Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда

4. ЈУНИ

Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Први Васељенски Сабор, патријарх Митрофан са леве стране светог цара Константина, фреска манастира Дечани  

Свети отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара – хришћанина. Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат римског цара Прова.[1] Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа. А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ богоугодан и свети човек Тит:[2] код њега се настани Дометије са својим синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби његов епископски престо.[3] После кончине блаженог епископа Дометија, на епископски престо ступи његов син Пров.[4] По престављењу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а брат Провов.

У то време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га одведе са собом у Рим.

Убрзо после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача, називао Константинопољ, а као престоница царева – Цариград. Преместивши престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом Константинопољским.

У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.

По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец.[5] – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе;[6] и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.

Тако светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја који је прошао небеса – Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.

———————————————

[1] Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.

[2] Св. Тит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.

[3] Дометије био епископ Византије од 272. до 303. године.

[4] Пров епископствовао од 303. до 315. године.

[5] После св. Митрофана патријархом цариградским стварно би св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.

[6] После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.

Света мученица Еликонида

28. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕЛИКОНИДЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

Света мученица Еликонида би рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана[1] и Филипа[2] када настаде гоњење на хришћане, она оде у Коринт[3] и гледајући људе где приносе жртве идолима – демонима, она се попе на једно узвишено место и веле гласно повика: О, неразумни и тврдоглави Коринћани! видим да сте веома незнабожни, јер напустивши вечног и нераспадљивог Бога, ви сте се обратили душегубним идолима. Погледајте, молим вас, на високо небо и на широку земљу, па размислите умом својим: ко распростире небо као кожу над главама вашим? ко основа земљу над безданом? ко може страшним и славним именом својим укротити неукротиве валове морске? ко створи човека од прашине и удахну му дах живота? Онај који на длану свом држи сву твар – једини је истинити Бог и живи на небу. А богови незнабожачки су демони, неми и бездахни; нека буду слични њима сви који им се клањају!

Док светитељка слободно и велегласно говораше тако, незнабошци је дохватише и одведоше на суд своме начелнику Перинију. А он, погледавши на њу и видевши да је благолика, стаде јој кротко говорити ово: Изобилуј сваким благом, кћери моја прекрасна, јер сматрам да верујеш у наше вечне богове; и ја се радујем теби. Светитељка одговори: Каква радост може бити код незнабожаца? Радост твоја, начелниче, окренуће се у плач, и гордост твоја у немоћ. Ја верујем у Бога који је над свима, и радујем се што се удостојих ући ради Бога мог у овај подвиг, у коме несумњиво очекујем добити победнички венац. Начелник јој рече: Не буди многоговорљива као безумне жене, него нам кротко и кратко реци, како се зовеш. Светитељка одговори: Нисам безумна, него сам мудра у Христу, Господу мом; а ако желиш да знаш моје име, ја се зовем Еликонида. Начелник рече: Теби не доликује име Еликонида, јер због велике бестидности своје ти спремаш телу своме муке и ране. Светитељка одговори: Ја се с правом зовем Еликонида, јер је милосрђе Бога мог вазда са мном и ја пуштам стреле на оца твог ђавола[4]. Но и теби је с правом дато име Периније, јер ће нечестиво и бедно тело твоје са поганом ти душом бити огњеним трозупцима одвучено у погибао. Начелник онда рече: Кратко нам кажи: хоћеш ли принети боговима жртву или не? Кунем се богом мојим Асклипијем лекаром[5], ја те нећу поштедети, ако не послушаш царску наредбу и не поклониш се нашим боговима. Светитељка одговори: Чуј што ти слободно изјављујем: ја сам слушкиња Христова, а ко је Асклипије ја не знам; чини са мном шта хоћеш.

Тада начелник испунивши се гнева, стаде мучити светитељку. Најпре нареди да је простру по земљи и бију, па стопала на ногама режу. Затим врже мученицу у казан, пун вреле и кипеће смоле. Но јави се Анђео Господњи, расхлади казан, и кипећу смолу претвори у хладну росу; и из казана излажаше диван мирис као од многих мирисних материја. Видевши то, начелник узвикну: О, како је велики чаробњак Христос, који може огањ претворити у воду! А светитељка, обраћајући се начелнику, упита га: Сматраш ли и сада великим богове своје Дија[6] и Асклипија, које посрами једна жена, слушкиња Христова?

