да се још поузданије увери у њихово истински лицемерно православље.

Аутора су неправедно оптужили за „скупидофилију“, јер су његова намера и настројење дијаметрално супротни – текст је написан управо у племенитој бризи за духовну екологију и хигијену српског дома. А екологију и хигијену драматично нарушава баш СИПЦ секта, токсични духовни отпад(ак) недавно самоодсечен од содомо-гоморске укро-руске „сестринске цркве“, расејан данас по земљи Србији. Ауторова жеља и труд је, кад већ ефикаснијих опција нема, да се тај отпад огради, обележи и да се православни народ упозори на опасности од контаминације.

Дакле - то није наше, него њихово ђубре. И они – немањићи анти-Немањићи (деца Немање Станковића) – они су ти који су га најпре донели у Земљу Немањића, изазвали еколошку катастрофу, а сад и запалили, покушавајући да се сакрију и утекну иза те смрдљиве димне завесе. Па кад су већ изашли из рупа, да их гонимо до краја.

Пошто је полемика са њима бесмислена и узалудна, јер, као што рекосмо и видимо они су своју судбину изабрали, обраћамо се ипак још једном православној јавности, да, пчелица ради које могу залутати на путу до кошнице, најважније поенте поновимо и резимирамо. И мада ово нажалост није цветник за пчелице, него је нужно аналогни мувљи каталог, другачије не може да буде – практична екологија је прљав посао, а наша обука на земљи за Царство Небеско подразумева и познање зла. Пчеле се насмрт боре с нечистом мувом кад им уђе у кошницу, док је не истерају, или не залију воском.

 

+

 

Одговарајући, Немањини сведоци су поново потпуно промашили тему. Тема је, ми знамо, њихова духовна ДНК. А њихова духовна ДНК је, без обзира на хипнотички понављане мантре о „апостолском прејемству, духовном наслеђу и канонском епископату“, јасно видљива, свакоме ко хоће да је види. Да је дефинитивно изанализирамо још једном. И да понављајући кључне, необориве чињенице о информацијама записаним у њиховим духовним генима, утврдимо градиво.

 

 1. Акакије и његови анти-Немањићи су секта лицемера,  а њихово „истинско православље“ је религија лицемерја. На личном, канонском, и догматском нивоу (видети претходну детаљну анализу њиховог липцемерја - :овде).

 

 2. Њихова СИПЦ је, прејемством, „gay-friendly” црква. Ма колико данас лицемерно ревновали у хомофобији да их људи виде, и освештавали улице Београда после ЛГБТ параде (видети први текст о томе - :овде).

„Не буди као лицемери, који радо на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи“ Матеј 6:5

3. Четири кључна епископа у њиховој историји су осведочени, иако неосуђени, содомити. Са условним изузетком Варнаве Прокофјева који је најмање од свих био содомит, али је ипак црквено осуђен због содомског „грађанског брака“ у којем му је супруг био хомосексуалац – још једна потврда да се не исплати у брак ступати „из рачуна“, а без љубави.

То што акакијевци понављају како је „клеветничку кампању против њихових епископа-исповедника иницирала КГБ-МП“, показује се савршено бесмислено у светлу необоривог сведочења Татјане Орлове, америчке православне Рускиње, диригенткиње црквеног хора, пореклом из древног аристократског рода, која је у својој соби у содомитском акту затекла Лазара и Венијамина. Она никада никакву везу није имала ни са КГБ, ни са МП. Можемо да великодушно учинимо снисхођење, и да не примимо сведочанство Орлове (у страху и ужасу су велике очи), али, минимално, признање самог актера епископа Венијамина да је то што је она видела била „традиционална масажа руских монаха“, морамо уважити.

Акакијева тврдња да је Валентин у „клевету уметнут к'о Понтије Пилат у Вјерују, без икакве суштинске, важне, нити чак посредне везе са линијом апостолског прејемства обновљеном епископату Српске Цркве“, је не само врло глупа, него и хулна. И јарко показује да Духом убоги зилоти не знају нити смисао Јеванђеља, нити у шта вјерују. Јер баш као што је Понтије Пилат у Симболу Вере потврда историјске реалности страдања Сина Божјег, тако је и Валентин, Лазарев викар и брат, и во парњак у јарму који је узорао содомску њиву на којој је израстао Акакије, потврда историјске истинитости црквеног содома о којем говоримо.

Јеромонах Валентина Русанцов, настојатељ Успенске цркве у Махачкали. Акакијев духовни стрико, носилац исте духовне ДНК хаплогрупе

Један содомит је аномалија (Лазар). Два су коинциденција (Венијамин). Три су правило (Валентин). Четири су систем (Варнава).

А пети – оправдавање, и глорификација содомског зла, пород, венценосац и апотеозоф содома, то је Акакије. Гад пред Господом („Ко оправдава кривога, гад је у Господа“ Приче Соломонове 17:15).

 

Пет крака содомског РИПЦ-СИПЦ пентаграма

4. Акакије и његови следбеници су ту своју содомску јерархију бирали, и са предумишљајем изабрали, према свом духовном афинитету. И зато је до смрти (своје духовне) бране. Акакије, троструки блудни син, у својој каријери је своје сенилне духовне очеве три пута напуштао и одлазио од њих (због њихових „канонских или догматских неправилности“, или, о лицемерја, „промене курса“). Када је после романсе са РИПЦ проститутком покушао да се једноме оцу врати „у покајању“, већ са митром и рачунајући и на теле угојено, тај, сенилни (грчки расколник, који мало зна о Јеванђељу), није га примио. Па се уместо тога Акакије вратио сам себи, аутокефалном. И од блудног сина постао целомудрени многодетни отац (истина, не тајном покајања као јеванђељска блудна деца Цркве, него) - тајном првосвештенства. За којом је, у ствари, незадрживо грабио из једне у другу јурисдикцију. И коју је, по Божјем промислу, и свом благовољењу, нашао у древној и славној митрополији содомској.

 

5. У содомском блуду рођени, Акакије и СИПЦ су духовна заразна болест, смртно опасна по околину. Они су духовни еквивалент ХИВ вируса - као што се вирус ХИВ-а појавио и проширио у хомосексуалним оргијама у Сан Франциску и Њујорку почетком осамдесетих, исто тако и тачно у исто време је и РИПЦ/СИПЦ вирус настао у оргијама парацрквеног содома у СССР. Као што инфицирани вирусом ХИВ-а може изгледати потпуно здрав, тако и акакијевци обучени у одежде Православља изгледају целомудрено. Као што вирус ХИВ-а на концу одузима разум оболелом (такозвана ХИВ деменција), тако и вирус СИПЦ-а одузима разум инфицираном.

Акакијевци данас своју духовну венеричну заразу, смртоносни вирус који се шири содомским духовним блудом, шире по Србији. И у исто време се представљају као „чисто и канонско истинско православље“. Чисто и легално, као елитна пословна пратња. Са лекарским уверењем, из иностранства.

6. Акакије је на свом дугом путу кроз зилотску пустињу почео да губи разум (показује симптоме деменције; за његове слепе следбенике се, пак, то не може поуздано тврдити, јер они много разума очито нису ни имали, чим су му се придружили). У исцрпљујућем триатлону за митром Акакије не само да се са својим сенилним оцима „догматски“ и „канонски“ није могао усагласити, већ више не успева да се усагласи ни сам са собом. А нарочито сад, кад је коначно ушао у земљу обећану (земљу бога митре и богиње панагије).

На почетку своје мисије, 1997. Акакије овако проповеда Србима (његов „самиздат“ мисионарски часопис „Ревнитељ“): „Црква ГОХ-а (истински православни хришћани Грчке) једина је законита, једина верна предању и једина се не налази у опасности да се нађе у јереси и погибији.“

У „Ревнитељу“ из 1998. пише овако (болдовано): „Данас у Русији ми не налазимо ниједног истинског архијереја“.

Данас, као што знамо, Акакије благовести сасвим другачије јеванђеље. „Проповед благочестивог је увек премудрост, а безумник се мења као месец“ (Премудрости Исуса Сина Сираховог 27:11). Једино што је наизглед тешко закључити је: када је лагао? Одговор је, с дужним поштовањем: лагао је пре, лаже и сада, а лаже чак и кад истину говори, јер у њему, као ни у оцу његовом, истине нема.

7. Акакије и његови зомби зилоти су цинични, доказани лажови, који са страшћу лажу „Христа ради“. Ко то зна, слободно може да прескочи овај наредни подужи пасус, у којем се показује десетак њихових лажи само из последњег одговора.

