Свети великомученик Прокопије

8. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА († 303)

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

део главе светог великомученика Прокопија, манастир Хиландар

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.

У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија – незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.

Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан[4] дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију[5], наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог Сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе.

Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на Крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?

Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч Крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо – сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју[6], у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? – У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? – И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на Мене идеш? – Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.

Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли Крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! – Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? – И одговори му глас од Крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када Ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти Ја био жив и говорио с тобом?

После ових речи Крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!

Тако Неаније, као некада Савле (Д. А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.

После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ[7], и позвавши к себи златара нареди му да начини Крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је Крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. – Неаније захтеваше да он тајно изради Крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради Крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим Крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу – Емануил[8], а на двема странама – Михаил и Гаврил[9]. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде Крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? – Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.

Тада Неанији би јасно да се у Крсту налази нека Божанска сила; поклони се Крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.

А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима[10] за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога Крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! – И дође му глас с неба: Надај се, Неаније, јер сам Ја, Господ Бог твој, с тобом!

Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. – Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. – Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. – Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.

Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? – А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? – Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. – Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.

Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! велики Зевсе[11] и ти, царице Хера[12], и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне[13], и ти заштитнице града Паладо[14], и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? – Но одговора од њих не би.

Тада блажени Неаније, држећи Крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.

И одмах написа цар игемону – поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.

Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. – Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.

На то Неаније рече игемону: „Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме“. Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.

Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску[15], која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.

Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. – Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!

Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са Ангелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два Ангела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. – Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? – Они одговорише: Ми смо Ангели, послани к теби од Господа. – Мученик им рече: Ако сте Ангели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. – Ангели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. – И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа Ангео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио Ангелске посете?

Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: „Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије[16]. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо“. – А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: „Не бој се, Ја сам с Тобом!“ – Рекавши то, Господ узиђе на небеса.

Од времена овог јављања Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).

Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? – Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. – Војник рече: Не могу да те видим. – Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.

Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његово здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! – А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.

На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. – Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.

Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога Крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!

И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.

Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! – А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.

Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина – трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.

Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.

Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.

Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: „И ми смо слушкиње Христове!“ – То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: „Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!“ И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.

После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? – Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!

Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? – А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. – Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? – Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.

Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: „И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!“ – Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.

Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? – Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. – Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. – Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. – Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. – Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.

Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? – Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. – Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.

И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.

Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. – Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима – идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.

На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2).

Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога.

После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? – Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео.

И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.

После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.

Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога.

После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? – Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист[17], то јест трипут велики, такође и за Сократа[18], који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду[19]: „Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород“. Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други – бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији[20]? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила[21] (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: „Када Дева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ће к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ће мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно“. Такође и о Крсту Христовом та иста Сибила говори: „О, блажено дрво, на коме ће Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба“. Поред тога говори и о другом доласку: „С неба ће дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима“. Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона[22], ливијског Амонија[23], Додоне[24] и Пергама[25], онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута[26] Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: „Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?“ Аполон одговори: „Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Деви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија“. – И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: „Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, Крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени“.

Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује.

Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јединог истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво – бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају?

Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну.

Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: „Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!“

После тога мучитељ нареди да мученика везаних руку обесе на мучилишту, а да му о ноге привежу два тешка камена. У таквом положају мученик висијаше дуго време; од тежине камења њему зглобови излажаху из својих места. Затим мучитељ нареди да мученику одреше камење и спусте га с мучилишта, па да га баце у ужарену пећ када је најусијанија. Свети мученик, улазећи у пећ, огради себе крсним знаком и сатвори молитву к Богу; и тог часа сукну пламен из пећи и сагоре све находивше се близу незнабошце, а светитељ остаде неповређен, јер се њему огањ претвори у хладовину.

Ово преславно чудо задиви и запрепасти све, и престрављени игемон побеже у судницу. Тада неки од грађана стадоше викати к игемону, говорећи: Погуби што пре овога чаробњака, јер ако га убрзо не погубиш, он ће цео град завести својим чинима!

