ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА УГРИНА

 26. ЈУЛИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА УГРИНА

св. Мојсеј Угрин и св. Јован Многострадални

Нечастиви враг је нарочито навикао да војује против човека нечистом блудном страшћу, јер човек, помрачен том гадошћу, престаје да се у делима својим обазире на Бога: пошто ће само „чисти срцем Бога видети“ (Мт. 5, 8). Блажени отац наш Мојсеј, подвизавајући се у тој борби више од других, много се намучи као добар војник Христов, док потпуно не победи силу нечистог врага и не остави нам пример за углед. О њему се пише следеће.

Зна се за овог блаженог Мојсеја да по рођењу бејаше Угрин[1], љубимац благоверног, светог кнеза и страдалца руског Бориса[2]. Он служаше кнезу заједно са својим братом Георгијем који, заштићујући својим телом господара свог, паде убијен заједно са светим Борисом[3] од војника безбожнога Свјатополка на реци Алти[4]; при томе му војници одсекоше главу због златне гривне коју му беше подарио свети Борис. Једино се блажени Мојсеј спасе од смрти и дође у Кијев к Јарослављевој сестри Предислави, и остаде тамо кријући се од Свјатополка и усрдно се молећи Богу, док не стиже благочестиви кнез Јарослав, побуђен жалошћу за убијеним братом, и победи безбожнога Свјатополка[5]. А када Свјатополк, избегнувши у Пољску, врати се с Болеславом и изагна Јарослава и сам стаде кнезовати у Кијеву[6], тада Болеслав, враћајући се у своју земљу, одведе са собом у ропство две Јарославове сестре и многе бојаре, међу којима и овог блаженог Мојсеја. Њега одведоше окована у ланце по рукама и ногама, чврсто га чувајући, јер беше снажан телом и диван лицем.

У Пољској замљи блаженог Мојсеја виде једна жена, властелинка, лепа и млада, која имађаше огромно богатство и велику власт; њен муж беше отишао с Болеславом, али се не врати, пошто би убијен у рату. Ова жена, приметивши лепоту преподобнога, запали се телесном похотом према њему и стаде га мамити заводљивим речима, говорећи: О, човече! зашто такве муке трпиш када има начина којим се можеш избавити тих окова и страдања?! – Мојсеј јој одговори: Таква је воља Божија. – Жена му на то рече: Ако ми се покориш, ја ћу те избавити, и учинићу те знаменитим у целој земљи Пољској, и ти ћеш владати мноме и целокупним мојим властелинством.

– Осетивши њену нечисту пожуду, блажени јој одврати: Који је муж, послушавши жену, икада кренуо на боље? Првоздани Адам, послушавши жену, би истеран из раја; Самсон, који је снагом превазилазио све и победио читаву војску, женом би предат иноплеменицима; Соломон, који постиже дубину премудрости, потчинивши се жени, поклони се идолима; Ирод, који беше одржао многе победе, поробивши себе жени, одсече главу Јовану Претечи. На који ћу онда начин ја постати слободан, када начиним себе робом жени, коју не познах од рођења? – Она му одговори: Ја ћу те откупити, и учинићу те чувеним, начинићу те господарем дома мога, и желим да те имам за свога мужа, само ми испуни вољу, јер не могу да подносим гледајући како твоја лепота пропада бесмислено. – На то јој блажени Мојсеј рече: Добро знај да ја нећу испунити вољу твоју, и не желим ни твоју власт, ни твоје богатство; изнад свега тога за мене је душевна и телесна чистота. Нека не уништим петогодишњи подвиг, који ми Господ дарова да невин трпим у овим оковима, због чега се надам да ћу бити избављен вечних мука.