Лажу да „злонамерна инсинуација да је владика Лазар предао Акакију, а он Србима, духовно наслеђе не од РПЦЗ, већ од МП, преко Венјамина Новицког, представља бесмислицу“. Како смо показали, Лазар је свештенички чин добио у МП, и то у јеку интеркомуније са римокатолицима. Свештенички чин је духовно наслеђе. То и сами лажови, нехотице, признају када на крају свога памфлета лицемерно патетишу: „СИПЦ је једна од малобројних која је сачувала Залог правоверја. Залог, кога прима и предаје јерархија епископима и свештенству за време божанствене литургије, на дан њиховог рукоположења – да би кроз епископе и свештенике био сачуван и предан на обожење и просвећење верних.“ Управо то смо и ми рекли: СИПЦ је једна од ретких зилотских „цркава“ која је примила и сачувала залог правоверја од МП, уз залог интеркомуније са папистима, и то је вечни део њеног ДНК, њено духовно наслеђе које данас предаје на обожење и просвећење својих верних. Не залог од „цркве пре бољшевика“, како нас упорно лажу унучићи лажи.

Лажу како је „повезивање Поликарпа Сикорског са прејемством СИПЦ јако болесно“. Укро-Мираш Поликарп је свој духовни залог (и ДНК), примљен из совјетске цркве, са благословом патријарха Сергија, предао Венијамину Новицком, а овај Лазару, и то је духовно наслеђе (ДНК) о коме све време говоримо, а о коме нас зилоти паки и паки агресивно лажу како потиче из цркве Царске Русије. А духовно наслеђе је здраво веће од простог плотског додира руке (у механичкој предаји апостолског прејемства) - онолико колико је душа већа од тела.

Архиепископ Венијамин Новицки, духовни родитељ Лазара Журбенка и Леонтија Филиповича. Свака сличност са Папом Бенедиктом је случајна

Лажу како је катакомбни свештеник Никита Лехан „добио свештенство од МП“. То јест, или лажу они или лаже њихов професор лажи Акакије који је још давне 1998. у свом „мисионарском“ листу објавио житије Никите Лехана и тамо написао да је он рукоположен 1923.

Лажу да „ником није било јасно зашто је Гуриј Павлов у тако позним годинама, превалио толики пут као кандидат за епископа, јер је за све епископе РПЦЗ била очигледна бесмисао хиротонисања тако старе и болесне особе“. Било је јасно првојерарху РПЦЗ Виталију који га је лично позвао да дође у Њујорк, произвео у архимандрита и званично нарекао као епископског кандидата (Акакијев часопис „Ревнитељ“, В.Мос...). У званичној биографији Гурија пише како је за време његовог боравка у Америци Лазар написао писмо Виталију у којем је тражио да Гурије не буде хиротонисан, јер се бојао да ће тада сви катакомбници прићи њему. То је Виталије уважио, и послао Гурија за Русију да буде хиротонисан тамо. Када је Гурије видео да треба да прими хиротонију од Лазара, он је то одбио. А што се „бесмисла“ тиче – Гурије је живео и крепко служио после хиротоније код грчких расколника још шест година, да би се на концу трагично разочаран у све одвојио и од њих.

Лажу како је „ноторна лаж да је на седници Синода РЗЦ митрополит Филарет са још пет епископа тобоже одбацио кандидатуру владике Лазара, у корист свештеника Михаила Рождественског“. Документ одлуке Синода није објављен, односно не појављује се ван архива, али то је веродостојни податак из неколико историјата РПЦЗ, и сведочанство неколико живих епископа. Антоније Бартошевич који је Лазара „заочно“ произвео у архимандрита, испословао је његову тајну хиротонију (руком Варнаве Прокофјева, којег је тајно са Марком Арнтом хиротонисао), а накнадно и њену формалну канонску потврду. Лично, када морам да бирам између веровања речи доказаних лажова, и оних који нису хватани у лажи, знам коме нећу веровати.

Лажу како је „лаж да Лазара нису прихватали катакомбници“. Истакнути Лазарев свештеник, настојатељ московске парохије, у интервјуу за званични часопис РПЦЗ 1991. изјавио је: „Све гране катакомбне цркве сматрају Лазара КГБ агентом“.

Лажу о саобраћајној несрећи Венијамина: да је „стајао, чекајући да се на семафору упали зелено светло“. У званичној објави Синода РИПЦ каже се да се несрећа догодила у вожњи, када је на аутомобилу који је неприлагођеном брзином долазио у сусрет у кривини пукла предња лева гума, после чега је он прешао на леву страну и бочно ударио у аутомобил који је возио Венијамин (иако је имао возаче, хтео је да вози он – много људи сведочи да је стално „лудачки“ возио). Венијамин заиста технички није био крив, али то духовну суштину догађаја не мења. Канонско образложење одлуке Синода којом је Венијамин ослобођен гласило је: „Ако неко налети на зграду и погине, нису криви станари“. А ако с(а)танар у подруму зграде служи црну мису сатани? Содомит и лажни епископ привлачи на себе зло и казну Божју, и демонским присуством и енергијом угрожава све који су око њега. Чак и кад само седи у згради - Јован Богослов је бежао из бање у којој је био јеретик Керинт, да се зграда не сруши и да он сам, апостол и љубљени ученик Исусов, не погине у гневу Божјем. А кад содомски епископ седне да вози аутомобил, па још из шоферске страсти (јер „воли“), постаје покретна општа опасност, крстарећа бомба, у конвоју демона.

Лажу за Гермогена да се „по узору на хаџијска самопогружења у реци Јордан погрузио у крштењској води“. Никакво „хаџијско самопогружење“ нигде се није помињало, већ је сам он на синодском суду признао: „Павши у прелест, савршио сам над собом допуну 'материјалне-водене стране' крштења“. Интересантно је да се суд над њим због тога збио три године након (до)крштења, што значи да је и Акакију којега је у међувремену, пре суда, (са)хиротонисао, предао своју, како Руси кажу, прелестну ДНК.

Лазар Журбенко је документовани лажов. У званичном писму првојерарху РПЦЗ Виталију изјавио је: „Ја никад нисам био сергијанац“.

Тихон (данашњи првојерарх РИПЦ) је лажов. Иако су многи парохијани који су га знали из времена кад је био мирјанин сведочили да он није крио да је пре крштења био члан КП СССР, кад је постао епископ почео је да одриче да је икад био комуниста, јер је знао да је предање катакомбника да се бивши комунисти не могу примати у клир.

 

Закономерно, њихов син и унук Акакије, носећи њихов дух (и духовну ДНК – не расту на чичку смокве), тешко може бити друго него што јесте - лажов. И све ово о чему говоримо је Акакијева лаж.

Ревнитељи Оца Истине, и зилоти оца лажи, познају се по истини, или по лажи.

 

„А који је главни признак по којем можемо разликовати истинску Цркву, од у наше дане постојећих многих лаже-цркава? Црква Христова, која предаје вернима благодат Светога Духа, је та која чува, исповеда и проповеда Истину. А тамо где се уместо Истине произноси лаж, било у догматском учењу, било у моралном, или у смислу било какве неистине уопште, тамо наравно нема истинске Цркве, тамо нема ни благодати Божје, него само пука спољашњост, богохулна обмана.“ Архиепископ Аверкије Џорданвилски

 

„Црква је општество чистих савести, а где је свесна безсавесност и лаж, тамо нема свете Цркве.“ Епископ Катакомбне цркве Андреј Ухтомски

 

И то је аутентично православно духовно наслеђе РПЦЗ и Катакомбне цркве, рекли бисмо. Где је ту СИПЦ, и верни народ њен? „Људи као људи: неком ум помрачен од лажи, неком срце окамењено од страсти, отровом лицемерства умртвљени“ (Владика Николај).

 

8. Акакије је добио „апостолско прејемство“ од, по сопственој категоризацији, јеретика, и сам Акакије је криптојеретик. Од свог настанка 2002. РИПЦ под Лазаром а затим и Тихоном више пута се обраћала Синоду Кипријана са молбом да уђу у општење, признавајући његово учење православним, називајући га „братом у Христу“, а његову јурисдикцију „црквом-сестром“. Након што су кипријановци ипак ступили у општење са трећом шармантнијом руском „сестром“ на зилотској журци, љубоморни Синод РИПЦ је 2016. исповедио да је РПЦЗ пала још 1994. када је официјелно примила „јерес кипријанизма“, а „да је РИПЦ закаснила у осуди кипријанизма“ („признајемо да смо према томе имали релативно либералну позицију, до 2008.“).

Акакије данас, и одавно, званично осуђује „кипријанизам“ као „префињенију верзију јереси екуменизма“. Са једне стране.

 

Са друге стране, вијугави Акакије, виртуоз лицемерја, наводно се одвојио од РИПЦ баш због ове оштре осуде „кипријанизма“ и практично РПЦЗ, коју су конзервативни кругови секте, међу њима манастир Лесна у Француској, видели као „напуштање и издају традиционалног пута РПЦЗ“. У писму којим „прима под омофор“ Лесну, Акакије пише: „Имајући у виду нови курс РИПЦ, у којем више не препознајемо ону РИПЦ од које смо примили братску помоћ у виду хиротоније епископа 2011...блабла“. Рачвастим језиком у-бедивши монахиње Лестне, које захтевају ревидирање осуда кипријанизма као јереси, да је он једини тај који држи „традиционални пут РПЦЗ“ са све благочестивим кипријанизмом (само за западноевропско тржиште, док за српску зилотињу и даље важи строги антикипријанизам!), Акакије је успео да отме за себе и тај лукративни посед, и још неколико руских западноевропских парохија приде. Па, поред Стјеника, данас „једе две куће удовичке“ (са две Ефросиније на челу, о коинциденције благоумља!). И хомољске и француске сиреве, најбоље од оба света. Али, што вик'о Исаија, на нос ће му изаћи: „Тешко онима који пишу неправду, да одбију од суда убоге, и да отимају правду сиромасима народа Мог, да би им плен биле удовице и сироте грабеж!“ (Исаија 10:2).