Игемон онда изрече коначну смртну пресуду: да се мученику мачем одсече глава. Изведен на губилиште, свети мученик измоли себи време за молитву. И окренувши се истоку, он подиже к небу и очи и руке и помоли се Богу за град, за људе, за оне што су у опасностима, за болеснике, за сирочад и удовице, да би их све чувао промисао Божји. А нарочито се мољаше Богу о томе, да незнабожачко безбожје буде што пре замењено хришћанском побожношћу, и да Христова Црква порасте и умножи се и сија правоверјем до скончанија вјека. И када он заврши молитву, чу се с неба глас који обећаваше испуњење његових молби, а самог мученика позиваше к наслеђу царства небеског. Тада свети мученик Прокопије с радошћу преклони под мач чесну главу своју и би посечен мачем, положивши душу своју за Господа свог у осми дан месеца јула[27]. А неки од хришћана дођоше ноћу, узеше чесно тело његово, помазаше га мирисима и обавише чистим платном, па чесно погребоше на нарочитом месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме приличи свака част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

део главе светог великомученика Прокопија, манастир Кикос на Кипру

мошти светог великомученика Прокопија - манастир Ивирон (Света Гора)

---

[1] Император Тит царовао од 79. до 81. године.

[2] Веспазијан владао од 70. до 79. године.

[3] Адријан царовао од 117. до 138. године.

[4] Диоклецијан владао од 284. до 305. године.

[5] Александрија – знаменити у старини град, основан царем Александром Македонским (336. до 323. године пре Христа) у Египту, на обали Средоземног Мора; славио се у дохришћанско доба као центар науке и трговине; од почетка четвртога века постао један од најважнијих Центара хришћанског живота и седиште патријарха.

[6] Град Апамеја налазио се у југозападном крају Сирије, на реци Оронти.

[7] Град Скитопољ налазио се у Малој Азији.

[8] Емануил, јеврејска реч, значи: с нама Бог. Свети пророк Исаија назива Емануилом Господа Исуса Христа (Ис. 7, 14 = Мт. 1, 22-23).

[9] Михаил и Гаврил – Aрхангели.

[10] Агарјани – муслимани, Арабљани, који се тако називају по имену Агаре, иноче Авраамове, мајке Измаилове, од кога и води порекло племе Арабљана.

[11] Зевс – врховни бог старе грчке вере, сматран родоначелником осталих богова и људи.

[12] Хера – најстарија кћи Кроноса и Реје, једна од главних личности у старој грчкој митологији; сматрана за супругу Зевса и царицу богова.

[13] Аполон, грчка реч значи: погубитељ. Аполон код старих Грка и Римљана био бог сунца, светлости и просвете; изображава се обично са луком, тоболцем и стрелама као непријатељ и победитељ тамних сила.

[14] Палада или Атина – сматрана богињом покровитељком брака и породичне среће.

[15] Ова Кесарија налазила се код извора Јордана; њу треба разликовати од друге Кесарије, такође палестинске, но која је лежала на обали Средоземног Мора.

[16] Прокопије – грчко име, значи: онај који напредује, успева.

[17] Ермиј Трисмегист – полумитска личност старогрчке историје.

[18] Сократ – знаменити грчки философ; живео у петом веку пре Христа.

[19] Асклипијад – чувени старогрчки лекар.

[20] Калабрија – дивљи брдовити крај у југозападном делу Италије.

[21] У старој Грчкој Сибилама су се називале путујуће предсказивачице, које су свакоме који је хтео гатале о будућности и предсказивале судбину. Делатност Сибила нарочито је цветала у VIII и VII веку пре Христа. Грчки историчари спомињу разне Сибиле: ерифрску, фригијску, хелеспонтску, и друге. Највише извештаја има о кумској Сибили, савременици Тарквинија Гордог, који је живео на шест векова пре Христа. У Житију је реч о овој Сибили. По старогрчком предању, три од девет Сибилиних књига купио је цар Тарквиније, и сместио их као свештене књиге у Капитолском храму.

[22] Реч је овде о Аполоновом прорицалишту у Делфима, граду у подножју Парнаса. Према грчкој митологији, Аполон је сам изабрао Делфе за светилиште, претходно убивши тамошњег змаја Питона. Прорицања су овде вршиле такозване питије.

[23] Ливија – древни назив Африке; састојала се из два главна дела: Мармарике и Киренаике; у Мармарики, у оази Сивах, налазило се прорицалиште у част тивског божанства Амона.