Ове речи још више разјарише мучитеља, и он мученицу назва чаробницом, и нареди да јој заједно са косом одеру кожу са главе, и да јој горећим свећама пале главу и груди. А светитељка све те муке трпљаше јуначки, као да не осећа никакав бол. Тада начелник, променивши тобож јарост на кротост стаде умиљато говорити мученици: Кћери мила, приступи и принеси жртву непобедивим боговима, нарочито Венери[7] и Минерви[8], па ћу те ја начинити жречицом велике Дијане[9] и изједначити са женама сенатора. У твоју част ја ћу поставити златни стуб у средини града, и писмено ћу обавестити цареве о теби, и ти ћеш целоме овоме граду бити као мати. – Света Еликонида на то рече: Води ме у храм богова твојих, да им принесем жртве.

Чувши то, начелник се веома обрадова, и одмах нареди бировима и трубачима да о томе обавесте цео град и сазову. Затим веома свечано поведе свету мученицу у храм идолски. А она, улазећи у идолиште, рече жрецима: Желим да потпуно сама принесем чисте жртве; стога наредите свима да изађу из храма; а и ви сами изиђите и затворите врата. – Жреци је послушаше, оставише је саму у затвореном идолишту, па стојећи пред вратима ликоваху и објављиваху то трубама и бубњевима.

А невеста Христова, оставши унутра сама, дохвати Венерин кип и разби га на три дела; затим обори Минервин кип који се сав разби павши на земљу. После тога обори Асклипија са његовог жртвеника, па му отсече руке, ноге и главу; то исто учини и са Дијем. Но ово обарање и разбијање богова не чуше жреци и људи који беху око идолишта, пошто трештање труба и бубњева заглушиваше све то; и тако стајаху они дуго изван идолишта, чекајући док девојка обави своје молитве и жртвоприношење. Пошто прође прилично много времена, жрецима се досади чекати, па надвирише у идолиште, и угледаше богове своје на земљи поразбијане, а мученицу Елекониду где седи на жртвенику и узноси хвалу Христу Богу своме. Они одмах поскакаше, раздраше хаљине своје, и бесни од јарости дохватише мученицу, и одвукоше је начелнику вичући: Погуби ову мађионичарку! – А и сав народ, разгневљен због разбијања идола бесно викаше и наваљиваше: О, начелниче! брзо погуби ову чаробницу!

Начелник онда нареди да се светој мученици одрежу дојке, и да је затворе у тамницу, док он размисли којој љутој смрти да је преда. И остаде света мученица у тамници пет дана. У то време дође у Коринт на место Перинија други начелник, по имену Јустин. Њега обавестише о мученици Еликониди, о њеном мучењу, и како она поразбија њихове богове. Ревнујући јако за своје богове, Јустин се разјари на Еликониду што их је поизразбијала, па нареди да се пећ што јаче ужари. И пећ би ложена три дана непрекидно. И у ту пећ Јустин баци свету Еликониду. А она, као некада Три Младића у Вавилону, ликоваше усред пећи, певајући и благосиљајући Господа, јер јој огањ беше као роса и пламен огњени као поветарац. Затим из пећи сукну силан пламен на незнабошце који стајаху наоколо и сажеже њих седамдесеторицу. А светитељка после дуго времена изађе из огња неповређена.

Тада игемон Јустин, обраћајући се светој мученици, упита је: Реци нам, покварена жено, каквим то мађијама ти могаде надвладати силу огњену? Света мученица одговори: Христос Господ мој, кога ти не виде нити Га икако можеш видети, Он дошавши расхлади ми огањ.

Не верујући томе, игемон нареди да се пред њега донесе гвоздена постеља, ужарена до највеће мере, и да се на његове очи мученица положи нага на ту постељу, и да се испод ње непрестано одржава најјача ватра. Када све то би спремљено, игемон рече: Е, сада ћу видети, да ли ће Христос доћи да јој помогне. – Док светитељка беше тако мучена, из тела њеног истече много крви да угаси сав огањ и расхлади постељу.

Тада мученица би скинута с постеље и одведена у тамницу. Лежећи у тамници на земљи, она се мољаше говорећи: Исусе, сило и крепости наша! Исусе, славо наша! О, Христе, надо наша! Буди ми помоћник, и стави лек на ране моје, Лекару Добри, спасавајући добротом Својом оне који се уздају у Тебе.