9. Акакије је из себе једног, до сада (2019.), излегао 6 нових зилотских раскола.  Три у Србији, и по један у руској западно-европској јурисдикцији, Украјини и Русији. То је већ резултат далеко изнад просека за једног зилотског псеудоепископа (два као јуниор - јеромонах!) - аплаузи из ада и ветар у једра, тек је почео да умножава таланте господара свога, права каријера и уносни трансфери су тек пред њим.

10. Акакије и његови липцемери се непрестано позивају на „духовно наслеђе од РПЦЗ“. Али га не држе, игноришу га или отворено одбацују. Баш то, бирање из предања онога што лицемеру „одговара“, што му је утилитарно, или што он сам мимо заједнице сматра за правду, по дефиницији представља јерес (еретизо, ересис – бирати, избор).

РПЦЗ је во времја интеркомунизма МП са римокатолицима званично исповедала да је „МП ушавши у општење са римокатолицима сама постала судеоник њихове јереси и не може се више сматрати за православну“, а да је она, РПЦЗ, једно у општењу са исповедничком Катакомбном црквом. Акакије данас исповеда и Србима проповеда да је канонско свештенство у Катакомбној цркви једини имао Лазар, као свештеник из „неправославне“ МП.

Акакијевци брбљају: „За нас Србе је значајно да је Лазар епископску благодат примио од РПЦЗ, а касније посредно предао и Акакију, па се она сматра апсолутно канонски валидном“. „Вољени митрополит Виталије, последњи законито изабрани Првојерарх РПЦЗ“, како га они зову, у званичном документу написаном својеручно и пред сведоцима оставио је као коначно канонско наслеђе, аманет и последњу реч своје РПЦЗ, да су сви епископи РИПЦ које је рукоположио Лазар неканонични, и изван општења. Тј. да за РПЦЗ не постоје (копија документа у претходном тексту, липцемерје 22. – :овде).

Лазар је „епископску благодат“ примио од Антонија Бартошевича и Немца Марка Арнта, посредством Варнаве Прокофјева. Марко Берлински и Антоније Женевски (којег део историчара назива вођом „либерално-масонског крила РПЦЗ“) били су иницијатори одлуке Синода РПЦЗ по којој се свештенство МП примало „у постојећем чину“, а све свештенство катакомбне цркве (осим Лазара, који је де факто једини канонски катакомбник будући из МП), рукополагањем, као „неканонично“ и „самосвето“. И то је духовно наслеђе које је Акакије примио од РПЦЗ - о којем данас говори истину кад Србима проповеда да је канонско свештенство у катакомбној цркви једини имао Лазар као свештеник МП из времена интеркомунизма са римокатолицима, и у исто време лаже када поново рукополаже (хиротетоши) клирике СПЦ и МП/РПЦЗ који се унесреће да му приђу.

И још, предање РПЦЗ, и конкретно епископа чију духовну ДНК је сам Акакије примио (Антонија и Марка), представља саслуживање са епископима СПЦ. Поред тога, Антоније Женевски је саслуживао са новокалендарцима, служио литургије на новокалендарске празнике, и причешћивао се са њима. А исто је чинио и митрополит Филарет. Којег Акакије данас лицемерно слави као светитеља, док у исто време анатемише новокалендарце као јеретике (налазе се у списку јереси, у званичном исповедању СИПЦ!).

Али Акакије то примљено духовно наслеђе не предаје вернима, него је одбегао и друге позива да беже (к њему) са литургија СПЦ. И у том махнитом трку за влашћу и славом (и бесплатним француским сиром у сатаниној мишоловци) спотакао се и под своју анатему и на свој мач је пао, а да, махнит, ни не примећује да крвари. Али примећују пси, и трче за њим, и лижу крв његову.

 

11. Акакије и његови су одбацили епископе и икономију СПЦ, и уместо њих примили „канонско и духовно наслеђе“ од туђина који су чинили исто или горе, па сада њима делају „икономију“ (па су, између осталог, и по томе анти-Немањићи). Акакију лично је епископ РПЦЗ Варнава Прокофјев, на чије се духовно очинство и наслеђе сада позива, када је 2002. ишао да од њега тражи духовни савет, рекао: „Зашто си овде дошао, зашто не идеш код Патријарха Павла?“.

Сви епископи РПЦЗ од којих је Акакије добио „апостолско прејемство“, саслуживали су са епископима СПЦ. А сви епископи из СССР, наводни прејемници катакомбне цркве, били су содомити, или/и са свештенством и духовним наслеђем из интеркомунистичке МП (Лазар, Венијамин, Валентин; за ту њихову катакомбну цркву су сами епископи РПЦЗ на концу констатовали да је цела „блеф“).

Акакије „по акривији“ одбацује свештенство екуменистичке СПЦ, а „по икономији“ прима свештенство ком-унијатске МП (које се причешћивало из једне чаше са римокатолицима). „По акривији“ одбацује епископе СПЦ као јеретике, а „по икономији“ као канонске прима епископе РПЦЗ који су сво време били, а и данас су, у литургијском јединству сa тим јеретицима (и још, уз то, у „јереси новог календара“).

И консеквентно, следећи његову сопствену логику: то што су му дали епископи РПЦЗ/РИПЦ које је примио „по икономији“, а што данас носи на глави је - по икономији, митра. A по акривији – нокшир. Којег је једино и достојан епископ истински канализационе православне цркве. Аксиос!

12. Акакије и његова СИПЦ (содомска истински православна црквотина) данас воде специјални пропагандно-информативни рат против православног српског народа. Они се православним Србима, својом лажљивом и глупом пропагандом, ругају са бахатим цинизмом западних крсташа, нескривено показујући да сматрају да смо ми дебили, и нижи формат живота. И поручују да нам је свима потребно потчињавање под њихову високу духовну власт, ако намеравамо да се спасимо.

13. А у исто време, сад кад им је узвраћено огњем и мачем истине, са дозом дамске хистерије вриште како против њих удружено ратују КГБ, ФСБ, и тајне Службе Србије (које погрдно зову „удбаши“). Не треба да цвиле, нека бар мало буду мушкарци - каквим судом суде, и ми им судимо. Српској Православној Цркви, и свима другима, они суде судом строге акривије. Док на себи великодушно „примењују“ икономију. Ако не могу да поднесу о себи (не) суд наш грешни људски (него само оптужницу), како ће поднети Суд Божји?

А што се тиче кукања да су службеници служби оклеветали и „светог исповедника“ Лазара, и Валентина, а данас клевећу и гоне и „исповедника“ Акакија и мученичку СИПЦ:

• Парадоксално, сам Акакије у свом мисионарском часопису „Ревнитељ“, 1998. објављује: „Као један од првих из МП у крило РПЦЗ примљен је јеромонах Валентин Русанцов, чију припадност КГБ-у је могао да не примети само слепац“.

• Парадоксално, еминентни црквени историчар, верник и идеолог СИПЦ/РИПЦ В.Мос (у свом „капиталном делу“ за које се издавач Акакије нада „да ће бити на корист свакој истинољубивој души“, Летопис велике битке) директно инсинуира да је епископ преко којег је дошла главна линија Акакијевог прејемства од РПЦЗ, Немац Марко Арнт, заврбовани КГБ агент.

• Парадоксално, Лазарев свештеник, настојатељ московске парохије, 1991. у интервјуу за званични часопис РПЦЗ Православна Рус изјавио је како „све гране катакомбне цркве сматрају Лазара КГБ агентом“.

• Парадоксално, многи Руси, међу њима верници који су били са Лазаром у РПЦЗ и РИПЦ, целу слику дела Лазара, Валентина и три кључна епископа РПЦЗ (Марка Арнта, Антонија Бартошевича и Варнаве Прокофјева), виде као епску, савршено синхронизовану операцију КГБ-а којом су елегантно неутралисани сви аутентични катакомбни клирици са духовним прејемством руске цркве пре бољшевика, уместо њих на главне позиције постављени типично профилирани сарадници службе са спуштеним прљавим гаћама, који су најпре око себе прикупили тужне остатке обезглављене катакомбне пастве, затим их све привели на солило у тор РПЦЗ, а на концу и РПЦЗ тихо вратили у МП. Типична „теорија завере“, кажу акакијевци. Али, ако већ морамо да верујемо на реч, јер доказа нема, зашто бисмо више веровали верзији Акакија, осведоченог преваранта који се у процесу обогатио не само митром и панагијом, него верзији пострадалих људи у чијем се похараном дому догађај десио?

Дакле, ипак лепо видимо да су они „оклеветали“ сами себе. И да гоне сами себе, сопственим безумљем.