[24] Додона – најстарије светилиште Зевса, са прорицалиштем и свештеним дубом; налазило се у Тесалији, около града Скотуза.

[25] Град Пергам – у малоазијској области Мизији; тамо се налазио колосалан жртвеник, подигнут царем Евменом II (196. до 157. год. пре Христа) и посвећен Зевсу у спомен победе цареве над Галима.

[26] По казивању грчке митологије, Аргонаути су били морепловци, који су на лађи Арго кренули на прво морско путовање по туђим земљама.

[27] Свети великомученик Прокопије пострадао 303. године.

Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан

1. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОЗМЕ И ДАМЈАНА, БЕСПЛАТНИХ ЛЕКАРА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети срадалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: „Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити“. – И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.

Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин[1]. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: „Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите“.

Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.

На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35, 36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) – за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола – служи Њему!

Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву – душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.

Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. – Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!

Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!

У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вама проповеданога, који је створио небо и земљу. – Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. – Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!

Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. – И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.

Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.[2]

Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

—————————————–

[1] Цар Карин царовао од 282. до 283. године.

[2] Свети лекари Козма и Дамјан пострадаше 284. године. Спомињу се још и 1. и 25. новембра и 17. октобра.

Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована

28. ЈУНИ

Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 Свети Кир и Јован, Дечани

Ови свети страдалници, Кир и Јован, пострадаше за Христа тридесет првог јануара,[1] за царовања Диоклецијанова,[2] у граду Конопу, удаљеном од великог града Александрије дванаест потркалишта. После њихове мученичке кончине хришћани тајом узеше њихова света тела и чесно их погребоше. Целебне мошти ових светих мученика бише обретене после дуго времена; управо онда, када правоверни хришћани, победивши идолослужитеље незнабошце, стадоше свуда несметано подизати цркве, нарочито за царовања Теодосија Великог.

КЛИКОМ ОВДЕ МОЖЕТЕ ВИДЕТИ МОШТИ ГЛАВЕСВЕТОГ МУЧЕНИКА КИРА - Грчка, Лутраки

Цар Теодосије Велики[3] победи западног цара Максима[4] са целокупном његовом војском молитвама преподобних отаца који се подвизаваху у пустињама египатским, јер к овим оцима он беше послао нарочите изасланике иштући себи у помоћ њихове молитве. Од ових светих отаца треба поменути једнога, по имену Сенуфија, који се прославио чудесима и обитавао у Скиту. Односно овог оца цар написа александријском патријарху Теофилу, молећи га да му пошаље у Цариград Сенуфија, да се његовим благословом и молитвама наоружа против непријатеља. Вољан да испуни цареву жељу, патријарх Теофил сам отпутова у Скит к преподобном оцу Сенуфију да га умоли, да иде у Цариград к цару Теодосију. Али Сенуфије ни у ком случају не хте да напусти своју келију. Најзад, када му патријархове дуге и упорне молбе додијаше, он узе своју худу расу и штап, подиже их увис окренут истоку, па подигавши очи своје к небу рече: „Господе Боже сила! смирено Ти се молим, дај овој раси и овом штапу ону силу, коју би Ти по милосрђу Свом дао мени када бих отишао тамо“.

Пошто се помоли тако, преподобни Сенуфије предаде патријарху расу и штап, рекавши: „Пошљи ово цару уместо мене и напиши му, да у време битке обуче на себе расу и узме штап у руке, па на челу своје војске неустрашиво крене против непријатеља; и видеће славу Божију“.

Патријарх посла цару расу и штап, и достави му поруку преподобнога. Цар то прими са вером, поступи по речима преподобнога, и однесе сјајну победу над непријатељима. У спомен те победе, а и ради сећања на преподобног Сенуфија, житељи града Александрије извајаше цареву статуу, постављену на високом стубу: Цар је био извајан са монашком расом на себи и са штапом у руци. И сваке године житељи града Александрије свечано прослављаху дан те победе, узносећи благодарност Богу.