Тада жена, видећи да може изгубити такву лепоту, пређе на другу ђаволску одлуку, расудивши овако: Ако га откупим, он ће ми се свакако, макар под морањем, покорити. Стога она посла к власнику, код кога светитељ беше у ропству, да узме од ње колико хоће, само да јој прода Мојсеја. Власник, видећи згодну прилику да се обогати, узе од ње скоро хиљаду златника, и предаде јој Мојсеја. А жена, добивши власт над њим, стаде га без икаквог стида вући на несвето дело. Ослободивши га окова, она га одену у скупоцене хаљине, и храњаше га одабраним јелима. Затим, грлећи га похотљиво, она га примораваше на обљубу. А блажени Мојсеј, видевши лудило ове жене, још више приону молитви и посту, претпостављајући Бога ради сув хлеб и воду са чистотом, него ли скупоцена јела и вино са нечистотом. И одмах скину са себе раскошне хаљине, као некада Јосиф, и избегну грех, ниушта не сматрајући уживања овога света.

Постиђена жена тада паде у такву јарост, да намисли уморити глађу блаженога, бацивши га у тамницу. Али Бог који даје храну свакоме створу, који некада прехрани Илију у пустињи (3. Цар. 17, 2-6), затим Павла Тивејскога[7] и многе друге слуге Своје уздајуће се у Њега, не остави ни овог блаженог: јер једнога од робова ове жене Он склони на саучешће, те тајно доношаше храну Мојсеју. А други га наговараху говорећи: Брате Мојсеје, шта ти смета да се жениш? Ти си још млад, а ова удовица поживе с мужем само годину дана, и лепша је од других жена; богатство је њено неизмерно; важност њена у овој земљи Пољској је огромна, тако да када би хтела, ни кнез се не би узгаушао ње, а ти, заробљеник и роб, не желиш да постанеш њен господар?! Ако ли речеш да не желиш нарушити заповести Христове, онда се сети шта Христос каже у Еванђељу: Тога ради оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (Мт. 19, 5). Такође и апостол говори: Боље је женити се него ли упаљивати се (1. Кор. 7, 9). А о удовицама исти апостол вели: Хоћу да се младе удовице удају (1. Тм. 5, 14). А ти ниси дао завет монашки него си слободан од њега, зашто се онда предајеш злим и тешким мукама и тако страдаш? Ако се деси да умреш у овој беди, какву ћеш похвалу имати? У самој ствари, ко се од првих праведника, као што су Авраам, Исак и Јаков, узгнушао жена? Нико сем данашњих црноризаца. Јосиф на кратко време избегну жену, али се после и он ожени (1. Мојс. 41, 45). Тако и ти, ако отидеш жив од ове жене, касније ћеш сам себи потражити жену. И ко се неће насмејати твоме безумљу? Боље ти је да се покориш овој жени, и да постанеш слободан и господар над целим домом њеним.

Блажени Мојсеј одговори им: О, браћо и добри пријатељи моји, добро ме ви саветујете! Појимам, ви ми предлажете речи, опакије од змијина нашаптавања Еви у рају: силите ме да се покорим овој жени, но ја ни у ком случају нећу примити ваш савет. Јер ако ми се деси и да умрем у овим оковима и горким мукама, ја насигурно очекујем да за то добијем милост од Бога. И ако су се многи праведници спасли са женама, ја се грешник једини не могу спасти са женом. Но, да се Јосиф покорио најпре жени Пентефријевој, онда он потом, када се оженио, не би царовао у Египту. Међутим Бог, видевши његово раније трпљење, дарова му египатско царство; стога се он прославља из нараштаја у нараштај као целомудрен, ма да је и децу родио. А ја не желим египатско царство, нити да поседујем власт и будем велики у овој земљи Пољској и да уживам поштовање далеко у свој земљи Руској, него све то ја презрех ради небеског царства. Због тога, ако изађем жив из руку ове жене, ја никакву другу жену тражити нећу, већ ћу, ако хоће Бог, постати црноризац. Јер шта каже Христос у Еванђељу: Сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). Христа ли послушати или вас? А апостол говори: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а који је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1. Кор. 7, 32-33). Зато питам ја вас: За кога треба више радити, за Господа или за жену? Такође знам да апостол пише и ово: Слуге, слушајте господаре своје по телу (Еф. 6, 5), али на добро, а не на зло. Стога вама који ме држите, нека буде знано, да ме женска лепота никада неће завести, нити ме раздвојити од љубави Христове.