14. Акакије и његова екипа су духовни шибицари. Кад је започео своју мисију у Србији, 1996, Акакије је зилотској публици показао три кутијице: СПЦ, РПЦЗ и грчку ИПЦ, и куглицу, многоцени јеванђељски бисер, од станиола, како се блиста у кутијици број 3. Они који су се кладили на грке, продали све што су имали и душу своју ставили као улог, били су тада срећни добитници.

Петнаестак година касније, 2011, Акакије је новој, проширеној зилотској публици на српском тргу показао нове три кутијице: РПЦЗ, грчку ИПЦ, и РИПЦ; грчка ИПЦ-Есфигмен кутијица показала се празна, а бисерчић од станиола тада је заблистао у кутијици РИПЦ. Они који су душу своју положили да купе тај (анти)јеванђељски Акакијев бисер, тада, на РИПЦ, били су срећни добитници.

После неколико година Акакије је опет промешао кутијице. Неки срећни добитници из претходних кругова игре схватили су закономерност и правилно проценили где се налази куглица. Други нису били те среће, па су се погрешно кладили више верујући својим очима него фер-плеју честитог шибицара, и изгубили. Како то већ бива у тој динамичној уличној игри кад се улози умноже, мађионичарским триком хитрих прстију куглица је нестала и из оне кутијице у којој је наизглед била. И ено је где се данас блиста – као бисер у митри на аутокефалној глави Архишибицара СИПЦ.

И наравно, да представа буде потпуна, ту су и пратеће улоге – сарадници шибицара који се грозничаво кладе, добијају, подижу улоге и човекољубиво позивају друге на лако богаћење. И они, по периферији круга, који су ту да гурну лакат, или нешто оштрије, у ребра пролазника који наивнима вичу: „То је превара, бежите од њих!“.

15. Акакије и липцемери су „православни“ пандан протестантског екуменистичког покрета. Они, „тамни двојник“ Цркве, у исто време су „светли двојник“ екуменизма. И штавише, напреднија, делатна верзија екуменистичког покрета. Јер, у екуменизму општење бива само молитвено док свако држи своје свештенство. У подземној зилотској оргији (под маскама „истинског православља“, широм затворених очију) из које су се они родили, у тајнама је био свако са сваким. Тамо је било, „по икономији“, све благословено: мало са „сергијанцима“, мало са „катакомбницима“, мало са укро-аутокефалистима, мало са римокатолицима, мало са грчким старокалендарцима, мало са новокалендарцима, мало са кипријановцима, мало са званичним православним црквама... И гле, из тог вертепа разбојничког, родило се чисто и благодатно православно чедо – Акакије. Син, и дадесја нам! – грешним Србима, још један претеча антихристов.

А на тој њиховој малоумној вери у дејственост и спаситељност скрнавих разбојничких зилотских тајни сатана је изградио зилотску цркву своју.

Резиме, коначна дијагноза ДНК мутација: Немања Поликакије и његови немањићи анти-Немањићи духовно прејемство имају из култа лажи, лицемерја, и клерикалног содомског блуда. И из тога је саткана њихова духовна ДНК.

Па иако досадно брбљају да „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ имају из Катакомбне цркве и РПЦЗ, а преко њих од предреволуционарне руске цркве, Акакије и његови духовну ДНК имају из парацрквене содомске оргије зилотског екуменизма. У којој су учешће имали („низбрдо“, ДНК родословом прејемства):

• профи-масер и шофер-аматер „епископ“ РИПЦ Венијамин

• самокрштени „епископ“ РИПЦ Гермоген

• ситни лажов, „архиепископ“ РИПЦ Тихон

• љубитељ благодатне монашке масаже, лажов и гробар катакомби, целибатни свештеник МП, потоњи „архиепископ“ РИПЦ, Лазар – данас Светитељ, који „серафимском љубављу гори, и херувимском чистотом блиста“ и моли се за све Акакијеве српчиће да и они буду тамо где је он (из Акатиста)

• Лазарев викар и сабрат, содомит и педофил, свештеномонах МП, Валентин, потоњи епископ РПЦЗ

• брачник содомског брака, супруг декларисаног хомосексуалца, епископ РПЦЗ Варнава Прокофјев

• „екумениста“ РПЦЗ епископ Немац Марк Арнт

• „екумениста“ РПЦЗ епископ Антоније Бартошевич

• „сергијански“ клирик и епископ, одметник од Сабора РПЦЗ, отац грчких расколника и самолитвеник са папистима, епископ Леонтије Филипович

• „сергијански“ клирик и МП епископ Венијамин Новицки

• украјински аутокефалиста и мрзитељ „москаљске“ Мајке Божје, митрополит УАПЦ Поликарп Сикорски

• и на дну ове шарене ДНК спирале, шарени реп старе змије.

На врху, свих њих чедо и плод, најмодернији и најсофистициранији производ ада намењен православним на тржишту данас – Акакије, благочестиви зилот бога митре.

 Дванаест апостола. И шарена змија.

 

Модел духовне ДНК Акакија, СИПЦ и РИПЦ. „Посадите рђаво дрво, и плод његов биће рђав. Нема дрвета рђавог које рађа добар плод.“ Матеј 12:33, Лука 6:43

И за крај, позив:

Православни Срби! Стигматизујмо акакијевце, поругајмо их, изопштимо ту гадост из српског соја, говоримо свима о њиховој злости и мрзости, нека наша деца знају, нека их свуда и свагда прати презир и срам, нека буду „прича међу народима“! Нека се овај текст чита (све три лекције трилогије), кажимо и покажимо свима да су то помно окречени и украшени гробови, пуни мртвачких костију и сваке нечистоте! И да се свако ко их дотакне ритуално скрнави! И ако је неко, у незнању, имао некакво поштовање према њиховој назови ревности за православље и спољашњем притворном благочешћу, нека заувек зна њихову гнусност и безумље и лаж, и нека се сам постиди својег доброг мишљења о њима! Само тако, јединодушним подвигом у јединомислију о њима, тај тамни двојник Цркве може се прогнати из земље Србије.

Или, бар, залити воском. Зато, ко може, за почетак нека запали једну воштаницу за све њих. ·

 

П.С. Лицемери су се ових дана усиљено молили (а ми их омели у томе, кажу), по богослужбеном поретку Цркве: „Господе, од лицемерја фарисејскога избави ме!“. Па, ево, Господ им даје прилику за избављење. Чекамо њихово покајање, барем оних којима није савест спаљена, и молимо се Богу за њега. А онај коме Бог да да изађе из тога содома, нека трчи, и, сећајући се жене Лотове, нека не гледа назад.

Виђење оца Николаја Турка

 

 

Схимонах Николај звао се у свету Николај Абрулах. Из његовог сведочанства о завршеној духовној школи у Херсонесу види се да је он бивши мухамеданац, који се звао Јусуф Огли, некада турски поданик, родом из Мале Азије. Служио је као официр у турској гарди. Када је пожелео да се крсти и пређе у Веру Православну и почео о томе да говори својим сродницима Турцима, они су га због тога тако омрзли да му нису хтели дати као "ћаурину" храну. Затим су га бацили на муке, одсецали су комаде са тела његова... На крају, он ипак некако успе да побегне у Русију.

Крштење је примио у Одеси, у Карантиној цркви, октобра 1874.г. и добио је име Николај, кумовао му је сам одески градоначелник, тајни саветник Николај Иванович Бухарин. Затим се у Казану уписао у еснаф занатлија. 18. јула 1891. са 63 године ступио је у скит Оптине Пустиње. Господ га је удостојио својих духовних утеха: био је вазнесен у рај, где се наслађивао сагледањем неизрецивих рајских красота. Одликовао се кротошћу, смерношћу (смирењем) и братољубљем. Његова келија била је поред келије монаха Мартирија (потоњег јерођакона). Умро је 18. августа 1893., у 65-ој години живота. Ево његовог сведочанства:

 

 

Виђење огња

 

У четвртак 13.маја 1893., у три сата ујутру почео сам да читам акатист светом Николају Чудотворцу. Господ ми је током читања дао такву благодат да ми је цео молитвеник био оквашен сузама. По завршетку читања јутрења, почео сам да читам псалам 50-и "Помилуј ме, Боже...", а после њега Символ Вере, и када сам овај завршио, тек што сам изговорио "и живот будућега века. Амин", у том тренутку невидива рука узела је моје руке и сложила их крстообразно на моје груди, а моју главу са свих је страна огањ, бојама сличан дуги. Тај огањ је, не опаљујући ме, испунио све биће моје неисказаном радошћу, која ми је дотада била савршено непозната и страна моме искуству. Ту радост немогуће је упоредити са било каквом земаљском радошћу... И ту се ја не сећам и када сам угледао себе пренесеног у неки дивотно-прекрасни предео, испуњен светлошћу. Тамо нисам видео никакве земаљске предмете, видео сам само једно бесконачно и безгранично море светлости.