Од тога времена, благодарећи све већем и већем ширењу хришћанства, верници стадоше подизати храмове Божје у Алекснадрији и по целом Египту. И када патријарх Теофил узажеле да у Конопу подигне велику цркву у име светих апостола, у то време бише пронађене мошти ових светих чудотвораца Кира и Јована. То се догоди после Теодосијеве смрти, за царовања његовог сина Аркадија. О преносу пак тих моштију пише у житију светог Кирила, патријарха александријског,[5] следеће:

Близу Конопа бејаше место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште – обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за слављење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин,[6] и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.

Треба овде укратко споменути и нека чудеса ових светих мученика Кира и Јована.

У дане свјатјејшег Евлогија, патријарха александријског,[7] син градоначелника Јулијана, по имену Амоније, имађаше по врату страшне шкрофуле, које су с дана на дан опасно расле и претиле му смрћу. Позивани су многи искусни лекари, али му ништа не могоше помоћи. Утучени због тога, отац и син се мануше лекара и прибегоше к светим чудотворцима Киру и Јовану; и отац се крај чесних моштију њихових са сузама мољаше да сину његовом подаре исцељење. Свети мученици, јавивши се у виђењу, наредише младићу, који је био горд на богатство и знатност, да пре свега одбаци гордост своју и да, у знак смирења, помете храм њихов, па да затим начине фластер од воска измешаног са хлебом, и тиме обложе болеснику сав врат и гушу. Чим то би урађено, гуке провалише, и Амоније доби исцељење молитвама ових светих бесплатних лекара.

Но после неког времена овај Амоније, заборавивши на савет светих, поново се стаде гордити, те се опет разболе од друге болести, која га снађе као казна за непослушност. Ова болест беше стомачна, и то тако тешка, да му стомак не могаше уопште примати ни храну ни пиће, те што год је у уста метао, све је одмах повраћао. Стога он поново прибеже к познатим лекарима својим, светим страдалцима Киру и Јовану, молећи се са сузама. А они, јавивши му се у виђењу, најпре га прекорише због гордости његове, па му онда наредише: да скине своје скупоцене хаљине и обуче врећу, и да узме крчаге и носи хладну воду болесној сабраћи и ништима ради утољења жеђи њихове. Када све то Амоније уради савесно, светитељи му се поново јавише и наредише да узме уље из њиховог кандила и восак од свећа што горе код њиховог кивота, па да од тога начини фластер и стави на свој стомак. Поступивши тако, Амоније оздрави.

Неки Александријац Теодор, дуго време слеп на оба ока, би доведен у Манутин к цркви и к целебним моштима светих страдалаца; и ту се усрдно мољаше да се исцели од слепила. Светитељи му се јавише у виђењу и наредише му да иде и умије се на извору који бејаше близу њихове цркве. Он оде, уми се, и када убрусом обриса лице, одмах прогледа, и виде на убрусу као неку крљушт која му беше спала с очију. Он се онда с радошћу врати к цркви, показујући свима на убрусу трагове свога слепила.

Други човек, по имену Калос, који, сагласно своме имену, беше и по животу красан,[8] случајно паде с лествице и сломи голеницу своје ноге на неколико места, и имађаше силне болове. Он призиваше многе лекаре, али никакву помоћ не могаде добити од њих. Стога он са чврстом вером прибеже к овим бесплатним лекарима, Киру и Јовану, и помазавши ногу уљем из њиховог кандила, он тог часа доби исцељење.

Неки Исидор из Мајума[9] боловаше од труљења црне џигерице, због чега и крв испљуваваше. Пошто се никаквим лековима не могаше излечити, он прибеже к целебним моштима ових светих страдалаца. И ови светитељи му се јавише, и то не у саном виђењу него на јави, и дадоше му да поједе парче лимуна. Примајући лимун из њихових руку, он није знао од кога прима, јер је држао да су они од људи који беху дошли на поклоњење чесним моштима мученичким. Када он поједе дато му парче лимуна, одмах му се стомак узмути и он избљува великог црва који му је нагризао црну џигерицу; а свети бесплатни лекари постадоше невидљиви. Исидор, поставши здрав од тога часа, узнесе благодарност Богу и Божјим угодницима.

