Преподобни Симеон Столпник – земаљски Ангео, небески човек

1. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА СТОЛПНИКА[1]

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

1. септембар - Св. Симеон Столпник, Исус Навин, 40 дјевојака мученица Ираклијских. Фреска из Календара у Дечанској припрати, око 1345.

У земљи Кападокији[2], у селу Сисану, живљаху хришћани супрузи Сусотион и Марта. Њима Бог дарова овај благословени плод сина, коме дадоше име Симеон, и кога по обичају хришћанском крстише. Васпитаваше се он не у књижном учењу него у простоти и незлобивости; али се мудрост Духа Божија усељује и у просте људе и зна неуке избирати, да би посрамила мудровање овога века. Када Симеону, будућем пастиру словесних оваца, бејаше тринаест година, он стаде пасти овце оца свога, чиме се уподоби Јакову, Мојсеју и Давиду, који такође пасијаху овце и бише удостојени божанских откривења. Једном у току зиме, када се овце због великог снега не изгоњаху на пашу, блажени дечак Симеон беше слободан и са родитељима својим оде у недељу у цркву. Пажљиво слушајући шта се пева и чита, Симеон чу свето еванђеље у коме се називају блаженима сиромашни, они који плачу, кротки, чисти срцем, па упита једног чесног старца који стајаше поред њега, шта значе ове речи. Научен Духом Божјим, старац стаде објашњавати Симеону и дуго га поучаваше, показујући му пут ка сиромаштву духа, чистоти и љубави Божјој, и ка врлинском животу уопште, који води савршенству. И добро семе старчевих поука паде на добру земљу: у души Симеоновој тог часа изниче усрдна чежња ка Богу и израсте непоколебљива жеља да пође тесним путем који води к Богу, јер он одлучи у уму свом да без одлагања остави све и крене за чежњом срца свог. Поклонивши се чесноме старцу и благодарећи му за корисно поучење, Симеон му рече: Ти си ми отац и мати, учитељ добрих дела и вођ спасења мога.

Одмах после тога Симеон изађе из цркве, и не свраћајући кући отиде у једно усамљено место, згодно за молитву. Ту он паде на земљу ничице крстолико и с плачем се мољаше Богу да му покаже пут ка спасењу. Дуго лежећи тако и молећи се, он напослетку заспа и виде овакво виђење: копа он неки темељ, и чу глас који му говори: „копај дубље!“ И он стаде копати дубље. И кад преста копати, сматрајући да је довољно дубоко, он опет чу глас који му наређује да копа још дубље. Он поново стаде копати; и кад престаде са копањем, њему и по трећи пут дође глас да продужи са копањем. Најзад чу ове речи: „Престани, доста је! А сада, ако хоћеш да зидаш зграду, зидај трудећи се усрдно, јер без труда ништа успети нећеш“.

Ово виђење зби се на самом Симеону. Он на дубоком смирењу положи такав темељ за изграђивање себе и других, да његове врлине, изгледаше, превазилазе људску природу.[3]

После овог виђења Симеон устаде и оде у један од манастира у његовој постојбини. Игуман тога манастира бејаше блажени Тимотеј. Симеон паде на земљу пред манастирским вратима, и лежаше седам дана без хране и пића, а у осми дан изађе игуман и упита га, одакле је, куда иде, како се зове, није ли учинио неко зло и бежи од руку господара својих. Симеон паде к ногама игуману и са плачем му говораше; Нисам, оче, ја од таквих; никоме нисам учинио зла, него жудим да свим срцем Богу служим. Смилуј се на мене грешног, и допусти ми да уђем у манастир и будем слуга свима. – Провидевши у Симеону Божји позив, игуман га узе за руку и уведе у манастир говорећи братији: Учите га монашком животу и манастирским правилима и уставу.

Примљен у манастир, Симеон се свима покораваше и служаше. За кратко време он научи напамет цео Псалтир. Када му бејаше осамнаест година он би пострижен за инока, и убрзо постаде искусан инок, јер строгошћу свога живота он превазиђе све иноке тога манастира. Братија у манастиру узимаху храну: неки једанпут дневно увече, неки сваки други дан, а Симеон не узимаше хране читаву седмицу.

Родитељи Симеонови две године тражаху Симеона свуда и не могаху га пронаћи, пошто га Бог скриваше. И плакаху много за њим, и толико туговаху, да му отац умре од туге. А Симеон, нашавши себи оца у Богу, свега себе предаде Њему од младости.

Живећи у тој лаври[4], блажени Симеон пође једном ка студенцу да захвати воду. Узевши конопац од кофе, врло јак и оштар, исплетен од палмових врвца, он га тако чврсто омота око нагог тела свог, од врата до бедара, да му се конопац уреза у тело. Након десет дана тело му се загноји од рана, јер се коноп беше зарио до костију, и стаде страховито смрдети, па још и црвима узавре. И братија рекоше игуману: Откуда си нам довео овога човека? Не можемо да га подносимо због смрада што излази од њега; нити ко може стајати близу њега. Када ходи, црви падају од њега; и постеља му је пуна црва.

Чувши то игуман се зачуди; и уверивши се да је тачно све што му је речено, упита блаженог Симеона: Реци ми, чедо, откуда долази овакав смрад? – А Симеон стајаше ћутећи, оборена погледа. Игуман се разгневи и нареди да силом свуку са Симеона горњу хаљину. Тада угледаше да му је власеница сва крвава и да му се коноп урезао дубоко у тело до самих костију. То запрепасти игумана и све присутне. И они са великом муком једва узмогоше скинути тај коноп са Симеона, пошто заједно са њим отпадаше и иструлело месо. А Симеон, јуначки трпећи те болове, говораше: Пустите ме као смрдљивог пса, јер сам ово заслужио грехова мојих ради. – На то му игуман рече: Тек ти је осамнаест година, и какви су то греси твоји? – Симеон одговори: Оче, речено је пророком: у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50, 7). – Чувши овакав одговор игуман се зачуди Симеоновом расуђивању, и дивљаше се што је тако прост младић прожет толиким страхом Божјим. Ипак га стаде саветовати да не мучи себе толико, и говораше му: Није корисно почињати нешто што је сврх силе; доста је ученику да буде као учитељ његов (ср. Мт. 10 , 24).