Кад се она тако мољаше, јави јој се Христос, Спаситељ света, у великој светлости, заједно са светим Архистратигом Михаилом и Архангелом Гаврилом. И пришавши јој, Он јој пружи руку своју говорећи: Устани, и стани на ноге своје, и окрепи се! Ја сам с тобом, самилосно пазећи на подвиг твој, и божанском силом својом олакшавајући ти патње и лечећи ти ране. – Уставши на ноге, мученица паде ничице пред Господом на земљу, поклони Му се, и рече: Исусе Христе Боже мој, исцели мене, слушкињу Твоју! и дај ми да надвладам противника, да бих, победивши га, са песмом и радошћу ушла у свети двор Твој. – Спаситељ јој на то рече: Буди одважна, кћери моја! Ја ћу те исцелити, и венац бесмрћа припремићу ти у Царству моме.

Рекавши то, Господ оде на небо, а свети Анђели дадоше Еликониди хлеб чист и светао као сунце. Окусивши од тог хлеба, Еликонида се осети потпуно здрава, и лице јој засија као сунце, и тело јој постаде бело као снег. И она благодараше Бога, певајући и славословећи Га све до сванућа.

Када се раздани, света мученица би изведена из тамнице, и опет на судиште доведена. Затим би у циркусу дата зверовима да је поједу. И пустише на њу два гладна лава које су три дана морили глађу. Али лавови, пришавши к светитељки, поклонише јој се и стадоше лизати ноге њене. Видећи то, народ стаде викати: Заиста је чаробница ова нечестива жена, јер и зверове опчини, те је не могу додирнути. Погуби је, о игемоне, погуби је што пре! – Док народ тако викаше, сила Божја развали и отвори врата на циркусу, и ова два лава скочише међу народ, јаросно ричући и свирепујући; народ се даде у бекство; игемон од страха побеже у судницу; а лавови, гонећи народ који је бежао, растргоше сто и двадесет људи. Тада игемон, не знајући више шта да ради с мученицом, нареди да јој мачем отсеку главу.

Када света Еликонида би изведена ван града на посечење, она подиже руке своје к небу, и мољаше се говорећи: Дођи сада, о Христе Боже мој! предстани слушкињи Твојој у овај час, испуни своје истинито обећање: уведи ме у свети тор Твој и придружи благословеним овцама Твојим! Придружи ме женама које су Ти угодиле: Сари, Ревеки, Рахили, Лији, Сусани и Твојој Пренепорочној Матери, Пречистој Приснодјеви Марији, тако исто и Марти и Марији, сестрама Лазаревим, и Ани пророчици која је заједно са светим Симеоном Богопримцем сведочила за Тебе о Сретењу, и Јелисавети, матери Претечиној, и првомученици Текли; уврсти ме међу њих, и удостоји да с њима почивам занавек.

Док се светитељка тако мољаше, чу се с неба глас који говораше: Ходи, кћери моја! За тебе је спремљен венац и престо. Ево и Анђелски хорови почињу да певају свечане песме поводом твог усхода на небо.

Чувши такав глас, света Еликонида се сва испуни неисказаном радошћу, и весело преклони под мач свету главу своју. И када би посечена, из ране уместо крви истече млеко. То би знак њене чистоте[10]. А чесно тело њено узеше хришћани и са страхопоштовањем погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

————————————————

[1] Гордијан царовао од 238. до 244. године.

[2] Филип царовао од 244. до 249. године.

[3] Коринт – град чувен у старини, на Коринтском заливу у Грчкој.

[4] Име Еликонида значи – она која по милости Божјој баца стреле на ђавола.

[5] Асклипије – код старих Грка бог лекарства.

[6] Диј или Зевс – врховни бог старе грчке вере.

[7] Венера или Афродита – богиња љубави и лепоте.

[8] Минерва или Атина – богиња мудрости.

[9] Дијана или Артемида – богиња лова и покровитељка шума.

[10] Света мученица Еликонида пострада 244. године.

Христос је близу - Свети Симеон Нови Богослов

Христос је близу!
Свети Симеон Нови Богослов

Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".

Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином (јеретици се не клањају Богу већ сатани ма колико устима призивали име Исусово).

У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!

Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).

Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тама не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.

Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.

Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!

Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"

Зар је далеко Онај Који тако говори!?

преузето из "Православног мисионара"

број 2, 1977. година

Свети Ахилије Лариски

15. МАЈ

Свети Ахилије Лариски

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

фреска светог Ахилија у истоименој цркви, задужбина краља Драгутина

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе[1]. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: „Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?“ Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: „А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена“. И јелај заиста потекне на удивљење свију.

Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу. 

црква светог Ахилија, Ариље - Рашки стил, задужбина краља Драгутина

————————————————

[1] Лариса – град у Грчкој, на граници Тесалије, лежи на реци Пенеји.

Речи живота вечног

Свети Игњатије Брјанчанинов

ДУХОВНИ САВЕТИ

О читању духовних књига које одговарају нашем стању

Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да би сте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. А већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“‘, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, а у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити„.

И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.

Замке вражје. Пут живота

Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија…

Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. „Истина ће вас ослободити„, рекао је Спаситељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буд чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. „Ако око твоје буде здраво, – рекао је Господ, – све ће тело твоје светло бити„. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. „Спасавајте се„, говори свети апостол Петар, „од овога поквареног рода„. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.

Невоље су од Господа ради нашег исправљања

Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Озарен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.

Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа

У осами наилазе чудне мисли. „Ухо безмолвника чује“, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином. Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће. Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: „Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу“.

Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.

Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем познања Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу.

Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често".

Монаштво последњег времена

Свети Игњатије Брјанчанинов

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

ГЛАВА ТРИДЕСЕТА

Патње су превасходно удео монаха последњег времена

Свети Оци, монаси првих времена хришћанства и савршени хришћани, испуњени Духом Светим, имали су вишње откровење о монаштву последњих времена и изговорили су о њему пророчанство, које се збива пред нашим очима. Сва та предсказања Отаца су међусобно слична и обзнањују да ће монаштво последњих времена живети веома слабо, да њему неће бити дате нити оне душевне и духовне силе, нити оно обиље благодатних дарова, какви су били дати првим монасима, те да ће за њега и само спасење бити веома тешко.

Једном приликом се неки од египатских отаца нашао у иступљењу и постао созерцатељ духовног виђења. Он је видео тројицу монаха како стоје на морској обали. Према њима се са друге обале разлегао глас: „Примите крила и приступите Ми!“ Непосредно након што се зачуо глас, двојица монаха су добили огњена крила и брзо прелетели на другу обалу. Трећи је остао на претходном месту. Почео је да плаче и да јеца. Најзад су и њему била дата крила, али не огњена него нека слаба, и он је тек с великим напором и трудом прелетео преко мора. Често је губио снагу и погружавао се у море; видећи да се утапа, жалосно је зајецао, придигао се из мора, поново полетео, полако и ниско, поново малаксавао, поново се спуштао на пучину и, исцрпљен, с тешком муком прелетео море. Прва два монаха послужила су као изображење монаштва првих времена, а трећи као изображење (монаштва) последњег времена, оскудног и по броју и по напредовању.[1] – Једном су Свети Оци египатског скита пророчки беседили о последњем роду. „Шта смо ми учинили“, упитали су они. Један од њих, велики авва Исхирион, одговорио је следеће: „Ми смо извршили заповести Божије.“ „Шта ће учинити они, који ће доћи после нас“ упитали су га. „Они ће“, казивао је авва, „у поређењу с нама прихватити (испунити) половину делања.“ Питали су га још и ово: „А шта ће учинити они, који дођу после њих?“ Авва Исхирион је одговорио: „Они уопште неће имати монашко делање; међутим, њима ће се доделити патње и неки од њих, који истрају, биће изнад нас и наших отаца.“[2] Архимандрит Аркадије, настојатељ Кирило-Новојезерског манастира који се упокојио 1847. године, приповедао је о себи следеће: „Једном приликом жалостио сам се због неког догађаја. Мучен тим приликама дошао сам на јутрење и, стојећи на јутрењу, размишљао сам о својој патњи. Не знам шта се са мном догодило. И против своје воље затворио сам очи и осетио неку заборавност али не и поспаност, јер сам разговетно чуо свако слово читања које се тада служило. Изненада сам испред себе угледао преподобног наше обитељи, Кирила. Он ми је рекао: ‘Због чега јадикујеш? Зар не знаш да се монаси последњих времена морају спасавати патњама?“‘ Зачувши те речи, архимандрит је дошао себи. Ово виђење оставило је дубоко спокојство у души простодушног старца, какав је био архимандрит Аркадије. Дакле, патње су превасходно наш удео, удео савременог монаштва, удео који нам је одредио Сам Бог. Нека ово сведочанство за нас буде извор утехе. Нека нас оно ободри и укрепи приликом свих разноликих патњи и искушења која нам се догоде. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас (l Пт5,6-7) и свесрдно прихватимо да се поучимо патњама, уз брижљиво извршавање јеванђелских заповести: таква је воља нашег Господа Бога за нас. У већини случајева, наше патње су толико истанчане да се, површно посматрано, не би ни могле назвати патњама. То је, међутим, само препреденост нашег непријатеља, који се, услед дуготрајне извежбаности у борби, с великим искуством и вештином бори са слабим човеком. Пали дух је увидео да очигледна, груба и сурова искушења побуђују у човеку ватрену ревност и храброст да их поднесе. Он је то увидео и груба искушења заменио слабим али истанчаним, која, међутим, дејствују веома снажно. Она у срцу не изазивају ревност и не узносе га у подвиг, него га задржавају у неком неодређеном расположењу, док истовремено ум задржавају у недоумици. Она муче и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у чамотињу, у неделање, и најзад погубљују, тако што га услед слабости, чамотиње и неделања учине обитавалиштем страсти. Пред Богом нису скривени нити сатанина препреденост нити тежина битака које он наводи на савремено монаштво. Ове најновије борце Бог овенчава исто као и оне древне, чак и ако је подвиг ових првих мање очигледан него подвиг других. Не смемо се препуштати слабости, чамотињи и неделању. Напротив, сву своју пажњу и све своје напоре усмерићемо ка извршавању јеванђелских заповести. Ово извршавање ће нам открити безбројне непријатељске замке и ону препредену промишљеност с којом су припремљене и постављене. Увидећемо да савремене, привидно слабе патње и искушења, слично као и оне древне, велике патње и искушења, теже да човека одвоје од Христа, да на земљи искорене истинско хришћанство и да, ради лакше преваре, оставе само његову љуштуру. Увидећемо да искушења која су слаба, али смишљена и извршена са пакленом промишљеношћу, због сатане дејствују далеко успешније него искушења која су тешка, али очигледна и непосредна.