Неки Мина, начелник града Филопона,[10] разболе се од страшне грознице; усто доби силан затвор, те не могаше обављати природне потребе. Сви лекови, које лекари даваху болеснику, беху без икаквог дејства, штавише оптерећиваху му стомак. И тако се паћаше тај човек две седмице, трпећи љуте болове, и изгуби сваку наду у лекаре. Но сетивши се светих бесплатних лекара, Кира и Јована, Мина нареди да га на постељи носе у Манутин к целебним моштима њиховим. И кад се он са сузама мољаше крај моштију њихових, и мало задрема и заспа, светитељи му се јавише и дадоше једну смокву да поједе. Пробудивши се из сна, он нађе смокву на постељи поред себе, узе је и поједе, и тог часа би исцељен и постаде здрав.

Други Мина, који као древни Асаил беше лак и брз на ногу као срна у пољу (ср. 2 Цар. 2, 18), тако се тешко разболе у ногама, да уопште није могао ходити него је дуго време лежао у постељи са силно отеченим ногама. Онда он нареди да га у постељи носе к светим чудотворцима Киру и Јовану. И када ноге своје помаза јелејем из кандила које је горело код њихових светих моштију, он одмах устаде здрав и хођаше добро исцељеним ногама, благодарећи Бога и свете угоднике Његове.

Жена нека по имену Теодора, једном пијући воду, прогута малу жабицу не приметивши то. И та жабица стаде расти у њеном стомаку. Испрва, док беше малена, жабица јој причињаваше мале болове; а када порасте и постаде велика, жаба је стаде тако страшно мучити да она од силних болова немађаше мира ни дању ни ноћу. Она горко јаукаше и по земљи се ваљаше, али јој нико не могаше помоћи нити пронаћи каква је то болест у ње. Многи мишљаху да њу мучи бес. Најзад је доведоше к овим светим исцелитељима, Киру и Јовану. Они јој се јавише ноћу и наредише јој да наштину попије много воде. И када жена уради то, одмах јој се узбурка стомак, и она избљува велику жабу, и постаде здрава. Сви који то видеше, задивљени слављаху Бога и Његове угоднике.

После жене Теодоре к светом Киру и Јовану прибеже неки човек Теодор. Он не знајући беше попио отров, који му беху дали неки покварени људи, и љуто паћаше од тога, а лекари му ништа не могаху помоћи. Када се Теодор са сузама мољаше за своје здравље, њему се у виђењу јавише свети лекари Кир и Јован и наредише да поједе неку животињицу, која се на грчком зове сколопендра, што значи стонога. Пренувши се од виђења, Теодор се прекрсти, јер сматраше да је то било демонско привиђење. И опет се мољаше светом Киру и Јовану, просећи од њих здравља. Следеће ноћи њему се поново јавише свети бесребрници наређујући му оно исто. Али он и овога пута не поверова, пошто је та животињица пуна отрова а не лека. И по трећи пут би Теодору тако исто јављење светих лекара, али он ни тада не послуша њих, држећи то за ђаволски привид. Најзад, четврте ноћи светитељи се јавише Теодору не у сну него на јави; и сажаљевајући га због тешке болести, они му рекоше: „Зашто не верујеш нашим речима? Устани рано и иди на наш извор, и поједи што тамо нађеш за јело, па ће те то стварно излечити“.

Поверовавши у истинитост овог виђења, Теодор се у свитање упути на извор, и тамо нађе мали краставац на земљи, узе га и стаде га слатко јести. И када последње парче краставца хтеде да метне у уста, он примети да је то задњи део животињице стоноге, јер ту животињицу он беше скоро целу појео у том краставцу. Уплашивши се силно од тога, он баци на земљу то последње парче, па стаде бљувати, и избљува заједно са краставцем и оном животињицом сав отров који беше у њему. И одмах потпуно оздрави и, вративши се у цркву, он се с благодарношћу поклони чесним моштима својих исцелитеља.

Из Вавилона Египатског дође у Манутин к светим чудотворцима нека жена Марија. Она доведе са собом осмогодишњег сина, коме, по дејству ђавола, би извучен језик из уста, и висијаше читав пед. Језик је био већи од обичног људског језика, и имао неки необичан изглед: био је дебео, црн, смрдљив, гадан и непрестано пуштао црне бале. Тај дечко случајно паде на земљу код гроба светих лекара и удари се језиком о мермер који се тамо налазио; и тог часа језик његов, ослободивши се ђаволског ропства, поврати се на своје место и доби обичну величину; и тако постаде здрав тај дечко.