Много је времена требало да Симеону зарасту ране. А када Симеон оздрави, игуман и братија поново приметише да Симеон опет мучи тело своје; па бојећи се да се не стану угледати на њега нека слабија братија, и тиме сами проузрокују смрт себи, наредише му да иде из манастира. Симеон оде из манастира и дуго хоћаше по пустињи и по горама док најзад не пронађе један безводни бунар у коме живљаху разни гмизавци. Спустивши се у тај бунар, Симеон се стаде молити Богу.

После неког времена игуман једне ноћи виде у виђењу много народа са оружјем и свећама који опколише манастир и питаху: „Где је слуга Божји Симеон? Покажите нам њега, који је тако мио Богу и Ангелима. Ако нам га не покажете, ми ћемо с манастиром спалити и вас. Симеон је већи од вас, и Бог ће преко њега учинити многа чудеса на земљи“.

Пренувши се из сна, игуман обавести братију о свом страшном виђењу и исприча им какав страх претрпе због Симеона. И посла игуман свуда да траже Симеона, па чак и сам крену у тражење. Узевши неколицину од братије, игуман прохођаше пустињу и пештере тражећи подвижника. Наишавши на чобане који пасијаху овце игуман се распита код њих, и сазнаде од њих да се Симеон налази у оном празном бунару. Журно отишавши к томе бунару, игуман викну Симеона: Јеси ли ту, слуго Божји? – Симеон одговори: Оставите ме, свети оци, још мало времена, док не предам дух свој, јер изнеможе душа моја пошто гневљах Бога.

Но монаси га и против његове воље извукоше из бунара и доведоше у манастир. Проживевши у манастиру неко време, блажени Симеон опет тајно оде из манастира и скиташе се по горама и по пустињи. Затим, вођен Духом Божјим он дође на гору у близини села Таланиса, нађе тамо малу келију усечену у стени, и затвори се у њој. У тој келији он проведе три године. Ту се он опомену Мојсеја и Илије који су се постили четрдесет дана, па намисли да и он опроба себе таквим постом. У то време допутова у Таланису епископ те покрајине, по имену Васон, који обилажаше цркве по градовима и селима. Дознавши за блаженог Симеона епископ дође и к њему. Симеон га стаде молити да зазида врата његове келије на четрдесет дана, не оставивши му у келији ништа за јело. Али епископ не хте учинити то, говорећи му: Не треба човек да убија себе безмерним постом, јер је то пре грех него врлина. – На то му преподобни рече: Онда ми, оче, постави хлеб и воду, да их се прихватим ако буде нужде, и тако храном поткрепим мало тело своје.

Епископ Васон пристаде на то: постави у келији хлеб и воду, зазида врата камењем, па оде на свој пут. А кад се наврши четрдесет дана, епископ дође опет к преподобноме, разида зазидана врата келије и обрете преподобнога где као мртав лежи на земљи, а хлеб и вода стоје нетакнути на месту где су били постављени, јер их се велики постник не беше ни дотакао. Узевши сунђер, епископ Васон оми и расхлади уста преподобноме, и чим преподобни мало дође к себи епископ га причести Божанским Тајнама. После тога Симеон узе мало лаке хране, те се поткрепи. О овако великом уздржању преподобнога епископ причаше многој братији на корист. Преподобни пак од тога времена стаде се сваке године тако постити у Свету Четрдесетницу: ништа није јео ни пио него се непрестано молио, двадесет дана стојећи а двадесет дана седећи од труда.

Пошто проведе три године у својој тесној каменој келији, преподобни Симеон се попе на највиши врх горе. И да не би силазио отуда, он једним крајем железног ланца, дугачког десет метара, окова себи ногу, а други крај прикова за камен. Тако везан он све време очи своје упираше на небо и умом се узношаше к Ономе који је изнад небеса. Чувши за преподобнога, сам архипастир Антиохијске цркве блажени Мелетије[5] дође да га посети. Видевши преподобнога Симеона тако прикована, блажени архипастир рече: Човек може и без окова владати собом, и приковати себе за једно место не ланцима него вољом и разумом. – Чувши ово, преподобни Симеон употреби ову поуку себи на корист: скиде са себе окове и добровољно окова себе вољом, обарајући помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије, и поробљујући сваки разум на послушност Христу, да постане добровољни сужањ Исуса Христа (ср. 2 Кор. 10, 4-5).

Слава светог подвижника разнесе се свуда. И стадоше се стицати к њему сви, не само оближњи житељи, него и људи из далеких земаља којима је ваљало превалити пут од много дана.

Неки од њих доношаху к њему своје болеснике, други прошаху исцељење својим болнима на дому, трећи сами беху под искушењима и невољама, четврте мучаху нечисти духови. И нико се од њих није враћао празан, него је сваки добијао оно што је тражио: неки исцељење, неки утеху, неки корисну поуку, неки неку другу помоћ. Сви су се с радошћу враћали својим кућама, славећи Бога. А преподобни, када би исцелио кога, увек је говорио таквоме: Прослављај Бога који те исцели, и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.

Као река стицаху се к преподобном Симеону људи разних народа, племена и језика: Исмаиљћани, Персијанци, Јермени, Грузини, Хомерити, Шпанци, Британци и Талијани. Тако Бог прослављаше онога који Њега прослављаше. И сви ти многобројни људи који се сабираху к преподобноме, тражаху да га се дотакну узимајући благослов од њега. Такво поштовање и узнемиравање постаде теретно блаженоме, и он пронађе чудан начин избављења од људске вреве: одлучи да сазида стуб и стоји на њему, како га се долазиоци не би могли дотицати. И он подиже стуб, и устроји на њему обиталиште од два лакта; и ту живљаше у посту и молитвама. И би први столпник. Стуб беше висок шест лаката, и свети Симеон простоја на њему неколико година. Тада му људи подигоше други столп, висок дванаест лаката. Затим након не мало времена подигоше му стуб висок двадесет и два лакта, а потом – стуб од тридесет и шест лаката. Тако преподобни стубовима разне висине као лествицама пењаше се ка небеском свету, трпећи много на њима од кише, од врућине и од мраза. А храна му беше квашено сочиво[6], – вода. Око стуба људи му подигоше две камене ограде.

O таквом животу светог Симеона чуше свети оци који живљаху по пустињама, и дивљаху се његовом необичном подвигу: јер још нико не беше измислио такво живљење – стајање на столпу. И желећи да испитају каквога је духа, они му послаше овакву поруку: Зашто не идеш путем отаца наших него си измислио неки нови пут? Сиђи дакле са стуба и последуј житију древних пустињака. – Поред ове поруке они дадоше посланицима још и упутство: да Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се послушан, то ће бити доказ да је његов нови начин живота од Бога. Тако и би. Јер када посланици дођоше к преподобном Симеону и саопштише му поруку сабора светих отаца пустињака, он одмах крочи ногом на лествицу желећи да сиђе доле. Видећи то посланици повикаше: Не силази, свети оче, него остани и даље на стубу, јер сада знамо да је тобом започето дело од Бога, који нека ти буде помоћник до краја.