 

Виђење Господа и Његових Светих

 

У исто време видео сам око себе како ми са леве стране стоје два човека, од којих је један изгледом био младић, а други старац. У срцу ми је било дано да знам да је један од њих свети Андреј Христа ради Јуродиви, а други ученик његов - свети Епифаније. Обојица су стајала ћутећи. И ту сам видео пред собом као неку завесу тамне маслинасте боје. И погледавши увис, изнад завесе угледах Господа Исуса Христа, како седи на престолу, обучен у скупоцене одежде, сличне Архијерејским. На његовој глави налазила се митра, такође слична Архијерејској. Са десне стране Господу стајала је Мајка Божија, а са леве свети Јован Крститељ. Њихове одежде личиле су на оне у којима се обично сликају на иконама. Свети Јован Крститељ држао је у једној руци знамење Крста Господњег. Са стране од Господа стајала су два светлоносна младића дивотне лепоте, који су у рукама држали пламено оружје. Моје срце било је преиспуњено неисказаном радошћу. Гледао сам Спаситеља и неописиво се наслађивао сагледањем Божанственог Његовог лика. Господу је, судећи по изгледу, било 30 година. И ту се у мени јави свест да, ето, ја јесам највећи грешник, хуђи од свакога пса, и да сам, изненада, од Господа удостојен тако велике милости, да стојим пред Престолом Његове Неисказане Славе. Господ ме је кротко гледао и као да ме је ободравао. Тако кротко гледали су ме и Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Ни од Господа ни од Пречисте Његове Мајке ни од Крститеља Господњег нисам се удостојио да чујем иједну реч. У то видех пред Господом схимонаха нашега скита Николаја (Лопатина), који се преставио у подне 10. маја и још није био погребен, зато што се очекивао долазак његовог рођеног брата из Москве, Отац Николај чинио је пред Господом земни поклон: али на њему није било схиме, био је одевен као послушник, са бројаницама у рукама и непокривене главе.

 

После тога погледао сам и, гле, са десне стране видео велико мноштво људи, који су ми се приближавали, Што су се више приближавали, почео сам да чујем појање, али речи нисам могао да разумем. Међу њима сам видео и лица у архијерејским хаљинама и у иночким мантијама, у рукама су држали гране. У чину ових Светих препознао сам многе, по њиховим изображењима на светим иконама; пророка Мојсеја, који је у рукама држао плоче закона, пророка и цара Давида, који је држао у руци нешто налик китари, што је одавало најкрасније звуке. Видео сам и Ангела свога, светога Николаја. Међу тим великим Божијим угодницима видео сам и наше почивше Старце - Лава, Макарија и Амвросија, а такође и неке од отаца нашега скита који су још на земљи живи. Цело то велико сабрање посматрало ме је са љубављу...

 

Виђење ада

 

Одједном, видех пред собом, између себе и завесе, видех неизмерно велику провалију, испуњену мраком, и у томе мраку на страшној дубини, самога кнеза таме, у оном виду у коме је он изображен на свештеним сликама. На рукама сатаниним седео је Јуда, који је у рукама држао нешто налик на врећу. Поред кнеза таме стајао је лажни пророк Мухамед, у до пода дугој хаљини зелене боје, са чалмом исте такве боје. Око сатане, који је представљао центар провалије, на свим њеним безграничним пространствима видео сам такође мноштво људи сваког сталежа, пола и узраста, али међу њима нисам приметио иког познатог. Из провалије је до мене допирао вапај очајања и неизразивог ужаса, који се не може предочити никаквим речима. И на томе се виђење овога окончало.

 

На месту светлом...

 

После тога био сам изненада премештен на друго место. То место било је испуњено таквом лучезарном светлошћу, истом онаквом каква ми се показала у виђењу на оном првоме месту. Светога Андреја и Епифанија са мном више није било. Шта сам видео тамо, тешко је пренети речима. И како људским језиком земнородних представити небеске красоте неизрециве, предивне, уистину неисказане!?

 

Све је тамо бескрајно прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета, отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, птице из тропских предела, само што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепота и хармонија њиховог поја није у стању да предочи никаква земаљска музика - тако је сладостан био.

 

Овим вртом протицала је река! Прозирност њене воде превазилази свако описивање. Међу дрветима у врту видео сам дивна обиталишта, као дворце, који личе на оне које сам видео у Константинопољу, али су неупоредиво изванреднији и красотнији. Боја њихових зидова била је као малинова, бојом и сјајем личили су на рубин. И ја сам знао да је то место - рај. Распоред кућица подсећао ме је делимично на Оптински скит, у коме иночке келије стоје такође међусобно одвојене, раздвојене воћњацима. Рај је био окружен зидом који сам видео само са јужне стране. На томе зиду прочитао сам имена 12 Апостола. И видeо сам у рају некога мужа, обученог у блиставу одећу, где седи на престолу белом као снег. Судећи по изгледу томе мужу било је 65 година, али лице његово, без обзира на седине, било је као у младића. Око њега укруг стајало је мноштво ништих, којима је он нешто раздавао. И унутарњи глас говорио ми је: "То је Филарет Милостиви!"

 

После њега, нисам се удостојио да видим ниједног више од праведних обитатеља раја. Посред рајскога врта угледао сам још Животворни Крст са Распетим на Њему Господом. Невидива рука указала ми је да Му се поклоним, што сам и учинио. И када сам се ја пред Њим приклонио, у томе трену неизречена велика радост, слична пламену, напојила је моје срце и прожела све биће моје.

 

После тога видео сам велико здање, изгледом слично осталима у рају, али које је сва остала надилазило својом лепотом. Његов врх, налик на исполинску куполу цркве узносио се у бескрајну висину и такорећи се у њој губила. У том обиталишту приметио сам нешто налик на терасу и на њој богато украшени трон а на трону Царицу Небеску. Око Ње стајало је велико мноштво прекрасних младића у блиставо-белим одеждама, који су у рукама држали нешто налик на оружје, али шта нисам видео. Одежда на Мајци Божијој била је онаква каква се обично изображава на светим иконама, само разнобојнија. На глави јој је била круна налик на царску. Царица Небеска милостиво је гледала на мене, али да чујем речи од Ње нисам био удостојен. .

 

После тога као у ваздуху удостојио сам се да видим Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светога, у подобију изображаваном на светим Њеним иконама: Бога Оца у виду светловидног Старца, Бога Сина у виду Мужа (зрелог Човека), Који је у десници Својој држао Часни и животворни Крст, и Бога Духа Светога у виду Голуба.

 

И учинило ми се да сам дуго ходио кроз рај, сагледајући дивне красоте његове, које превасходе сваку представу о њима.

 

Када сам се из тог виђења пробудио, дуго нисам могао к себи доћи од те велике и неизрециве утехе и цео тај дан био сам као ван себе од радости, која ми је испуњавала срце. Ништа подобно том радовању нисам никада дотад био искусио... 

ЛЕТАК објављен 2000.

ДОКЛЕ ПРОКЛЕТСТВО НАД СРБИНОМ?

 

 

“Овако говори Господ Бог Израиљев:
Проклетство је међу вама!
Нећу више бити с вама, ако не избаците проклетство сами измећу себе.”
Исус Навин 7.13,12

“Изиђите од њих и одвојте се,
и нечистоте не дотичите се,
и Ја ћу вас примити.”
2. Коринћанима 6.17

 

Откуда проклетство Божије над Србином? Зашто су Срби изгубили Стару Србију, зашто су изгубили колевку Косово, зашто Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, Херцеговину? Зашто ће сутра изгубити и Српску Спарту и Српску Војводину? Чиме је православни Србин издао Бога, зашто се гнев Његов вије над Србијом?

И зашто то бива данас, када се толико народа “вратило” Цркви? Зашто?

Зато што су Срби, у лику својих владика, одступили од Свете Вере прађедовске, од Истине Цркве Христове. Зато што су издали Истину и Традицију Цркве Православне и нашли се под страшним анатемама њеним.

Како?

Вођени неким новим владикама који су сели на трон Светога Саве, бивајући постављани испрва УДБ-ом (нпр. Патријарх Герман) а данас само уз одобрење о “подобности” из мистичне европске централе, Срби се, а да им нико ништа није рекао нити их питао, нађоше у Светском Савету Цркава (ССЦ). Светски Савет Цркава је масонски пројекат унијатске цркве “Новог светског поретка”, осмишљен и формиран као “духовни” еквивалент Уједињених Нација, са јединим циљем уништења Православља. Тамо се СПЦ нашла скупа са католицима и протестантима и легионом секти, исповедајући с њима нову јерес екуменизма - “заједничко делање на успостављању јединства свих хришћана”, што треба да наступи “у истини, коју досад не знасмо”, у новом васељенском царству у коме “анатеме више неће бити” (Откр.22.3). Екуменизам је вера, а ССЦ црква, онога који ће доћи као “умиритељ, ујединитељ и усрећитељ” човечанства – антихриста. Тамо је СПЦ једно са онима који су за Цркву Православну одвајкада били непријатељи Божји – јеретици, они који лажу на Оца, Сина и Духа Светога, и на Цркву Његову. Рачунајући, заједно са својим налогодавцима из таме, да се Србин, разбијен комунизмом и атеизмом, неће досетити да “ко се с курвом свеже, једно тело бива с њом”, владике српске, прикривено, Мајку Србинову начинише курвом. А Србина проклетником и богоодступником.