Чувши то, она жена скова у срцу свом други лукави план. Она нареди да блаженога посаде на коња, и у пратњи многих слугу да га воде по њеним градовима и селима, говорећи му: „Све ово твоје је, ако ти се допада; ради са свим како хоћеш“. А и сама она говораше људима: Ово је ваш господар, а мој муж; који га год сретне, нека му се клања. – Међутим, он се насмеја безумљу женином и рече јој: Узалуд се трудиш! јер ме не можеш преластити трулежним стварима овога света, нити ме лишити духовног богатства мог. Схвати то и не мучи се узалуд. – На то му жена с јарошћу одговори: Не знаш ли да си ми продат? и ко те може ослободити из мојих руку? Живог те нипошто пустити нећу, него ћу те најпре ставити на многе муке, па онда предати смрти. – Блажени јој смело одврати: Нећу се уплашити мука, јер је Господ са мном; Њему од сада хоћу да служим у монашком животу.

И у то време руковођен Богом дође к блаженом Мојсеју један црноризац из Свете Горе, по чину јереј, и постриже га у свети ангелски монашки лик. Притом он га много поучи о чистоти духовној, да не уступа врагу, и да се не боји те погане жене; па онда оде. Овог црнорисца тражише свуда, и не нађоше га. Тада жена изгуби наду и подврже преподобног инока Мојсеја тешким батинама: она нареди да га испружена по земљи бију гвозденим штаповима, те се земља натопи крвљу. А они што га бијаху говораху му: Покори се својој господарици и испуни јој вољу; ако не послушаш, онда ћемо ти тело издробити на комаде. Не мисли да ћеш избећи ове муке, него ћеш после многих мука горко предати душу своју. Сажали се на себе; одбаци те монашке подеротине и обуци се у скупоцено бојарско одело, па ћеш се избавити мука које те чекају. – Јуначни Мојсеј им одговори: Браћо, вршите што вам је наређено, никако не оклевајући, а ја се ни у ком случају не могу одрећи монаштва и љубави Божје, и никакво мучење, ни огањ, ни мач, ни ране, не могу ме раставити од Бога и од овог великог ангелског лика. А овој бестидној и помраченој жени, која је несумњиво изгубила не само страх Божји него и стид људски, и која ме бестидно приморава на оскврњење тела и прељубочинство, никада се покорити нећу, нити бедну вољу њену испунити.

Паштећи се много како да се освети за доживљену срамоту, та жена најзад написа кнезу Болеславу овакво писмо: Сам знаш да је мој муж убијен у рату који си ти водио, а ти си ми допустио да узмем кога хоћу за мужа. Ја заволех једног од твојих заробљеника, лепог младића, откупих га давши за њега много злата, доведох га у свој дом и предадох му сво злато и сребро у моме дому и сву власт, само да би зажелео постати мој муж; а он све то ниушта не урачуна. Много пута сам га мучила глађу и батинама, али не постигох ништа. Њему није доста што је пет година био у оковима код ранијег власника, он је ево и ову шесту годину провео код мене и био много мучен од мене због своје непослушности. Све је то он навукао на себе својом тврдоглавошћу; а сада је и пострижен од неког црнорисца. Шта дакле ти наређујеш да чиним са њим?