К преподобном Симеону дође и Дон[7], патријарх Антиохијски, прејемник светог Мелетија, и видевши његово живљење удиви се и дуго бесеђаше с њим о стварима корисним по душу. Затим патријарх одслужи свету литургију, и они се обојица причестише Божанским Тајнама. Потом се патријарх врати у Антиохију.

Међутим преподобни се све више и више подвизаваше, оружајући се против невидљивог непријатеља. Тада ђаво, ненавидник свакога добра, претвори се у анђела светла и показа се светоме у близини стуба на огњеним колима, са огњеним коњима, као да силази с неба, и говораше: Чуј, Симеоне, Бог неба и земље посла ме к теби, као што видиш, са колима и коњима, да те као Илију узмем на небо, јер си такву част заслужио због светости свога живота, и већ је дошао час да окусиш плодове трудова својих и примиш венац похвале из руке Господње. Стога похитај, слуго Господњи, да видиш Творца свога и да се поклониш Њему који те створи по лику Своме; а и тебе желе да виде Ангели и Архангели са Пророцима, Апостолима и Мученицима. – Светитељ не распознаде вражију прелест, и рекавши: „Господе, мене ли грешника хоћеш да узмеш на небо?“ подиже десну ногу да стави на огњена кола, и у исто се време прекрсти десном руком; и тог часа ђаво са колима и коњима ишчезе као прах развејан ветром. Тада Симеон познаде ђаволску прелест и кајаше се, а десну ногу којом је хтео да ступи на ђаволова кола он казни тиме што стајаше на њој једној читаву годину дана. Ђаво пак, не подносећи такав подвиг његов, порази ногу преподобноме љутом раном, те сатрули на њој месо а намножише се и црви, и гној са црвима течаше из ране по стубу на земљу. А неки младић Антоније[8] сабираше црве што падаху на земљу, и по наређењу преподобнога опет их ношаше к њему на стуб. А он, трпећи као други Јов, прилагаше црве на рану, говорећи: Једите што вам даде Бог.

У то време кнез сараценски[9] Василик, чувши многе ствари о светом Симеону, дође к њему, и после дуге беседе с њим доби велику корист и поверова у Христа. Угледавши пак црва који беше пао на земљу из ране преподобнога, кнез га узе у руку и отиде. Преподобни га врати и упита: Зашто си у чесне руке своје узео смрдљивог црва који је пао из сатрулелог тела мог? – А Василик, отворивши руку, нађе у њој скупоцени бисер, и рече. То није црв већ бисер. – То теби би по вери твојој, примети преподобни. – И тако Сарацен, примивши благослов, оде дому свом.

После много година мати преподобнога Марта, дознавши за њега, дође да се види с њим, и много плакаше пред вратима. Али Симеон не хте да се види с њом и посла к њој говорећи: Не узнемиравај ме сада, мајко моја; ако заслужимо, видећемо се на оном свету. – Али она још више узажеле да га види. И блажени поново посла к њој молећи је да почека још мало ћутећи. Она леже пред вратима ограде, и ту предаде дух свој Господу. Свети Симеон тог часа сазнаде за њену кончину и нареди да тело њено донесу пред стуб. Угледавши мајку своју он се са сузама стаде молити за њу. Док се он мољаше, свето тело њено се покреташе и лице јој се осмехиваше. И сви који то посматраху дивљаху се, хвалећи Бога. И сахранише је крај стуба светитељева. И светитељ помињаше мајку своју у молитвама својим два пута сваки дан. Ускоро затим људи опет променише стуб светоме и начинише му нови од четрдесет лаката висине. На том стубу преподобни стајаше све до саме блажене кончине своје.

Место на коме преподобни провођаше чудесно живљење своје не имађаше воде у близини, те воду доношаху издалека, због чега се много паћаху људи који долажаху к преподобноме и њихова стока. Видећи те патње због недостатка воде, преподобни се усрдно помоли Богу да подари воду као некада жедноме Израиљу у пустињи. И гле, око четири сата поподне изненада се затресе земља, и раседе се на источној страни од ограде, где се отвори као пећина, у којој се ван сваког очекивања појави вода у изобиљу. Светитељ нареди да се то место раскопа још више седам лаката унаоколо, и одатле стаде тећи вода изобилна.

Једна жена, ожедневши ноћу, попи са водом мајушну змију. Змијица стаде расти у женином стомаку и постаде велика. Од тога лице женино постаде зелено као трава, и многи је лекари лечаху, али је не могоше излечити. Ту жену доведоше к светом Симеону. Блажени рече: „Напојте је овдашњом водом“. Кад се жена напи те воде, из ње изиђе велика змија, која допузи до стуба, и ту одмах препуче.

Неки људи који издалека путоваху к преподобноме, склањајући се од жеге, скренуше с пута под дрво да се мало одморе. Док тамо сеђаху они угледаше где пролази бременита кошута и повикаше к њој говорећи: „Молитвама светог Симеона заклињемо те, застани мало!“ И гле чуда! кошута стаде, јер и звери именом светитељевим постајаху кротке и послушне. Ухвативши кошуту путници је заклаше, одераше јој кожу и спремише себи јело од њенога меса. Али чим почеше јести, они бише кажњени гњевом Божјим, те изгубише људски глас и стадоше рикати као јелени. Онда они трчећи дојурише к светом Симеону, носећи са собом кожу кошутину, као изобличење греха свог. И проведоше они поред стуба две године, и једва се могоше исцелити и проговорити као људи; а кожу од кошуте обесише на стубу за сведочанство о догађају и чуду.

На тој гори где се свети Симеон подвизаваше, не много далеко од стуба угњезди се страшна змија, због које ни трава не растијаше на том месту. Једном се забоде тој змији у десно око треска, дугачка један лакат, и задаваше змији силне болове. И једнога дана змија допузи к стубу преподобнога, и лежећи пред вратима ограде сва се превијаше приклањајући главу као смиравајући се и просећи милост од светог Симеона. И када светитељ погледа на змију, одмах јој треска испаде из ока, и змија остаде тамо три дана, лежећи пред вратима као овца. И сви без икаквог страха долажаху и излажаху, и змија никоме ништа не учини. А када се змијино око потпуно исцели, она оде у своје легло. И сви посматраху и дивљаху се том предивном чуду.