Главни разлог, због којег су патње посебно тешке за савремено монаштво, налази се у њему самом и превасходно се садржи у недостатку духовне поуке. Недостатак духовне поуке мора се сматрати за највећу несрећу. Та несрећа се не може одмах сагледати! Она за монаха неће одмах бити разумљива! Обузет ревношћу у којој веома велики значај има крв а сасвим мали (значај) духовно разумевање, почетник се обично задовољава оним поукама које сусреће у манастиру или које он хоће да пружи самоме себи. Тек касније, приликом најмарљивијег изучавања Светог Писма и светоотачких списа, подвижницима, и то само неколицини њих, постепено постаје јасно да је за напредовање монаха неопходна духовна поука, а да душевна поука, ма како раскошно и величанствено споља изгледала, ма како је величао заслепљени свет, обитава у мраку и оне, који је следе, задржава у мраку, у области палих духова (в. Јак 3,15).[3] Руковођење речју Божијом из књиге а не из живих уста, једино је руковођење које нам је преостало. При том монах, услед околности, у значајној мери постаје сопствени руководитељ. Без обзира на суштинску корист коју оно доноси, овакво руковођење повезано је с великим и честим грешкама и застрањивањима, неизбежним последицама незнања и стања у којем се човек још увек налази под влашћу страсти. Незнање почетника и владавина страсти у њему не допуштају му да Свето Писмо разуме како доликује, нити да га се придржава с потребном одлучношћу. Прелетајући преко духовног мора, ми често губимо снагу и падамо због изнемоглости, погружавамо се у то море и бивамо у опасности да се у њему и утопимо. Услед недостатка руководитеља и живих сасуда Светога Духа, услед безбројних опасности којима смо окружени, наше стање је достојно горког плача и неутешног јецања. Ми оскудевамо и заблудели смо, и нема гласа на чији бисмо позив могли да изађемо из своје заблуде: књига ћути, а пали дух, који жели да нас одржи у заблуди, настоји да из нашег памћења избрише и само знање о постојању књиге. Спаси ме, Господе, вапио је пророк, провиђајући нашу несрећу и прихватајући онога који жели да се спасе jep неста преподобнога, нема духоносног учитеља и руководитеља који би указао на пут спасења и којем би онај, што жели да се спасе, могао да се препусти с највећим поверењем. Умањише се истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме (Пс. 11,12) по наговору душевног разумевања, способног само да развија и да утискује заблуду и преузношење. Ми смо крајње слаби; саблазни које нас окружују су се умножиле и прекомерно ојачале. Оне у заводљивој разноликости и привлачности стоје испред болесног погледа ума и срца, привлачећи их к себи и удаљујући их од Бога. Ми смо се у тој мери потчинили саблазнима да смо напустили чак и руковођење речју Божијом, једино средство нашег спасења. При таквом руковођењу неопходно је да водимо крајње опрезан живот којем је туђа свака расејаност; међутим, наша повређена воља захтева нешто сасвим супротно. Упутили смо се ка вештаственом напредовању, ка напредовању света! Нама су потребне почасти, потребни су нам изобиље и раскош! Нама је потребна расејаност и учешће у световним насладама! Да бисмо све то достигли, бринемо се искључиво за развој пале природе. Изгубили смо и сам појам о обновљеној природи: јеванђелске заповести су запостављене и заборављене. Душевно делање нам је сасвим непознато, док се телесним делањем бавимо само у тој мери и са циљем да се пред светом покажемо као побожни и свети и да од света добијемо његову плату. Додељен нам је тесан и тегобан пут, а ми корачамо по широком и пространом путу. Спаси ме, Господе јер неста преподобнога. Умањисмо се ми, монаси, више од сваког народа, и због наших грехова унижени смо на целој земљи. И нема у ово време ни кнеза, ни пророка ни вође (Дан 3,37-38) који би нас предводио у бици, невидљивој чулним очима, бици коју водимо не против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12).

Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, предсказао је Господ (Мт18,7). Долазак саблазни је допуштење Божије, као што је и морална пропаст услед саблазни допуштење Божије. Пред крај постојања света саблазни ће се у тој мери размножити и ојачати да ће услед умножавања безакоња охладнети љубав многих (Мт 24,12), а Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи (Лк 18,8); земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем, тј. убиственим насиљем саблазни, и сасвим пуста (в. Јез 38,18). Живот по Богу постаће веома тежак. Он ће постати такав јер је ономе, који живи међу саблазнима и пред њиховим лицем, немогуће да не буде изложен њиховом утицају. Као што лед под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, тако се и срце, преиспуњено добром вољом, мења и слаби под утицајем саблазни, посебно ако је она постојана. Живот по Богу постаће веома тежак и услед распрострањености и свеопштости отпадништва. Као што су приметили Св. Тихон Задонски и Вороњешки, умножиће се отпадници који ће споља изгледати и представљати се као хришћани, да би на тај начин лакше прогонили истинске хришћане. Они ће истинске хришћане окружити безбројним замкама и постављаће безбројне препреке њиховој доброј намери да се спасу и да служе Богу. Отпадници ће против истинских хришћана дејствовати и насиљем власти, и клеветама, и препреденим замкама, и разноликим обманама, и суровим прогонима. Спаситељ света је једва пронашао безначајни и забачени Назарет да би се у њему сакрио од Ирода и од јудејских књижевника, фарисеја, свештеника и првосвештеника који су Га мрзели. Тако ће и истински монах у последња времена једва пронаћи неко забачено и непознато уточиште, да би у њему с извесном слободом служио Богу и да га насиље отпадништва и отпадника не би одвукло да служи сатани.[4] О, несрећно време! О, несрећно стање! О, морална пропасти, неприметна за чулне људе, која си неупоредиво већа од свих вештаствених, громогласних несрећа! О, несрећо, која започињеш у времену, али се у њему не завршаваш, него прелазиш у вечност! О, несрећо над несрећама, коју разумеју само истински хришћани и истински монаси, а непозната за оне које грабиш и погубљујеш!