Да то безакоње оправдају, исповедају: “Ми, православни, не можемо остати у изолацији.” И тако, делањем својих владика а по вољи архитеката “Новог светског поретка”, Срби бивају увучени у коло безбожног новог света, у његову нову “надцркву” која исповеда да не познаје Истину, Христа. У “цркву” која је приправна да сутра, или неког другог недалеког дана, прими новога господара света - месију антихриста. Па још кажу: “Ми смо тамо да сведочимо истину Православља”. Грдно лажу владике српске, јер тамо само сведоче своје безумље – бисер Православља, међу ђинђувама лажних вера, бачен у блато лажи, погажен свињама јереси. И зар је чудно што су се те свиње “уједињених цркава”, по нелажној речи Христовој (Мат. 7.6), окренуле и, у униформама Уједињених Нација, растргле Србина?

А владике српске, брже-боље помоливши се “за мир” заједно са католицима и муслиманима (на почетку рата у Босни), објавише: “Ратови на територији бивше СФРЈ нису верски ратови.” У преводу – сви Срби који су поклани и душе своје положише у овим ратовима нису умрли за Крст Часни и Слободу Златну, за Христа и Веру Православну. Тако, званичним исповедањем владика СПЦ, они нису Свети Мученици Христови него “трагичне жртве балканске драме” или нпр. колатерална штета геополитичких визија господе Милошевића и Шешеља. И ником не би чудно, и сви оћуташе. Само је камење проговорило.

Још владике српске стадоше заједно са онима што подигоше древну, десетовековну анатему са католика (Васељенском Патријаршијом, која није ништа друго него прерушена масонска ложа) и прогласише католичку цркву за “Сестру Цркву”, а папу помињу на литургијама као православног Патријарха. И тако учинише Србе унијатима. И ено их где данас марљиво чине и организују и благосиљају, мало јавно, мало криомице, безбројне заједничке молитве са “светим оцем” папом и “браћом” католицима, али и са протестантима па чак и муслиманима. Само једна таква молитва довољна је да се онај који у њој учествује нађе под анатемом Цркве Христове. Под невидљивим, страшним проклетством Божјим.

По Правилима Цркве владика може да буде и лопов, и блудник, и убица - његова Служба и даље задржава све своје освећујуће благодатно дејство, Бог услишава његову молитву и преко њега савршено предаје Благодат верним. Ако ли је владика пак јеретик, или сам јеретик није али је у молитвеном општењу, у јединству са јеретицима, Бог се одвраћа од њега, а његове молитве и службе су празни безблагодатни ритуал. Пошто је владика онај који је извор и Вере и Тајни у Цркви, сви свештеници који се налазе под таквим владиком, макар и сами не били јеретици, не могу имати ни Православну Веру ни Свете Тајне. Верни, ма колико благочестиви били, под таквим владиком, по учењу Цркве не могу имати спасење.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило Цркви Српској.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило и свим “званичним” помесним Православним Црквама у свету. У њима је анатема, у њима више нема спасења. (По православном учењу спасење, циљ живота нашег, јесте светост – освећење душе и тела у свесном, осетном примању Духа Светог. Оно је могуће само у Цркви Христовој, и ван ње, у јереси или расколу или под анатемом, нема спасења. Ван истине нема Духа Истине.)

Сатана врло добро зна догму да је Црква у епископу и да без епископа Цркве нема – оно што генерације Срба стасале на марксизму, без веронауке, не знају. Он зна да ако у Цркви не буду Христу верни епископи, него његови људи, то више неће бити Црква Христова већ његова. И једноставно је организовао смену – на место истинских пастира поставио је своје, као протомајстор прерушавања обукао их у пастирске одежде и у руке им ставио пастирска жезла. И они данас, савршено неподозревани од оваца, све стадо приводе њему, оцу лажи. Његове владике су саборно издале Цркву, предале је као Јуда непријатељима Божјим за шаку сребрњака (немачких марака, које им редовно пристижу од Светског и Европског савеза цркава), балавим пољупцем љигаве лажне љубави према лажибраћи. Тога, и коме служе, вероватно већина њих није свесна, него само “изабрани”. Али сви су једнако криви, сви безакони, као Јуда који, како црквена химна каже, “не хте да разуме”.

А по чему се Србин разликује од осталих православних, од Грка, Руса, Румуна или чак Американаца?

По томе што у свим другим православним земљама, па чак и у онима које то нису (као нпр. у Америци), постоји фронт верних који се одлучно боре против апостасије, отпадништва својих јеретичких безаконих владика. Свугде у тим земљама постоје Истините Цркве (у Русији катакомбна Црква, у Грчкој, Румунији, Бугарској такозване старокалендарске Цркве у којима су остали верни након увођења анатемисаног папског календара), православни епископи и с њима верни народ који одбија да у лажном “смирењу” и “послушању” разбојничким владикама, приступи Светском савезу јереси и тако одступи од Христа. Свугде, осим у Срба.

Свети Сава Први Архиепископ Српски, основавши самосталну Цркву нашу, заклео је Србе на чување свега што у његовом Законоправилу (Књизи црквених Правила) пише, или на нестајање. По тим Правилима, по универзалним и непроменљивим Правилима Православне Цркве, верни могу да се одвоје од својега владике само у једном једином случају – када је владика јеретик. И не само да могу, него и морају да се одвоје од таквог, лажног епископа, јер то је једини начин да остану Православни, са Христом.

Сви епископи у Српској Цркви, стојећи у екуменизму и у јединству са осталим помесним “православним” Црквама, примили су јерес, примили су јеретике. Погазивши Правила, сви до једнога нашли су се под безбројним анатемама, под проклетством Божјим, Отаца Цркве и Светога Саве Србина. И ми са њима.

Како ниједан јеретик не признаје да је јеретик, тако ни они не признају оно што је, како говораше ава Јустин Поповић, јасно и комарчијој савести, и ревносно глуме православље. И мала је нада, и сваким даном све мања, да ће икада доћи к себи или се раскајати и признати заблуду.

А шта остаје православном Србину? Како да се измакне испод високо дигнутог страшног мача анатеме?

Само су два пута.

Или да владике иступе из ССЦ, анатемишу јерес екуменизма, прекину молитве са јеретицима и објаве покајање због њих, као и да савршено прекину молитвено општење са свим псеудоправославнима из других помесних “Православних” Цркава. (Ово није вероватно – многи Срби већ годинама пишу петиције Синоду са захтевом да се иступи из ССЦ, али иступања не само да нема, него је стигао одговор да “СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава донесе одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство”. Али чак и ако би СПЦ једнострано иступила из ССЦ, остаје анатема због јединства са осталим помесним “Православним” Црквама које су мање или више, отворено или прикривено, јеретичке и у општењу са јеретицима и анатемисанима. Једино је разумна нада да ће се барем неки српски епископ одвојити од безаконог сабора, и почети да самостално исповеда и дела у духу Православља.)

Или да се Србин одвоји од својих епископа-разбојника и, ако може, приђе под омофор неког истинито православног епископа којих има у дијаспори (нпр. у Грчкој). Ако не може да до правог епископа дође, по учењу Цркве боље му је да сам остане и код куће се моли, него да иде у храмове разбојника и са њима, као са Аном и Кајафом, буде вргнут у огањ неугасиви. Тако сам, остаће невидљиво у Цркви и Милости Христовој. У “евхаристијској заједници” с разбојницима, остаће са непријатељима Христовим, у проклетству.

Они рачунају с тим да Србин то не зна. Да се неће сам досетити, и да нема ко да му каже, јер они сами држе кључеве знања и Закона Цркве перфидно се представљајући као једини тумачи истине, непогрешиви као њихов “свети отац папа”.

Не дај им се, Христа ради, Србине Православни! Не дај им Мајку Цркву да је погане, јер није њихова дедовина, него баштина твоја и Божја – они су Веру за вечеру продали!

Издали су те, Србине, учинили су те проклетником, а лажу те да си благословен!

Знај то, Србине, знај то, свети Свети Народе Божји, и тражи од владика-разбојника да ти врате оно што су ти узели, једино што имаш, једино што Србију чини Небеском – Вјеру Прађедовску, Свету Веру Православну. Ако ли неће да се сазнају у своме безумљу и да се врате у покајању, изагнај их. Изагнај их, по заповести Божјој – “избаците анатему сами између себе!”, и остани веран, макар остао сам против читавог новог света. И велика ће слава твоја бити на Небесима у Дан онај када Цар твој дође да суди у Правди!

Све потоње битке које си водио изгубио си, издан и осрамоћен и понижен. Ово је последњи, одсудни бој, једина победа коју још, разоружан и сам против антихристових хорди, можеш да извојујеш у Рату за своју Отаџбину - за Царство Небеско. Ратуј, Србине, војниче Христов, и Васкрсли Господ над Војскама биће с тобом!