У тој земљи живљаше леопард, звер велик и веома опак, који уништаваше и људе и стоку. И нико се не усуђиваше да пролази поред места где се тај звер беше настанио, јер много зла чињаше околним житељима. Људи дођоше и известише о томе преподобнога. Он нареди да узму земље од његове ограде и воде, па да оно место где се налазио звер издалека обиђу посипајући земљом и кропећи водом. људи послушаше светитеља, и тако урадише. И после не много дана, видећи да се звер нигде не појављује, пођоше да га потраже, и нађоше га мртва где лежи на оној земљи коју узеше од ограде преподобнога и посипаше. И сви прославише Бога.

Но ускоро се у том крају појави други звер, окрутнији од првог, звер словесни – разбојник из Антиохије Јонатан. Он убијаше многе људе на путевима и по кућама, разбојнички их изненада нападајући по насељима и предграђима. И нико га не могаше уловити, иако му многе заседе постављаху крај путева; јер он беше веома снажан и храбар, да нико не беше у стању противстати му. А када се узбуди сва Антиохија и посла војнике да ухвате разбојника, он, не могући се сакрити од многобројне потере, добеже у ограду преподобног Симеона, и ухвативши се за стуб као блудница за Христове ноге, он плакаше горко. И викну к њему са врха стуба светитељ: Ко си, одакле си, и зашто си дошао овамо? – Он одговори: Ја сам Јонатан разбојник; начинио сам многа сваковрсна зла, и дошао сам овде да се кајем за грехе своје.

Док он то говораше, дојурише војници из Антиохије и стадоше викати к преподобноме: Дај нам, оче, непријатеља нашег, разбојника, јер су већ и зверови спремљени у граду да га растргну! – Одговори им блажени Симеон: Дечице моја! нисам њега ја довео овамо, већ Бог који жели покајање његово упути га мени. Ако можете ући унутра ви га узмите, а ја вам га не могу извести, јер се бојим Онога који га посла к мени.

Чувши то и не смејући не само ући у ограду него и ништа рећи против, војници се са страхом вратише и испричаше све у Антиохији. Разбојник пак проведе седам дана покрај стуба, припадајући у молитви к Богу, исповедајући грехе своје и плачући великим плачем. И сви који беху тамо, гледајући његово покајање и плач, бише и сами веома тронути. А кад се наврши седам дана разбојник викну к светоме: Оче, хоћеш ли ми наредити да идем? – А свети отац га упита: Опет ли се враћаш на зла дела своја? – Не, оче, одговори он, него време моје дође. – И тако разговарајући с преподобним предаде дух свој Богу. А кад ученици светога Симеона хтедоше да погребу разбојника покрај ограде, стигоше из Антиохије војне старешине и стадоше викати: Дај нам, оче, непријатеља нашег, због кога се сав град узнемири. – Преподобни одговори: Онај који га доведе к мени, Он исти дође са мноштвом небеских војника и узе га, очишћена покајањем, к себи. Стога ми не досађујте.

Чувши то и угледавши преминулог разбојника, војне старешине се запрепастише и одадоше хвалу Богу који не жели смрти грешника. Вративши се у град они објавише све што чуше од преподобнога и што видеше.

Стојећи на стубу као свећа на светњаку, преподобни отац наш Симеон показа се светлост свету, просвећујући помрачене идолодемонијом народе и упућујући их к светлости познања истинитога Бога. Слава чудесној благодати Божијој која тако дејствоваше у њему! Стојећи на једном месту, свети подвижник приведе к вери многе, као да је проходио сву васељену учећи и проповедајући. Јер као сунце сипаше он зраке врлинског живота свог и слаткоречивог учења, те просвећиваше околне земље. Јер крај стуба његовог могли су се видети Грузини, Персијанци и Јермени где примају свето крштење; Исмаиљћани[10] долажаху у групама, по двеста, по триста, а каткад и по хиљаду људи; они се с криком одрицаху заблуда својих отаца, и доносећи к стубу идоле које су из давнина почитовали и клањали им се, они их крај стуба разбијаху и ногама гажаху; и примивши закон истините вере са медоточивог језика преподобнога оца, и удостојивши се причешћа Божанским Тајнама, они се враћаху с великом радошћу, просвећени светлошћу светог Еванђеља.

Неки сараценски војеначалник Филарх, чији сродник беше раслабљен, моли светитеља да му подари исцељење. Светитељ нареди да раслабљенога донесу пред стуб, и упита га: Одричеш ли се зловерја својих отаца? – Он рече: Одричем се. – И опет га упита светитељ: Верујеш ли у Оца и Сина и Светога Духа? – Раслабљени изјави да верује без икакве сумње. – Тада му светитељ рече: „Устани!“ И тог тренутка устаде младић здрав, као да никада није боловао. А да би убедљиво показао да је младић оздравио, блажени нареди младићу да узме на своје раме војеначалника Филиарха, који беше дебео, и да га однесе у логор, што младић и учини забацивши војеначалника на своја плећа као сноп. Видећи то, сви одадоше хвалу Богу који кроз светитеља Свог твори дивна чудеса.

Преподобни имађаше и дар пророштва: јер за две године унапред он прорече сушу, глад и помор; и још прорече да ће кроз тридесет дана наићи скакавци, – што се све и зби. Једном он у виђењу виде два жезла где се спуштају с неба, и један паде на исток а други на запад. То виђење преподобни исприча присутнима, проричући да ће Персијанци и Скити устати на грчку и римску државу. И многим сузама и непрестаном молитвом преподобни умилостивљаше Бога да одврати Свој праведни гњев и не допусти да та казна снађе хришћане. И умоли Бога о томе: јер сва персијска војска, већ готова за рат, по Божјем промислу одложи свој поход, и за то време настадоше код Персијанаца међусобне распре, те они одусташе од своје намере.