Кнез Болеслав нареди тој жени да дође к њему и доведе Мојсеја. Његово наређење би извршено. Угледавши преподобнога он га дуго присиљаваше да се ожени том женом, али га не усаветова. Напослетку му рече: Ко је тако неосетљив као ти који лишаваш себе многих блага и части и предајеш себе на горке муке?! Од данас нека ти је знано, да је живот твој и смрт твоја у твојим рукама: или ћеш, испунивши вољу своје господарице, бити поштован од нас и имати велику власт, или ћеш, не послушавши, примити љуту смрт после многих мука. – А тој жени кнез рече: Нека купљени тобом заробљеник нипошто не буде слободан, него као господарица поступи са робом својим како хоћеш, да се и други не би дрзнули не послушати своје господаре. – Преподобни пак отац наш Мојсеј одговори на то кнезу: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). А ти, како ми обећаваш славу и част, којих ћеш се и сам ускоро лишити, и гроб ће те примити као ништа немајућег? Такође и ова погана жена биће свирепо убијена.

Све се то и зби по предсказању преподобнога. Но пре тога жена та, добивши над њим коначну власт, још бестидније га стаде вући на грех: тако, она нареди да Мојсеја силом положе на њену постељу, где га она грљаше и љубљаше; али га не могаде ни тиме преластити да он испуни њену жељу. И рече јој преподобни: Узалуд је твој труд, жено! не сматрај да ја не чиним овај грех као неки лудак, или зато што не могу, него ради страха Божијег гнушам се тебе, нечисте.

Чувши то жена нареди да му сваки дан ударају по сто батина. Напослетку пак нареди да му одсеку тајни орган. Преподобни Мојсеј лежаше као мртав од течења крви, и једва показиваше знаке живота. Сагласан са овим, Болеслав усто подиже и велико гоњење на монахе и протера их из своје земље, желећи да угоди Мојсејевој господарици због њеног високог рода и из љубави према њој. Но Бог ускоро одмазди за слуге своје. Јер једне ноћи Болеслав изненада умре[8], и настаде велики метеж у целој земљи Пољској: побуњени људи побише епископе и бољаре своје, међу којима би убијена и она бестидна жена.

О овом гневу Божјем, који се збио по изгнању монаха због пострижења преподобног Мојсеја, спомиње након много година великоме кнезу кијевском Изјаславу кнегиња његова, пореклом Пољакиња, кћи Болеслављева, молећи га с упозоравањем да не протерује из своје земље преподобног Антонија и његову братију због пострижења блаженога Варлама и евнуха Јефрема[9]. Но да се вратимо на наш предмет. Преподобни отац наш Мојсеј опоравивши се мало, дође у пештеру к преподобном Антонију имајући на себи мученичке ране, као храбар војник Христов. И живљаше богоугодно, подвизавајући се у молитви, посту, бдењу, и у свима монашким врлинама, помоћу којих и победи потпуно сва лукавства нечистог врага.

За премноге победе над нечистим блудним страстима, које су устајале против овог преподобног, Господ му дарова силу да побеђује те исте страсти када устају и на друге. Тако један од братије, нападан блудном страшћу, дође к преподобном оцу Мојсеју и мољаше га да му помогне, и рече: „А ја обећавам да ћу, ако ми што наредиш, држати то до смрти“. Преподобни му онда нареди: „Никада не реци ниједну реч жени у целом животу свом“. Овај обећа свим срцем. Тада светитељ, подражавајући првога Мојсеја који је штапом чинио чудеса, додирну својим штапом наручје братњевог тела, пошто без штапа није могао ићи услед болова од раније добијених рана, и тог часа се умртвише све нечисте страсти у телу тога брата, и од тада му више не досађиваху.

Тако живећи овај добри војник Христов проведе шездееет година у страдању и богоугодном подвигу свом: пет година би невино мучен у оковима од човека који га беше заробио, показујући као Јов благодарно к Богу трпљење; шест година јуначки пострада за целомудрије више него Јосиф; затим десетогодишњим равноангелским безмолвијем, преданим од Свете Горе Атонске, просија пре других, као онај први Мојсеј десеточланим законом, преданим му по ангелској уредби од Свете Горе Синајске. Потом се и овај наш преподобни Мојсеј удостоји ваистину бити боговидац: јер се нађе достојан блаженства чистих срцем, и да гледа Бога лице у лице пресели се двадесет шестог јула[10], још за живота преподобног Антонија, у чијој пештери и до данас нетљено почивају чудотворне мошти овог светог мужа који не повреди своје целомудрије.