К моштима светих бесребрника би донесен из Египта неки Евгеније, који је патио од водене болести, сав отечен по целоме телу и са стомаком веома надувеним. Њему се свети лекари јавише у виђењу, додирнуше му стомак рукама, и рекоше: „Евгеније! устани и врати се здрав дому свом“. – Пренувши се, Евгеније се одмах ослободи болести, јер сав оток спласну пошто истече вода, и тог часа потпуно оздрави.

Споменувши ово неколико, од многобројних, чудеса светих бесребрника Кира и Јована, прославимо Христа Бога нашег, који им даде такву благодат, слављеног вечито са Оцем и Светим Духом. Амин.

Глава светог мученика Кира, Лутраки - Грчка

—————————————

[1] Под тим датумом налази се и житије њихово.

[2] Владао источном половином Римске царевине од 284. до 305. године.

[3] Царовао од 379. до 395. године.

[4] Управо, Максим је био претендент на царски престо.

[5] Житије светог Кирила под 9. јуном.

[6] То је било око 412. године.

[7] Патријарховао од 579. до 607. године.

[8] Грчка реч калос (=καλος) значи: красан, добар, диван.

[9] Мајум – приморски град у Палестини.

[10] Град у Египту.

Икона Одигитрија

26. ЈУНИ

ЧУДОТВОРНА ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ОДИГИТРИЈА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Једна од икона насталих на основу првобитне иконе Апостола Луке

Неко време по Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на Апостоле, божанствени Апостол и Јеванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: „Благодат моја нека буде са овом иконом“. – И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса.

Касније свети Јеванђелист Лука посла ту икону у Антиохију[1] к велможи Теофилу, који беше примио веру Христову, и коме свети Лука написа своје Јеванђеље и Књигу Дела Апостолских. И та чудотворна икона, налазећи се у Антиохији, беше побожно и молитвено поштована не само од Теофила него и од свију тамошњих хришћана.

Много година после тога та света икона би пренета најпре у Јерусалим, па затим у Цариград. И то на овакав начин. Царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег,[2] бавећи се у Јерусалиму, узе ту чесну икону и посла је на поклон царевој сестри, светој Пулхерији, као што о томе пише у њеном житију.[3] Света Пулхерија с радошћу и љубављу прими чудотворну икону и постави је у цркви Пресвете Богородице, званој Влахернска.[4] И та чесна икона постаде не мали украс царскога града, јер од ње се изливаху разна чудеса и исцељења. Након доста година та икона би названа Одигитрија, што значи Путоводитељка. Она би названа тако зато што Пресвета Богородица, јавивши се двојици слепаца, сама их доведе у своју Влахернску цркву к чудотворној икони Својој, где се они помолише и потпуно прогледаше.

У време цара Ираклија[5] на грчку царевину једновремено нападоше Персијанци и Скити. Сарвар, војвода персијског цара Хозроја,[6] и скитски кнез, са огромном војском допреше до Цариграда, опседоше га и дуго време мучаху одсекавши га од осталога света. Тада патријарх Сергије, узевши чесне крстове и свете иконе, нарочито чудотворну икону „Одигитрију“, као и ризу Пречисте Богоматере, стаде обилазити градске бедеме, са сузама вршећи литије и молепствија. И по милости Божјој, посредовањем Пресвете Богородице, престоница би на чудесан начин спасена од варвара и Грцима дата славна победа над Персијанцима и Скитима. Јер када патријарх и духовништво, после усрдних молепствија пред иконом Пречисте Богоматере, спустише Њену ризу у воду, море се усколеба и потопи непријатељске лађе; у исто време пометоше се и непријатељи који беху на копну, те их грчка војска без велике муке разби. У спомен овог дивног чуда Пресвете Богородице би установљено да се сваке године у пету суботу Великога Поста чита благодарни акатист Пречистој Богоматери.