Једном преподобни дознаде да је цар Теодосије Млађи[11] вратио Јеврејима храм који је био предат хришћанима, и одмах упути писмо цару карајући га и претећи му гњевом Божјим, не обазирући се на то што је он цар. Прочитавши писмо цар се уплаши, и нареди да се храм поново преда хришћанима, а градоначелника који му беше саветовао да храм врати Јеврејима смени с положаја, и преподобноме посла молбено писмо у коме га мољаше да му опрости и узнесе за њега молитву Богу. А супругу истога цара, царицу Евдокију, која после смрти свога мужа беше пала у евтихијанску јерес[12], преподобни усаветова својим писмима и у току четири месеца обрати к побожности. По обраћењу свом царица поживе још четири године у покајању, па се удостоји блажене кончине у Јерусалиму, и би погребена у својој задужбини, цркви светог Првомученика Стефана.[13] А цар Маркијан[14], који после Теодосија Млађег ступи на грчки престо, често је тајно посећивао преподобног Симеона и добијао од њега многе корисне савете.

Персијска царица, слушајући о чудесима и светости преподобног Симеона, посла к њему просећи благослов, и доби од њега благословљени јелеј који сматраше за велики дар и чуваше га чесно.

Царица Исмаиљћана, будући нероткиња, посла к преподобноме молећи га да се моли за њу, да би његовим светим молитвама могла постати мајком. Тако и би, јер се она ускоро разреши нерађања и роди сина. Узевши дете, царица крену на пут к преподобноме. Али чувши да женама није могуће долазити к преподобноме, – јер он чак ни мајци својој не допусти да дође к њему, она посла сина свог по слугама својим да га преподобни благослови, говорећи: Ево, оче, плод светих молитава твојих; стога благослови овај плод!

Шта да речемо о неисказаним подвизима преподобнога? Њих је немогуће исказати, јер превазилазе силе људске. Ја се пре свега, вели блажени Теодорит, дивим његовом трпљењу: ноћу и дању он тако стоји, те га сви виде. Догоди се једном да се вратанца и горњи део зида срушише од дотрајалости, те док се то поново не направи и обнови сви су могли гледати светитеља не мало времена. Тада су они посматрали нов и необичан призор: преподобни је или непомичан стајао дуго, или је приносио молитве Богу правећи често поклоне. Неко од присутних прича како је хтео да изброји поклоне које је преподобни правио не престајући: избројао је хиљаду двеста четрдесет и четири, па се уморио гледајући увис на врх стуба и престао бројати. Међутим, светитељ не изнеможе од поклона. Јер узимајући једном у недељу дана храну, и то врло мало и лаку, он постаде лак и способан за честа метанија. Од дугог пак стајања њему се и на другој нози отвори незарастљива рана, и много крви истицаше и з ње. Али га ни то не узможе отргнути од богомислија. Добровољни мученик трпљаше јуначки све. Но једном приликом преподобни би принуђен да покаже своју рану, а ево због чега. Неки свештеник из Арабије, човек добар и богонадахнут, дође к преподобноме и стаде говорити: Питам те у име саме Истине која привуче к себи сав род људски, реци ми, јеси ли човек или бестелесно биће? – Због чега ме то питаш? упита га преподобни. – Због тога, одговори свештеник, што сам слушао о теби да нити једеш, нити пијеш, нити спаваш; а то није својствено човеку, и не може човек живети без хране, пића и сна. – Преподобни онда нареди том свештенику да се попне к њему на стуб, и допусти му да види и опипа рану гнојаву и пуну црва. Видевши рану и чувши да преподобни једе једном у седмици, и то врло мало, свештеник се удиви трпљењу и подвигу светитељевом.

При таквим подвизима, творећи толика чудеса и проводећи тако врлински живот, преподобни беше кротак и смирен, као да је био мањи и непотребнији од свих људи. За све лице његово беше подједнако светло и реч љубавна, како за велможу тако и за роба, како за богатог тако и за убогог и за последњег изрода: јер он не гледаше ко је ко. И сви се не могаху наситити гледања светоликог лица његовог и слаткоречиве беседе његове, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. Имајући дар мудрости, он сваки дан напајаше срца слушалаца реком учења, и многи, одушевљени његовим учењем, остављаху све земаљско и као птице узлетаху високо: једни одлазећи у манастире, други у пустиње, а трећи остајући да живе поред њега.

Свакидашњи устав живота преподобнога Симеона беше овакав: сву ноћ и дан до три сата поподне он је стајао на молитви; после три сата говорио је поуку сабраном народу код стуба; затим је саслушавао потребе и молбе свакога који је дошао к њему, и молитвом исцељивао болеснике; потом је стишавао свађе и спорове људске и заводио мир; а по заласку сунца он се опет предавао молитви. Носећи толике подвиге преподобни није престајао бринути се о миру црквеном: рушећи многобожачко безбожје, оповргавајући јеврејске хуле, искорењујући јеретичка учења; цареве пак и кнезове и све власти својим мудрим и корисним писмима упућивао је ка страху Божјем, ка милосрђу и љубави, и побуђивао их на штићење Цркве Божје, и све је поучавао много душекорисним стварима. Тако проводећи чудесан живот, који изгледаше неиздржљив за природу људску, преподобни се најзад приближи кончини својој када му беше преко сто година од рођења. На столпу је он стајао осамдесет година, како о томе пишу потпуно веродостојни људи, савршен у врлинама, земаљски Ангео, небески човек.

О блаженој кончини преподобнога Симеона овако пише његов ученик Антоније: „Једнога дана, и то у петак, после три сата поподне, када ми очекивасмо од њега уобичајену поуку и благослов, он не погледа на нас са стуба; тако исто и у суботу и у недељу он нам не пружи по обичају своју родитељску реч. То ме уплаши и ја се попех на стуб, и гледам: преподобни стоји погнуте главе као на молитви, а руке му прекрштене на грудима. Сматрајући да он врши молитву ја стајах ћутећи. А затим ступивши пред њега рекох: „Оче, благослови нас, јер народ ево већ три дана и три ноћи стоји око стуба чекајући благослов од тебе“. Али ми он не одговори. Ја му онда рекох: „Зашто, оче, не одговараш твоме чеду које је у тузи? Еда ли те чиме увредих? Пружи ми руку своју да је пољубим“. Али одговора не беше. Стојећи пред њим око пола сата, у мени се појави сумња и ја помислих: да није већ отишао ка Господу? Онда прислоних уво, али се дисање не осећаше, само диван миомир, као од разних дивних мириса, излажаше из тела његова. Тада схватих да се он упокојио у Господу, уплаших се и плаках горко. И приступивши к њему, положих и опремих мошти његове, и целивах му очи, браду, уста и руке, говорећи: Коме ме остављаш, оче? Где ћу чути слатке поуке твоје? Где ћу се наситити ангелске беседе твоје? Какав ћу одговор дати од тебе народу који чека твој благослов? Шта ћу рећи болесницима када дођу овде просећи исцељења? И ко неће заплакати када угледа твој столп празан, без тебе светилника на њему? И када многи дођу издалека тражећи тебе, и не нађу те, неће ли заридати? Тешко мени! сада те видим, а сутра пођем ли на десно или на лево, нећу те наћи!