Моштима својим свети Мојсије и после смрти побеђује нечисте страсти, као што то сазнаде свети Јован Многострадални[11]. Јер он, затворивши се у пештери и укопавши се до рамена у земљу спрам моштију овог преподобног Мојсеја, дуго је страдао побеђујући у себи блудну страст, и напослетку чу глас Господњи: да се помоли мртвацу што се налази наспрам њега, – овом преподобном Мојсеју Угрину! – Када Многострадални то учини, одмах би избављен од нечисте напасти.

Тако исто и другога брата, који је патио од исте напасти, избави исти свети Јован Многострадални када једну кост од моштију преподобног Мојсеја даде овом паћенику да је пристави к своме телу, као што о томе пише у житију преподобног Јована Многострадалног. Стога и нама, избављенима од сваке нечистоте, нека преподобни Мојсеј буде вођ, незаблудљиво нас молитвама својим водећи путем спасења, да се с њим и ми поклонимо у Тројици обожаваноме Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Тојест из Угарске, Маџар.

[2] Спомен његов празнује се 2. маја и 24. јула.

[3] Године 1015.

[4] Алта – Притока Трубежа који се улива у Дњепар испод Кијева с леве стране.

[5] Године 1017.

[6] Од 1018. године

[7] Спомен његов празнује се 15. јануара.

[8] 3. априла 1025. године.

[9] Види Житије преподобног Антонија Печерског под 10. јулом.

[10] Године 1043.

[11] Спомен његов 18. јула.

ПРОЛОГ: Беседа о сећању на скори растанак с телом

Мислим да је право докле сам год у овоме тијелу
да вас опомињем, знајући да ћу скоро тијело
своје одбацити као што ми каза и Господ наш
Исус Христос. (II Пет. 1, 13-14)

 

Ево добре опомене телољубцима, који су због тела заборавили душу своју. Тело се мора одбацити. Ма како га скупим држали, ма колико драгоцености о њега обесили, ма колико га миловали и нежили, ми га морамо једнога дана одбацити. О како је силна и истинита ова реч – одбацити! Кад се душа одвоји од тела, душа одбацује тело као непотребно. Кад бродоломници достигну на дасци до обале, они излазе на обалу а даску одбацују. Кад гране пролеће, змија скида са себе свлак, и одбацује га. Кад лептир излети из чауре, чаура се одбацује. Исто се тако и тело одбацује, кад душа из њега изађе. Неупотребљиво више и бескорисно, чак и штетно за друге људе, оно се одбацује од куће, одбацује од града, одбацује са сунца и – зарива се дубоко у земљу. Помислите на ово, о раскошни и окићени, охоли и прождрљиви!

Но док је душа у телу, она треба да искористи тело на своје спасење покоравајући се закону Божјем и вршећи дело Божје. Видите ли, како је апостолова душа трудољубива! Док сам год у овоме тијелу, да вас будим опомињањем. Тај посао дао му је Бог, и он хоће до краја да га савесно изврши, пре него што мораде одбацити тело. Потрудимо се, браћо, и ми прво да примимо апостолску опомену, и друго да и ми опомињемо остале, све остале, којима добра желимо. Журно се сви примичемо обали онога света, и журно се приближује час, када ћемо тела морати одбацити и с голом душом пред Суд Божји изаћи. Шта ћемо рећи на Суду Божјем: на какве смо циљеве употребили у земном животу справу од земље, која се зове телом?