Када се након много година појави у Цариграду иконоборска јерес, тада неки православни свештеници ноћу узеше кришом из Влахернске цркве чесну икону „Одигитрију“ и однеше је у манастир Пантократора.[7] Ту је они сакрише у црквеном зиду, упалише кандило пред њом, са сузама се помолише, па је онда зазидаше, да јој се иконоборци не би наругали. И чудотворна икона остаде ту у току многих година, док не изгибоше покровитељи иконоборачке јереси. А када у Цркви наступи мир и свете иконе заузеше своје пређашње место, тада дуго трагаху за чудотворном иконом Пресвете Богородице, званом Одигитрија. Напослетку је, по Божјем откривењу, пронађоше сакривену у црквеном зиду Пантократорова манастира; при томе нађоше где и кандило гори пред њом, које некада беху упалили свештеници што је ту сакрише. Сазнавши да је чудотворна икона Одигитрија пронађена, верни се испунише великом радошћу, па је свечано уз песмопјеније пренесоше на њено пређашње место у Влахернској цркви.

———————————–

[1] Антиохија – град у Сирији, на реци Оронти.

[2] Цар Теодосије II Млађи – царовао од 408. до 450. године.

[3] Спомен свете царице Пулхерије празнује се 10. септембра.

[4] Влахерна – крај у Цариграду, у западном делу града. У време процвата Византијске империје Влахерна је била чувена на целом Истоку својим светињама; нарочито је Влахерна била позната по Богородичиној цркви, подигнутој Лавом Великим (457-474. год.); у његово време у ту цркву била је положена чесна риза Пресвете Богородице, пренета из Палестине; ту су још чувани у златном ковчегу омофор Пречисте Богоматере и део Њеног појаса.

[5] Цар Ираклије – царовао од 610. до 641. године.

[6] Подразумева се Хозрој II, из династије Сосанида; царовао од 590. до 621. године.

[7] Овај се манастир налазио на периферији Цариграда.

Свети свештеномученик Јевсевије

22. ЈУНИ

Свети свештеномученик Јевсевије, епископ Самосатски

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата,[1] који се налазио под влашћу антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара светог Константина[2] у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције.[3] Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.

Када патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски,[4] тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима – првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији светог Мелетија[5] да је правоверан и да се чврсто држи Символа Вере Првог Васељенског Сабора Никејског, свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.

У својству патријарха свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.

Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.[6] Затим подговорише цара, те осуди светог Мелетија на заточење. И свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.

Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови архиепископ свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, епископ одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).

Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.

Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.

Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник.[7] Он поврати светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли – без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.

У то страшно време свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе (једнолична хиротонија), и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.

Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан,[8] при коме свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету светог Јевсевија, свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према светом Мелетију и светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том гореспоменутом сабору антиохијском свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносуштност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, мада лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.

Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент,[9] јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину,[10] претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна Црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан свети Мелетије у Јерменију, свети Пелагије у Арабију, а свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.

Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.

Рекавши то, свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.

Самосаћани пак, дознавши да их је њихов свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).

Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. – Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.

Када се свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.

Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, мада беху без свога пастира (светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом.[11] Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.

После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан.[12] Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: свети Мелетије у Антиохију, свети Пелагије у Лаодикију, свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне – велика срамота.

По повратку на свој престо, свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А. 7, 58-60).

Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије,[13] пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Отца и Сина и Свјатаго Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————–

[1] Самосат – главни град сиријске области Комагене; лежи на западној обали реке Еуфрата; сада – Самсат.

[2] Царовао од 306. до 337. године.

[3] Констанције царовао од 337. до 361. године.

[4] Евдоксије био епископ у Антиохији од 357. до 358. године; у Цариграду од 360. до 370. године.

[5] Спомен светог Мелетија празнује се 12. фебруара.

[6] Савелије, јеретик трећега века, кварећи православно учење о Светој Тројици, тврдио је да Бог има једно Лице: као Отац, Он је на небу; као Син – на земљи; као Дух Свети – у створењима.

[7] Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.

[8] Јовијан царовао од 363. до 364. године.

[9] Цар Валент владао од 364. до 378. године.

[10] Поређење узето из Друге Посланице апостола Петра (2, 22).

[11] Сравни: Данил 9, 27.

[12] Грацијан владао другом половином римске царевине од 375. до 383. год.

[13] Скончао свети свештеномученик Јевсевије 379. год.