„Плачући тако над њим, ја од бола душевног задремах, и гле, јави се преподобни као сунце, говорећи: Нећу оставити столп, ни место, ни гору ову благословену. Сиђи и подај благослов народу, јер се ја већ, по вољи Господњој, упокојих; и не казуј им, да се народ не би узрујао, него брзо пошаљи вест о мени у Антиохију. Теби пак потребно је да послужиш на овом месту, и Господ ће ти узвратити по труду твом. – Ја се пробудих из сна и дршћући рекох: „не заборављај ме, оче, у светом покоју твом“, и падох на ноге његове, и целивах свете стопе његове, и узевши руку његову ставих је на очи своје говорећи: „благослови ме, оче!“ и опет плаках горко. Затим уставши отрех сузе, да не би ко сазнао шта се догодило, па сиђох и тајно послах поверљивог брата у Антиохију к патријарху Мартирију[15] извештавајући га о престављењу преподобнога. И патријарх стиже брзо са три епископа, а такође и градоначелник Ардаборије са својим војницима, и мноштво народа не само из Антиохије него и из свих околних градова и села, и из манастира монаси са свећама и кадионицама, и од Сарацена врло многи, убрзо се стекоше као реке, јер вест о смрти преподобнога за један час се разнесе свуда као ветром ношена.

„Патријарх са епископима узиће на стуб, и узевши чесне мошти снесоше их доле и положише поред стуба, док сав народ плакаше. Чак и мноштво птица, на очиглед свију, с криком летијаху око стуба, као да оплакују кончину таквог светилника свота. Свенародно нарицање и кукњава чуло се на даљину око седам потркалишта; а и саме околне горе, поља и дрвеће изгледало је као да тугују и плачу заједно с људима, јер свуда ваздух бејаше сумрачан и ношаху се талши облаци. Ја пак видех јавившег се крај светих моштију Ангела, лице му беше као муња, хаљине као снег, и с њим седам стараца који разговараху; чух и глас њихов, али не разумех шта су говорили, јер ме страх и ужас беху обузели“.

У онај дан у који се престави преподобни Симеон, ученик његов и подражатељ светог живота његовог преподобни Данило[16], који кратко време пре тога намераваше да узиђе такође на стуб крај мореуза Црнога Мора, близу Цариграда, виде на ону страну где се налажаше стуб преподобног Симеона мноштво небеских војски где узлазе са земље на небо, а усред њих узношаху душу светога Симеона сву радосну. И не само преподобни Данило него и блажени Авксентије[17], који из пустиње беше позван на Халкидонски Сабор[18], виде то исто, налазећи се у то време у Витинији.

Када чесне мошти светога Симеона бише положене на припремљену носиљку, патријарх, мислећи да узме на благослов неколико длака из свете браде његове, пружи руку, и рука му се тог часа осуши. И само после усрдне молитве свију за патријарха Богу и угоднику Божјем, рука патријархова постаде здрава. Узевши чесне мошти светога Симеона носише их са псалмима и молитвама у Антиохију, и изиђе сав град у сусрет. А беше ту човек глув и нем четрдесет година. Он чим угледа свето тело преподобнога, одмах му се одреши слух и језик, и павши пред светим моштима узвикну: „Добро си дошао, слуго Божји, јер ево долазак твој исцели ме!“ – Примивши светитељево тело, драгоценије од злата и сребра, Антиохијани га однесоше у велику цркву; и многа чудеса и исцељења биваху на гробу његовом. Кроз неколико пак година Антиохијани саградише цркву у име преподобног Симеона и пренеше у њу свете мошти његове.

Престави се преподобни у време цара Лава Великог[19], 460. године. Цар Лав посла к Антиохијанима, молећи их да му допусте пренеги мошти преподобнога у Цариград; али они, не желећи се лишити таквог заштитника, рекоше царевим посланицима: Пошто град наш нема камене бедеме, јер они падоше, делом разорени царским гњевом, делом разрушени великим земљотресом, ми због тога унесмо свето тело Симеоново, да нам оно буде бедем и заштита.[20]

Остаци стуба Св. Симеона, Алепо Сирија

На оном пак месту где бејаше стуб преподобног Симеона, би подигнута у његово име прекрасна крстолика црква и образован велики манастир. И испуни преподобни обећање своје које изрече ученику Антонију у виђењу, да он неће оставити своје место: јер чудеса и исцељења болних тамо не оскудеваху. А у дан спомена његова сваке године се јављаше велика звезда над стубом и обасјаваше сав крај. О јављању ове звезде сведоче многи историчари, нарочито Евагрије Схоластик,[21] који је виде својим очима. Исти Евагрије пише да то свето место беше неприступно за жене, и строго се пазило да се женска нога не усуди дотаћи се прага, који ни мајци преподобнога не би дозвољено да прекорачи. Говори се да се нека жена обуче у мушко одело, како би неопажено ушла у цркву светог Симеона, и када се дотаче прага црквеног, тог часа паде мртва на леђа. Мада су тамо долазиле и жене, као што пише Никифор[22], но оне се нису усуђивале да се приближе огради него су стајале подаље и молиле се гледајући на стуб. И сви који с вером долажаху, не лишаваху се благодати преподобнога већ добијаху помоћ и разна исцељења, и враћаху се с радошћу, благодарећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Црква Св. Симеона Столпника која је подигнута око његовог стуба недалеко од Алепа, Сирија

————————————

[1] Овога Св. Симеона Столпника треба разликовати од Св. Симеона Столпника Млађег (596. год), који се још зове Симеон Дивногорац (слави се 24. маја). Трећи пак Св. Симеон је Симеон Стари ( 390. године, слави се 26. јануара), али он није био столпник.

[2] Кападокија област у Малој Азији, најпре беше самостална држава; од 393. до 370. пре Христа прво била под влашћу Персијанаца, па затим Македонаца; потом је до 16 год. после Христа имала своје цареве;у 17 години после Христа претворена у Римску провинцију царем Тиберијем и спојена са Понтом и Малом Јерменијом; крајем једанаестог века потпала под власт Турака, под чијом је влашћу и данас. У време преподобног Симеона хришћанство је у Кападокији цветало. Велики учитељи Цркве св. Григорије Богослов, св. Василије Велики и брат његов св. Григорије Ниски родом су из Кападокије.