О Господе Исусе, Судијо праведни, управи ум наш да мисли о смрти и Суду. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Јован Дамаскин: Тачно изложење о Писму и незнабожачким списима

Један и исти је Бог кога проповеда и Стари и Нови завет, који се песмослови и слави у Тројици, јер рекао је Господ: „Нисам дошао да укинем закон него да испуним“ (Мт 5,7). Јер Он је остварио наше спасење, на шта се односи целокупно Писмо и све свете тајне. И још је рекао: „Истражујте Писма… а баш она сведоче о мени“ (Јн 5,39). И апостол Павле је рекао: „Бог који је из давнине много пута и разним начинима Говорио оцима преко Пророкa, у ове последње дане Говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1 и даље). Према томе, Духом Светим су говорили закон и пророци и јеванђелисти и апостоли и пастири и учитељи.

Дакле, „све је Писмо богонадахнуто и корисно“ (2. Тим 3,16). Према томе, врло је добро и души корисно истраживати божанско Писмо. Јер као дрво које је засађено покрај извора воде (Пс 1,3), тако и душа заливана божанским Писмом буја и доноси зреле плодове, односно веру православну, китећи се увек зеленим лишћем, односно, украшавајући се богоугодним делима; јер свети Списи нас управљају ка врлинским делима и чистом созерцању (духовном посматрању), јер у њима налазимо призивање на сваку врлину као и одвраћање од свакога зла. Ако, дакле, будемо жељни знања, бићемо богати знањем; јер марљивошћу и трудом и благодаћу Божијом која то дарује, све се постиже. „Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт 7,8). Покуцајмо, дакле, на врата прекраснога раја божанских Списа, раја миомирисног, преслатког, предивног, који пуни наше уши појањем сваке врсте умствених богоносних птица, који се дотиче нашега срца, те ако је ожалошћено теши га, а ако је разјарено успокојава га и испуњава вечном радошћу, раја који узноси наше мисли на златосјајна и блистава леђа божанске голубице (Пс 68,13), и њеним пресјајним крилима нас узводи ка јединородном Сину и наследнику градинара умственога винограда (Мт 21,38 и даље), а преко Њега нас Оцу светлости (Јк 1,17) приводи. Али немојмо куцати невољно, него са жељом и усрдно; и немојмо се озлоједити куцајући: јер тако ће нам бити отворено. Ако прочитамо једанпут и двапут, и не разумевамо оно што смо прочитали, не треба да се озловољимо, него истрајмо, разабирајмо, питајмо: „Питај оца својега“, вели Писмо, „и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти“ (Понз 32,7), јер није у свакога знање (1.Кор 8,7). Црпимо из врела рајскога врта непресушне и пречисте воде које теку у живот вечни (Јн 4,14), уживајмо у њима, и то ненасито уживајмо: јер оне неисцрпну благодат имају. А ако, пак, и од оних који су изван Цркве можемо задобити нешто корисно, то није забрањено. Будимо вешти мењачи новца сабирајући право и чисто злато, а избегавајући патворено. Примимо, дакле, оне речи које су најбоље, а смешна божанства и стране нам митове бацимо псима: јер ћемо се тим речима оснажити против њих…

Рођење Светог Јована Крститеља – Ивањдан

24. ЈУНИ

СИНАКСАР НА РОЂЕЊЕ СВЕТОГА ЈОВАНА Претече и Крститеља Господња

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 

Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне Девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа.

Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију.

У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова – Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео Ангела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43).

Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: „Јован му је име“. И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона[1], у коме бејаше дом Захаријин.

Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се „Горски град“ због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се „горски крај“, као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (είζ τήν όρεινήν = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66).

И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. И он се много чуђаше, говорећи у себи: „Шта ће бити из овога детета?“ А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: „Да није он будући цар Јудејски?“ И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом!

И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! – Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. – Свети Захарија им одговори на то: „Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју“. – Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову.

Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало.

Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен Ангелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог – Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

 

 

РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА НА РОЂЕЊЕ СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

 

Благовремен је дан празника и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави Ангео Господњи, стојећи с десне стране олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше, предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! – Исправљајући то, Ангео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. – Изгони страх и уводи молитву, јер рекавши: „не бој се“, не ућута него спомену и силу молитве, која дар Божји стече. Услишена је, рече, молитва твоја: ето, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13).