Поставши созерцатељи таквог духовног виђења, из огња саблазни огласимо оно исповедање и ону песму славословља које су огласила и три блажена младића у ужареној вавилонској пећи. Сјединимо се својом љубављу с васцелим човечанством, расејаним по површини земље. Будући његови представници пред Богом, у име васцелог човечанства огласимо исповедање и славословљење Бога, излијмо пред Њега смирену молитву за себе и за васцело човечанство: Благословен си Ти, Боже отаца наших, хваљено је и прослављено име Твоје у векове, јер си Ти праведан у свему што си нам учинио, и сва су дела Твоја истинита, и путеви су Твоји прави, и сви судови Твоји истинити. Ти си сатворио судове истините у свему што си на нас навео, и на свети град отаца наших, Јерусалим, јер си по истини и по суду све то навео на нас због грехова наших. Јер смо сагрешили и безаконито поступили удаљивши се од Тебе, и у свему смо сагрешили. Заповести Твоје нисмо слушали и нисмо их чували, и нисмо поступали како си нам Ти заповедио да би нам добро било. И све, што cu навео на нас, u све што cu учинио са нама, учинио си по суду истинитом. Предао си нас у руке безаконитих непријатеља, најомраженијих отпадника… али не предај нас за свагда, имена Твојега ради, и не укидај завет Твој. Не одузимај нам милост Своју… Нека будемо прихваћени скрушеног срца и смиреног духа… Не постиди нас, него поступи с нама по снисхођењу Своме и по мноштву милости Своје, и избави нас силом чудеса Твојих, и дај славу имену Своме, Господе… (Дан 3,26-43). Свети Оци су о монасима последњег времена рекли следеће: „У последња времена ће се они, који уистину буду служили Богу, успешно скривати од људи; неће међу њима творити знакове и чудеса, као што то чине у садашње време, него ће поћи путем делања разблаженог смирењем.“[5] Какав је то, у ствари, пут спасења који монаху сада даје највише наде? То је онај пут, који је у стању да га и споља и изнутра сачува од саблазни. Он се, по спољашњости, састоји у удаљавању од познанстава и слободног обраћања унутар и изван манастира и у највећем могућем неизласку из манастира и из келије. Тај пут се по души састоји у изучавању и извршавању јеванђелских заповести или, што је једно исто, у изучавању и извршавању воље Божије (в.Рим 12,2), али и у томе да се племенито и без роптања поднесу све патње које допусти Промисао Божији, у томе да монах искреног срца призна да је достојан тих патњи. Јеванђелске заповести уче монаха смирењу, док га крст усавршава у смирењу.[6] Смирење искорењује све греховне страсти из тела и душе и привлачи у њу благодат Божију. У томе се и састоји спасење.

НАПОМЕНЕ:

[1] Алфавитни Патерик, у житију преподобног Јована Колова.

[2] Алфавитни Патерик, у житију Јована Колова и у Незаборавним казивањима о подвижништву светих и блажених Отаца, слово I.

[3] Свети Исаак Сиријски каже: „Једно је достојанство беседе која потиче од духовне опитности, а нешто друго достојанство красноречиве беседе. Ученост уме да украшава своје речи, чак и ако није опитно проучила дело. И не знајући истину, она зна величанствено да говори о истини. Она зна опширно да говори о врлини, иако никад није окусила познање врлине, проистекло из њеног упражњавања. Беседа која потиче од духовне опитности представља ризницу наде, а ученост без опитног знања – залог срама. Онај што изговара ту беседу сличан је уметнику који на зиду живопише извор воде, али та вода не може да угаси његову жеђ, и сличан је ономе, који види прекрасне снове. Онај који о врлини говори на основу сопственог опита, своју беседу даје слушаоцима онако као да им даје милостињу од иметка који је стекао својим новцем. Он у срца својих слушалаца сеје речи из сопственог иметка и одважно отвара уста пред својим духовним чедима, слично престарелом Јакову који је говорио целомудреном Јосифу: И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим (Пост 48,22).“ (1. слово) „Немој тражити да се послужиш саветом човека који не води исти начин живота (монашки) као и ти, макар он био и веома учен. Боље је да повериш своју помисао неуком човеку, али оном који је опитно познао монаштво, него красноречивом философу који беседи на основу своје учености али не искусивши то на делу.“ (78. слово)

[4] Келијска писма Св. Тихона, 15. том, 67 писмо.

[5] 4. одговор Св. Нифонта Цариградског у Руковођењу ка духовном животу преподобних Варсонуфија Великог и Јована.

[6] Слово преподобног Марка Подвижника о духовном закону, 31 глава.

ПОДВИЖНИЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

Свети Игњатије Брјанчанинов

ПОДВИЖНИЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

„Доћи ће једном време и људи ће постати болесни.

Када виде онога ко није подвргнут општој болести,

устаће на њега говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми“

(Свети  Антоније Велики).

Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажне смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)

Окренимо се призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.

„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).

Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.

Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.

Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст. Ово последње се непрестано догађа.

Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.

„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.

Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истеруј га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима.

Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег.

Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну (Исусову) молитву.