[3] Блажени Теодорит, епископ Кирски, савременик преподобног Симеона, посећивао је преподобнога за време његовог подвизавања на стубу, и он пише: „Мада о подвизима његовим могу сведочити свима, ипак се бојим да приступим приповедању, да подвизи његови не би изгледали потомцима баснословни и невероватни, пошто превазилазе људску природу“.

[4] Од дубоке старине лавром се називају многољудни и знаменити манастири. Овај назив се појавио најпре у Египту, па потом у Палестини.

[5] Свети Мелетије Антиохијски (360–381) слави се 12. фебруара.

[6] Под сочивом се разуме: пасуљ, грашак, лећа и остало поврће.

[7] Свети Мелетије био антиохијским патријархом од 360. до 381. године, а Домн II или Домнин од 441. до 449. године.

[8] Антоније био је ученик светог Симеона, и написао је његово Житије.

[9] Сарацени – становници Арабије; касније хришћански писци тако називају све муслимане уопште.

[10] Исмаиљћани – потомци Исмаила, сина патријарха Авраама од Агаре.

[11] Царовао од 408. до 450. године.

[12] Евтихије, осуђен Четвртим Васељенским Сабором, учио је да Исус Христос има само једну природу, и то Божанску, док света Црква свагда је признавала и признаје у Исусу Христу две природе: Божанску и човечанску.

[13] Спомен ове свете царице Евдокије празнује се 13. августа.

[14] Царовао од 450. до 457. године.

[15] Мартирије – патријарх антиохијски од 456. до 468. године.

[16] Спомен његов празнује се 11. децембра.

[17] Спомен преподобног Авксентија 14. фебруара.

[18] Халкидонски Сабор или Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године у Халкидону (на малоазијској страни Босфора).

[19] Лав Велики царовао од 457. до 474. године.

[20] Један део моштију светога Симеона би потом пренесен к преподобном Данилу Столпнику, на његову молбу, као што о томе пише у житију преподобног Данила.

[21] Евагрије Схоластик, живео у шестом веку, написао „Црквену Историју“.

[22] Никифор Калист, живео у четрнаестом веку, написао „Историју Цркве“.

Усековање главе Светог Јована Крститеља

29. АВГУСТ

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

свети Јован Крститељ

Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: „Иде за мном јачи од мене“ (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:

Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.

Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. – А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.

Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.

Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине – тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.

И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: „Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога“.

Глава светог Јована Крститеља

О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.

После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).

Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:

Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.

После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.

Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.

Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпуно потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене – Јовану.

Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло – зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер – ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена – она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, – закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2, 9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога – реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12, 31-32).

Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену, нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22-29). – Овим завршујемо своју реч о злој жени.

Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен оветњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.

А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. Сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.

Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? – Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? – Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17, 12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). – Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.

И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одрећује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!

Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

Свети свештеномученик Иринеј, епископ Лионски

23. АВГУСТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, епископа Лионског

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

„Јеретици нису Хришћани! Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа.“ 

Свети свештеномученик Иринеј, епископ Лионски

Свети Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у другом веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом[1]. Његов значај за хришћанску Цркву другога века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог[2] за хришћанску Цркву четвртога века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј – против гностицизма, свети Атанасије – против аријанизма.[3]

Свети Иринеј се родио у граду Смирни, у Малој Азији; од ране младости одао се темељном изучавању јелинске мудрости, и постао одличан зналац грчке поезије, философије и осталих јелинских наука. Ипак световно знање није занело младог Иринеја. Чувши за духовну мудрост, мудрост хришћанску, и почевши се упознавати с њом, он се одушеви њоме и зажеле да је свим срцем усвоји, јер осећаше спасоносност и неизмерну важност њену.

Истинама хришћанске вере млади Иринеј се најпре учио од светог Поликарпа, епископа смирнског. Свети Поликарп беше ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, који га и постави за епископа града Смирне. Као епископ он се много потруди за Цркву Христову, јер се старао не само о својој смирнској пастви, него је писао посланице и суседним црквама. По сведочанству блаженог Јеронима[4], Поликарп је био „вођ целе Азије у хришћанству“.

Ученик тако светог и богомудрог учитеља, Иринеј заволе душекорисно учење хришћанско више од сваке световне науке. Поставши ученик Поликарпа, свети Иринеј као да постаде ученик самога Господа Христа, јер свесрдно усвајаше умом својим истине хришћанске вере и сав се предаде на службу Богу. Пошто је свети Поликарп био ученик светог апостола и евангелиста Јована Богослова, то је предавао светоме Иринеју све оно што је сам слушао од очевидаца и слугу Христових – светих апостола.

Због свога врлинског живота и смирене Еванђелске учености свети Иринеј би рукоположен од светог Поликарпа за презвитера и послан у Галију да проповеда реч Божију. У то време у Лиону беше епископом свети Потин, који касније своју проповед Еванђеља запечати мучеништвом за Христа. Стигавши у Лион, свети Иринеј се стаде усрдно трудити, помажући светом Потину у његовим архипастирским пословима. Након неког времена у Лиону настаде жестоко гоњење на хришћане, и свети Иринеј се показао као храбар заштитник хришћана и тврд стуб Цркве. Из Лиона свети Иринеј би послан од стране епископа Потина у Рим, да однесе посланицу исповедника епископу Елевтерију.

По повратку из Рима свети Иринеј ступи на архијерејски престо светога Потина, пошто овај мученички пострада.[5] Као архијереј, свети Иринеј мудро руковођаше своју лионску паству у тешким временима, јер многе невоље нападаху Цркву Христову: незнабожни идолопоклоници гоњаху хришћане, а безбожни јеретици стадоше стварати пометњу и раздор у Цркви Божјој. Свети Иринеј трпељиво подношаше ради имена Христова притиске и непријатности које му наношаху идолопоклоници, а против јеретика неустрашиво војеваше својом речју и својим књигама. Архипастирска делатност светог Иринеја не ограничаваше се на Лион, чије све грађане он преведе у хришћанство, него се распростираше на сву Галију. Поред тога свети Иринеј одржаваше живе везе са римском црквом и са малоазијским црквама, о чему сведоче његове посланице, упућиване тамошњим епископима.