О, преславне тајне и страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори Ангелу. Он искаше једно, а доби друго; он се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека, чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не знам. Ко је овај, – да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се, дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био Ангео, послан од Бога, ти би ми помогао у мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш; јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари; прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести?

Тако размишљаше и говораше у себи Захарија. А Ангео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј себе помислима, јер сам Ангео светлости а не таме. Ја сам Гаврил, један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој суштини Ангелској: јер телесни не може гледати бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа где говори: Ја сам који стварам човека и саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Авраам чувши, поверова и не изгуби наду, а ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти не би знао за пример Авраамов, онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће свима народима бити на спасење.

Захарија, чувши то и мало окренувши лице, стаде противречити Ангелу зборећи: Шта ти говориш, Ангеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу. Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко. Шта ти говориш, о Ангеле! жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима, а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело класје пожње. Ако истину говориш, о Ангеле, онда ми дај неко знамење као залог, да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Авраам, онда и ја да поступим према теби Аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу се убедити у то што ми ти јављаш, о Ангеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне, то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18).

Ангео тада рече Захарији: Ти не верујеш Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не стидиш се да испитујеш Онога који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, – говориш ти, о Захарије! Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи, да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? – Ти питаш: „чиме ћу се убедити?“ Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи када чујеш да чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим, онда нека ти ово буде знак: ево, онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20).

О, човекољубивог наказања, које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Ангела, само језик који се дрзну противречити Ангелу, би обуздан: „и даваше руком знак људима; и оста нем“ (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: „оста нем“; то ћутање очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац – сина, свештеник – пророка. А очекиваше нем, јер Ангео рече: пошто ти, не верујући иштеш знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ тела јача од Божјег обећања, – онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време (Лк. 1, 20). – Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и савршено.

Чим Захарија чу ове речи, одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: „Нека ми се нико не приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања“. – О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. – О, да дивних чудеса! О чему не знађаху Ангели на небу, то сазнаде Јован ношен у утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Архангео к Богородици, то нам показује Јован заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби, јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу очев језик.

Гледај тајанство ново и необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја седим везан? Дошао је Бог Слово, и зашто ја не оглашавам, када сам глас Слова, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). – Такав је смисао Јованова узигравања у утроби матере.

А Јелисавети се наврши време да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк. 1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17).

Зар није чудесно рођење овог детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по речи Ангела: Напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и он ће напред доћи пред Њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15. 17). Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде Човек који преда мном постаде, јер пре мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по предвечном Божанству Свом.

Зашто Архангел Гаврил каже да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај пажљиво: Илија значи – Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у старини рече преко пророка: Ево Ја ћу послати Ангела свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут твој пред Тобом (Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка истини. Ради тога и Ангео рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има много сличности са Илијом.

Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Ангеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64).

О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведниково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Слово долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова.

Овде би требало завршити слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1, 68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца, добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Хеврон (данас га Арабљани називају Ел-Халил), град на Југу Палестине, један од најдревнијих градова Азије. Он је као древни град био познат још у време Авраама и, по писању Флавија (историчара јеврејског који је живео у почетку хришћанске ере), у његово време сматрало се да Хеврон има већ око 2300 година. Град се из старине сматрао код Јевреја свештеним, пошто се у њему налазе гробнице Авраама и Саре, Исака и Ревеке, Јакова и Лије. У дане Константина Великог над гробничном пештером Авраамовом би подигнута црква, коју касније муслимани претворише у џамију. Сам град се налази на висини хиљаду стопа вишој од Јерусалима, у дубокој и уској долини, са обадве стране окружен горама. Сва долина и падине гора начичкане су вртовима маслина, смокви, кајсија, нара, и виноградима. У садашње време град има до 10.000 становника.