                                                                                    +

Нека би Свемилостиви Бог наш Исус Христос, заступањем Своје Пречисте Мајке и наше Царице Богородице, молитвама Светога Саве и свих Светих Срба који Му угодише, просветлио умове и срца наша и на Пут Правде управио стопе наше, да Тамо, на једином месту поклоњења, у Духу и Истини, у вечној радости славимо Њега, Спаситеља нашега са Беспочетним Оцем и Утешитељем Духом! Амин.

Евсевије Петровић: Владика Николај о србском Имену

Ово слово је написано у име свих наших Светих Предака који су душе своје положили за србско Име, Веру и Слободу, а чија имена само Бог зна – и која нек се у Имену Његовом свете у веке векова, амин!

+ + +

„Боже Мученика србских, старих и нових и најновијих, који за праву Веру, за Име, и за Слободу умреше у мукама, да вечито живе, због њих помилуј и спаси нас!“

(Молитва Владике Николаја)

Вера.

Име.

Слобода.

Тројство небоземног бића србског, у којем и за које су живели и умирали наши Свети Преци, симболичког тројства у коме се зрцали Света Тројица:

Вера, као икона невидљивог Оца, извора Живота.

Име, као словесна икона ипостаси Сина, Имена изнад сваког имена, у Којем се једином можемо спасти.

И Слобода, као икона Духа Истине, Истине која нас је ослободила.

Данас, озверене сатанине хорде, постројене у пет колона – четири ван Града и пета у њему – насрћу на ово, последње неоскврњено у души Србиновој.

Срби су у многим вековима, и под латинским крижом-србосјеком, и под агарјанском сабљом, и под комунистичким пиштољем, па чак и под НАТО бомбама, сачували ово неразделно тројство у себи. Али су га, у наше дане, погубили – под ручним крстом и панагијом „преосвећених“ и „најсветијих“ првосвештеника својих.

Да, многи су Срби на дугом ратном путу кроз историју, путу преко и око Голготе, појединачно или у мањим и већим четама, губили Веру, Име или Слободу.

Веру, постајавши папокатолици, мухамеданци, протестанти, атеисти, агностици...тако кидајући своју свезу са Богом.

Име, постајавши Хрвати, Блгари, Грци, Турци („Бошњаци“), Румуни, „Црногорци“, „Македонци“...тако кидајући своју свезу са Светим Прецима, Небеском Србијом.

Слободу, поробивши се лажи (лажној вери или лажном имену), или само личном греху...тако постајући сужњи ђаволови.

Али никада ни једно, ни друго, ни треће, нису губили ни погубили у Име Оца и Сина и Светога Духа – са благословом своје цркве. Никад, до наших дана.

+

Овако говори Владика Николај:

„Црквени поглавари србски давали су отпор туђинштини и одржали у својим титулама кроз сва времена име србско, тако богато етничким садржајем и хришћанском славом. Да га србска црква није упорно држала и одржала, оно би се изгубило у грецизму, латинизму или турцизму. Али је црква била и јесте чувар имена србског, које означава индивидуалност (=личносност) једног хришћанског народа са свим карактеристикама његовим.

Ако је народ приморан да живи у држави са несрбским назвањем, црква не може променити своје име, као што ни њен народ не може. У погледу вере и имена црква не зна за компромисе. Ово је став, ово и опомена србске цркве не само од Светог Саве, него и још од пренемањићких жупана“.

Ако су истините речи највећег Србина после Светог Саве, а који верник ће посумњати у њих и остати верник, то онда може да значи само једно: они који на било који начин учествоваху и учествују у издаји и примопредаји имена србског и цркве у Старој Србији, и Црној Гори, било делањем, било правдањем („трезвеним“ плотским разумом), било прихватањем („реалности“) „у смирењу и послушању у љубави“ – нису Црква Христова. Јер народ Цркве не може променити своје име, и у погледу вере и имена Црква не зна за компромисе.

То јест, Црква – Црква Христова и Светосавска – то не може учинити.

То може учинити само синагога сатанина.

++

Име, без којег нема спасења, и онда као и данас, би издано без присуства народа (Лука 22:6). Али народ оставши у покорности првосвештеницима, убицама Имена, био је тај који је доцније повикао: „Распни га, распни!“ и тиме дао амин Христоубиству. Без безумног народа зла воља богоубица не би се могла извршити. У синагоги сатаниној сви су криви и сви проклети, на свима је Крв.

И као што су во времја оно жреци сатанини жртвовали Име у име народа и народољубља („Боље да Име умре него да сав народ пропадне“, Јован 11:50), погубивши тиме све – и Бога у народу, и сав народ, и Јерусалим да камен на камену није остао – тако су и данас српски архижреци погубили србско Име у име лажног народа и лажне љубави.

И као што се онај народ одрекао Имена у којем му је било спасење и извикао име Варавино, тако су и безумни Срби данас, одрекавши се Имена свога у име милости према македонским Барабама – усташама у Јерусалиму Старе Србије, као што и онај Варава би устаник у Јерусалиму (Лука 23:19: у оригиналу стасис, устанак) – такође погубили све, и душе своје, и децу своју, и свој Јерусалим.

И једни и други, погубивши Једно, своје Име у којем им би Спасење, погубили су све. Јер је троједно јединство, у којем нема Вере без Имена (личнос/нос/ти, идентитета), ни Слободе без Имена (јер је слобода у лажи робство), ни Слободе без Вере (јер нема слободе без истине), ни Вере без Слободе.

Слобода је главни дар Божји човеку: први – слобода дата Адаму, као образ Божји у синовима људским; и потоњи – Слобода од робовања греху, смрти и сатани, дата свим синовима Божјим у Новом Адаму. Само у Слободи се рађа и живи и цвета и плодоноси све хришћанско, и Вера, и Нада и Љубав. Док год имамо Слободу, унутрашњу, духовну – а она подразумева слободу од сваке лажи, сваке тираније (воље туђина над нашом вољом), и сваке повреде душе – имамо све што нам је нужно за спасење, живи смо, и нисмо животиње.

То значи да имамо и слободу и силу да и душманима прерушеним у епископе, гнусном злу које је испотиха, змијски, насрнуло да нам узме Веру, Име, и Слободу, и са њима Бога, у Име Христа Истине кажемо: апаге!

И не само власт и силу, него и свету дужност – јер ми, Народ Божји, ми смо бранич Цркве и Племена.

+ + +

И за крај, реч вама, издајницима Имена, Цркве и Племена – вама који сте благословили, и вама који сте са благовољењем, „братском љубављу“ и „трезвеношћу“ и „смирењем“ „прихватили реалност“ и примили црквену издају србског имена у Старој Србији, вама који ћете наставити да певате тропаре и химне Владики Николају и да му се благочестиво до земљице клањате пред иконом и моштима, и да му се молите за благослов и заступништво. Сетите се шта вам он поручује:

„Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Живота, него да ме неко слави и прославља, а да не држи ништа моје – ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела“.

И да Бог да никад не заборавили, и увек на уму имали када узмете његово име у уста: у Слободи безсмртног Царства Небеског, ако би морао да бира између вас, који сте му мрскији  и горчи од смрти, и смрти вечне – изабрао би смрт.

Јер, да, ваистину сте гори од смрти.

 

Евсевије П.

На дан Огњене Марине, и Седмочисленика из Старе Србије 2022.

 

 

Као фуснота:

Онима који (ће на ово да) мудрују како „у Христу нема Србина ни Македонца, Енглеза ни Црногорца, Руса ни Украјинца, него су сви и у свему Христос“, унапред кратки богословски одговор.

Када је Павле рекао да у Новом Завету „нема Јелина ни Јудејца, Варварина ни Скита“ (Колошанима 3:11), он је говорио о религији, не о народном имену: да у Христу нема места јудејцу, следбенику Мојсејевог закона, ни јелину, следбенику грчко-римске религије олимпијског пантеона, ни скиту, следбенику родноверја, ни варварину, следбенику дивљег безбожништва и поклонику сунца и месеца. Јер сви они нису били народи у данашњем смислу, него конгломерат разних народа и племена обједињен истом религијом. Говорио је да нема места ничему староме у Новом Човеку, и да нема повратка на старо.

Човек се спасава у имену у којем је крштен. А када се одрекне тога имена, и врати на старо, одрекао се целог Крштења, и Оца и Сина и Светога Духа. Тако и Народ Божји крштени: када се одрекне свога имена у којем је крштен, имена у којем је пред Богом и васељеном запечаћен печатом дара Духа Светога, имена у којем се причешћивао Телом и Крвљу Сина Божјег, одрекао се дара Духа Светога. А таквом је народу боље да се никад није ни родио. Таквом народу, макар чудеса безбројна творио у Име Христово, Господ ће рећи: „Никад вас нисам знао, идите од Мене!“ (Матеј 7:23).

Евсевије Петровић: Владика Николај о „македонском“ (и „црногорском“) питању, у две речи

 

"Зар и један србски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник"

Владика Николај

Када је 1949.  године „Савез удружења православних свештеника у ФНРЈ“ Сатаниног апостола Тита, у његово име и име „православне цркве у ФНРЈ“, започео посао[1] који је ових дана сабор првосвештеника београдске патријаршије, у име Оца и Сина и Светога Духа, завршио, огласио се изгнани Владика Николај Велимировић, и о томе науму и делу рекао ово:

„Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији, и то србску, хрватску, словеначку, црногорску и македонску! Зар и један србски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник.