Велику ревност показа свети Иринеј у изобличавању и оповргавању ондашњих јеретичких учења. У том циљу он написа много књига, у којима богомудро оповрже заблуде јеретика. И изложи и одбрани истине хришћанске вере. Од свих његових дела најзначајније је оно под називом: „Против јереси“, или тачније: „Изобличење и оповржење лажноназванога знања“, у пет књига. Ово дело свети Иринеј поче писати на молбу једног пријатеља свог ради оповржења јереси валентинијана[6], који у то време беху силно раширили своје лажно учење не само у Риму него и у Галији. Затим, желећи да покаже лажност и суштину Валентинове јереси, која понавља заблуде ранијих јеретика, свети Иринеј описа старе јереси које су се биле раније појавиле и ступиле у борбу са хришћанством, са истинском хришћанском мудрошћу побијајући све заблуде јеретика и раскривајући једино спасоносно учење хришћанске Цркве. При томе руководећа мисао богомудрог оца, светог Иринеја, јесте ово: „Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота“.[7]

Овакво значење Цркве, као једине непогрешиве чуварке и носитељке истинског апостолског предања, свети Иринеј заснива на томе што у Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, по учењу светог Иринеја, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви – у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, вели свети Иринеј, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.[8]

Тако учећи и упућујући све, свети Иринеј спасе многе од незнабожачког идолопоклонства и од јеретичких заблуда; многе хришћане он настави на пут спасења, а неке укрепи на мученички подвиг. Напослетку и сам пострада за име Христово у време цара Севира:[9] њему би одсечена глава. И тако свети Иринеј прими славни венац мучеништва у царству Господа нашег Исуса Христа.

———————————–

[1] Гностицизам је заједнички назив за многа јеретичка учења, која су се јавила у току прва два века хришћанске ере.

[2] Спомен његов празнује се 18. јануара и 2. маја; под 18. јануаром налази се и његово Житије.

[3] Види о томе у Житију св. Атанасија Великог под 18. јануаром.

[4] Један од највећих отаца хришћанске Цркве на Западу; живео од 330. до 419. године; високо образован и учен, много се подвизавао, много путовао, и многе драгоцене књиге написао. Поред тога превео Свето Писмо на латински језик; тај превод познат под именом Вулгата.

[5] Свети Потин мученички пострадао 177. године. Спомен му данас.

[6] Овај назив добили по имену главног оснивача ове јереси – Валентина.

[7] „Против јереси“, књига 1, глава 10.

[8] „Против јереси“, књ. I, глава 10.

[9] Цар Севир царовао од 193. до 211. године. – Свети Иринеј мученички скончао 202. године.

Свети преподобномученик Николај Нови

09. МАЈ

Свети преподобномученик Николај Нови

пострадао у планинама Ларисе

глава светог великомученика Николаја

Овај преподобномученик роди се на Истоку, од родитеља благородних и побожних. Још измалена избегавао је дружење са својим вршњацима, а радо је општио са старцима и паметним људима. Када постаде пунолетан, он би узет у царску војску, пошто беше врло храбар. За кратко време он у биткама показа таква јунаштва, да постаде свима познат и славан. Ова слава његова допре и до ондашњег цара грчког. Цар позва Николаја к себи у двор. Видевши да је паметан и врло отресит, цар га постави за војводу једне покрајине, и даде му на службу потребан број војника.

Свети Николај у слави

Ускоро се житељи Тесалије побунише против давања царских дажбина. Цар посла са Истока војводе, међу њима и овог Николаја, да угуше побуну. Са својим војницима Николај удари на Солун, главни град Тесалије, освоји Солун, и натера Солуњане да цару плаћају данак, као што су му и раније плаћали. Војвода Николај затим крену на Ларису; у борбама око Ларисе, његов живот беше у опасности. Он се размисли, па презре свет и све што је у свету, и оде у тамошњу планину Вунену. Нашавши тамо неке монахе подвижнике, он се и сам замонаши. И заједно са тим монасима он се подвизаваше постом, молитвом, бдењем и сваком другом тескобом и подвигом.

глава светог великомученика Николаја

Али добромрзац ђаво, не подносећи живот ових монаха, диже против њиховог краја безбожне Аваре из западних покрајина. Када ови Авари, пустошећи и пљачкајући, стигоше у околину Ларисе, они многе хришћане стадоше мучити и приморавати да се одрекну Господа Христа и поклоне идолима. Док се то догађало, преподобни Николај се заједно са својим саподвижницима, којих беше дванаест на броју, мољаше Господу. И једне ноћи дође им Ангео Господњи и рече им да се спреме за мучеништво ради Христа и за венце мученичке.

Страдање светог великомученика Николаја

После неколико дана Авари стигоше у скит ових монаха, ставише на разне муке преподобне оце, и најзад им главе отсекоше. А овог преподобног Николаја, видећи да је леп по телу и паметан по души, стадоше му ласкати и наговарати га да се одрекне Христа и да служи идолима. Али пошто свети подвижник остаде чврст у вери, варвари га најпре тако немилосрдно бише, да се два и три пута изменише они који га бијаху. Затим га обесише о дрво, па стрелама гађаше.

Тако овај славни војник Христов прими мученички венац. А његове свете мошти остадоше несахрањене у тој шуми, чуване од Ангела Божјих. Касније их сам светитељ откри на чудесан начин. И оне до данашњега дана исцељују кљасте и богаљасте, и све друге разноврсне болеснике, који им са вером прибегавају.

У Грчкој је од савремених чудеса познато течење крви из дрвећа на дан Светог мученика Николаја Новог (Енвунениса) по Никејском светоотачком календару, убијеног од стране незнабожаца у брдима код Ларисе у време првих прогона на хришћане, тј. негде у 2. или 3. веку. Напоменућемо укратко и историју везану за тог Мученика Христовог. Наиме, после његовог убиства, сваке године на Светитељев дан (празнује се 9. маја), искључиво по старом / јулијанском календару, већ вековима тече крв из дрвећа (некад више, некад мање) на месту где је убијен. Оно што је за нас још већма интересантно, јесте историја везана за новокалендарског „епископа” лариског, који се у безумљу и из зависти (зашто се то, као и многа чудеса од те крви не дешава по новом календару), пре 50-так година дрзнуо да нареди да се посече дрво из кога је текла крв, тј. дрво уз које је био везан Свети мученик Христов. Осим што је безумни новокалендарац убрзо после тога био кажњен смрћу, десило се још веће чудо, тако да је одмах после тога крв почела да тече из свог дрвећа у околини, док је раније текло само из једног. Диван је Бог у Светима Својим.

09. 05. Никејски календар (светоотачки/јулијански)