Како може и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора – за нацију? Јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или из Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд. Још је тежи случај са признањем „македонске народности“, што може да призна само неки суновраћени свештеник...“

Да покушамо да саберемо два и два, ми слабоумни и недостојни синови којима су ове речи, као аманет, упућене.

Србски свештеник (а најпре првосвештеник) који би прихватио и признао растакање србскога народнога бића, Цркве, у новодизајниране ватиканско-коминтерно-фанариотске франкенштајн нације и цркве, је издајник (а ако је архијереј, онда је архииздајник).

А онај, специфично, који би признао да је народ Старе Србије, Душанове и Маркове, „македонски народ“, тај је суновраћени свештеник.

По сведочанству Јеванђеља, издајник („издајник Мој“, Матеј 26:46) и суновраћени свештеник, (апостол-епископ: „он, стрмоглавивши се...“, Дела Апостолска 1:18), јесте Јуда.

А онај ко се поклони јуди, као православном првосвештенику-апостолу, признајући његову власт над собом, поклонио се оцу Јудином. И тиме је, како на другом месту о истом вели исти Владика Николај, „признао власт Сатане над собом и постао његова својина“.

А ако неко од Срба данас није кадар да сабере ове две речи у један смисао, и да тај смисао појми, то је само знак и потврда да је већ постао Сатанина својина.

Ој, кукавно Србство угашено!

 

Евсевије П.

На Светог Ахилија 2022.

---

[1] У Резолуцији (одлуци) скупштине тога савеза, између осталог стоји: „У циљу што јаче сарадње и удела наших народа у обнови и гигантској изградњи земље, кроз коју се стварају сви услови њенога социјалистичког преображаја – народно православно свештенство је приступило тим узвишеним задацима одмах по ослобођењу наше отаџбине, а да би што боље и позитивније деловало и веће резултате остваривало – основало је своја сталешка удружења на територијалним разграничењима својих народних република. Досадашњи рад и успеси у раду остварени кроз рад републиканских удружења показали су сву правилност и једино могуће решење свих проблема, који су се пред народно свештенство постављали, те закључујемо да се они једино и могу на овој основи и решавати и решити.“

 

Данас, непуне три генерације касније (73 године), патријарх српски господин Порфирије и свети архијерејски сабор СПЦ потврдили су сву правилност става својих отаца, и њихово визионарско дело запечатили највишим канонским документима, у име Оца и Сина и Светога Духа, и у име свих Срба.

Истинита прича о Рају

"Истинита прича о Рају"

"Хиљаду година пред Твојим очима, Господе; јесте као јучерашњи дан који прође"

(Пс. 90, 4)

Беше неки калуђер у манастиру, једном се запита: "Како може проћи хиљаду година као један дан? " Тако је лепо у Рају и такво велико блаженство, да хиљаду година јесу као један дан.

Калуђер беше црквењак и водио је узвишени живот. Он се молио Богородици неколико година и говорио је: "Мајко Божија, моли се Спаситељу Христу да ми покаже како хиљаду година пролазе као један дан? Јер знам да су ове речи Духа Светог истините. " Молио се три године, и Бог му показа.

Црквењак је после ноћног богослужења остао сам у цркви и читао је акатист Богородици. Кључеве је држао у руци а пану је држао преко рамена. Одједном у храм улете један орао и стаде на иконостас. Био је у хиљадама боја, имао је црне очи и гледао је по цркви. Свако перо било је као драги камен.

Калуђер, када је видео орла да је стао над иконостасом, заборави да се моли и помисли: "Ја ћу покушати да га ухватим! Јер ако њега ухватим, неће ми бити потребно друго богатство на овој земљи! Па макар само једно перо да му узмем!"

Скочи ка орлу, али орао одлети у средину цркве. Чинило се да не може летети. Калуђер за њим. Замало да га ухвати, али орао одлети у припрату.

"Авај, мени! Помози, Господе, да га ухватим!" Али када стави руку на њега, орао полети, али ниско, и тако одлете из цркве и стаде на ограду. Када се калуђер залетео да га ухвати, орао одлете у шуму.

Потом је монах прескочио ограду, говорећи: "Господе, помози ми да га ухватим!" Замало да га ухвати, али орао опет одлете, сада на неку ливаду. "Господе, немој ме оставити. Бар једно перо да узмем!"

Када је покушао поново да га ухвати, орао полети ка једној јели. Онда је монах почео плакати: "Господе, нисам био достојан да узмем једно перо". И гледао је ка орлу: "Господе, Господе, како је лепа птица! Нисам видео тако лепу птицу!"

Али одједном орао је почео да пева, неку песму коју овај монах никада није чуо на лицу ове земље. Беше то Анђео у лику орла, али он то није знао; и стајао је и гледао орла, који му је певао 355 година.

Мислећи да му је прошао само један сат, монах за ово време није ни остарио а није се ни уморио, нити огладнео, нити ожеднео и нико га није приметио.

Одлете орао, а монах је држао кључеве код себе, кад се одједном присети: "Тешко мени, нисам узео пану, и црква остаде откључана; одох да закључам цркву".

Стигао је у близину манастира, а кључеве је држао у руци; али манастир није препознао. Црква би другачије покривена, а ћелије беху измењене. Помисли у себи: "Господе, или је мене напустила памет, или овај манастир није наш!" Знајући да се задржао само један сат, отишао је код чувара са кључевима у руци.

Видећи старца с белом брадом, обасјана лица, рече му:

- Благословите оче! Који пут вас овде доводи?

- Сине, идем да закључам цркву.

- Али, одакле си? - Одавде, из манастира.

- А где си био? - Овде, у близини.

- Оче, ниси од наших.

- Не познајеш ме, сине, ја сам онај монах, црквењак и идем да закључам цркву!

- Сачекај, оче, да идем да јавим игуману.

Али, игуман је уснио један сан у коме је добио следеће откровење, неки глас који се три пута јављао: "Отворите капије манастира, да уђе голуб Господњи!"

- Оче дошао је неки старац, сјајног лица, и каже да жели закључати цркву, јер је црквењак.

- Отвори му, сине, јер је ово велика тајна! Дођи са њим код мене.

Кад су стигли код игумана, овај упита старца:

- Оче, да ли ме познајеш?

- Не.

- Да ли познајеш манастир?

- Не познајем га више. Цркву познајем, али као да ни она више није таква. Била је другачије покривена.

- Али, где си био до сада оче?

- Био сам овде у шуми.

Игуман нареди да се звони, и да се скупи цела обитељ, која је бројала око 300 монаха.

Потом је одвео овог калуђера ка средини цркве, оставио га пред иконостасом, да би га видели сви калуђери и упита га:

- Оче, од свих ових монаха, познајеш ли некога?

- Жив је Христос, не познајем никога! Одговори он.

- Да ли ви познајете овог калуђера? Питао је игуман монахе.

- Не познајемо га, одговорише сви.

- Оче, ако велиш да си отишао пре сат времена, ко беше игуман када си отишао? Упита га старац.

- Авва Иларион.

- Ко је био еклесијарх?

- Авва Амвросије.

- Ко је био економ?

- Авва Кириак.

- Ко беше ризничар?

- Авва Геронтије.

Онда рече игуман:

- Велика се тајна открива међу нама. Да дође задужени монах за архиву. И рече му: Иди и донеси архиву манастира овде, уназад за неколико стотина година и тражи када је био овај ред монаха. Тражио је уназад 50 година, за 100 година, тражио је за 200 година, за 300 година и нису пронашли. И тражили су уназад за 355 година и пронашли су неке списе поједене од мољаца, старе, и заборављене на тавану манастира. Када су почели читати, почели су да их проналазе.

- Оче, али када си ти отишао?

- Мора бити око сат и нешто.

- Оче, али за коју ствар си се молио Господу?

- Молим се одавно и читам молитву Богородици да ми Спаситељ покаже оно што каже у Псалтиру: Хиљаду година пред Твојим очима, Господе јесте као јучерашњи дан који прође!

- Оче, ево Пресвети и Предобри Бог удостојио те твоје молитве. Ниси желео да верујеш, али сад ћеш поверовати, хтео си да се увериш. Ево, од када си отишао прошло је 355 година!

Старац заплаче. Игуман му одговори:

- Погледај, оче, јер ти Господ показа чудо, за које си се у вери молио. Ако ти се 355 година учинило као један сат, верујеш ли сада да су хиљаду година пред Господом као један дан?

- Верујем, оче!

Онда је игуман заповедио неком свештенику да обуче брзо одејаније, донесе Свете Тајне и причести старца пред свима.

Старац прими Свете тајне и рече:

- Оци, опростите, јер велико чудо ми се збило. Лице му се осветли као сунце. Тражио је од свију опроштај и упокоји се у цркви.

Недеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа богослужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању Апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју србског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених србских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Србска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Амин.