ПРВА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА – Свети СИМЕОН Нови Богослов

ПРВА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА

И ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ ПРВЕНСТВО ДАЈУ ОЦУ

1. Говорити или зборити о Богу, истраживати оно што се односи на Њега, обзнањивати оно што је неизрециво и наводити на мисао да се да схватити оно што је свима несхватљиво – дрско је и знак је својевољне душе. Тако греше не само они који се усуђују да сами од себе нешто говоре о Богу, него и они који напамет уче и брижљиво изучавају оно што су у давнини богонадахнути богослови изговорили против јеретика и што припада писменом предању, али не како би из тога стекли неку духовну корист,него да би им се дивили слушатељи по пијанкама и скуповима и да би их називали богословима. То ме посебно жалости и унеспокојава – да помислим на то колико је страшно поступати тако и какав суд чека оне који се на то усуде. А како само дрско они говоре о божанским стварима! „Само је по томе“, тај ће рећи, „Отац већи од Сина[1], што је Он узрок Синовљевог постојања“. Када му ми приговоримо: „Како то кажеш да је Отац већи од Сина?“, он одговара: „Кажем да је Отац већи од Сина – а уместо да кажем да је први, кажем ‘већи’ – јер је Син од Оца“. Тако изгледа њихово ново празнословље и неразумно богословље, јер они не знају разлог из којег су богослови онако говорили јеретицима. Не будући у стању да схвате смисао тога што је написано, они омашују, одлучно тврдећи да је то што говоре несумњиво, тачно и истинито. Таквима ја ћу рећи следеће – разуме се, не умујући сам од себе, него посвећен у тајну Оним Који човека поучава знању[2] и слушајући Духа Који одјекује с висине.

2. Ако је, браћо, Свесвета Тројица била и јесте и свагда ће бити нераздељива – Она Која је све привела из небића – ко је показао и ко је у Њој смислио мере и степене, прво и друго, веће и мање? Ко је то објавио у вези са оним што је невидљиво и непознато и у потпуности неистумачиво и непојамно? Јер оно што је свагда сједињено и што је свагда управо такво какво јесте не може да има првенство једно у односу на друго. А ако би ти да кажеш да је Отац први у односу на Сина, као Онога Који је од Њега рођен, и да је по томе превасходнији и већи, ја теби исто кажем да Син има првенство у односу на Оца, јер да се Он није родио, ни Отац се не би звао Оцем. Али ако Оца уопште стављаш испред Сина и називаш га првим као узрочника Синовљега рођења, ја одбацујем и то да је Он узрочник Синовљев. Јер скривени смисао тога што говориш јесте тај да Сина није било пре него што се родио и да се родио хтео Он то или не хтео, и без обзира на то да ли је то хтео Отац или не, и да је приметио да се родио и како, а то нипошто није истина.

3. Видиш ли на какве нас противречности, да не кажем хуле, наводе таква расуђивања? Стога или се клони од тога да говориш да је Отац први у односу на Сина, па ћу и ја тада допустити да Оца називаш узроком, или,ако тако кажеш, да устројимо реч на суду[3], и ја у том случају и то одричем[тј, да је Отац узрок Сина]. Наиме, како је речено, оно што је свагда сједињено и што је свагда управо такво какво јесте не може да буде узрочником једно другога. Немој стога да помислиш да је Отац икада претпостојао у односу на Сина, нити да Га назовеш првим или већим од сина. Јер оно што је претпостојало могло би да се назове првим у односу на оно што је од њега рођено или произашло или створено, а Онај Који нити претпостоји, нити је икада постао нити постаје први у односу на савечног и сабеспочетног Сина, него је сав у читавом равночасном Сину, као што је и Син у читавом једносуштном Оцу, како ће се назвати првим у односу на савечног? А ако ти Оца називаш узрочником Сина, то кажем и ја, осим ако тиме не наводиш на скривену мисао да је Бог некада постојао сам, када није било Сина, а да је Њега родио касније, поставши узрочником Његовога постојања, што те удаљава од Бога и истине као хулника и прибрајате онима који нечастиво говоре како је Син створен од Оца. Јер само и помислити тако знак је сваке безбожности и нечастивости.

4. Ми, наиме, говоримо да је отац узрочник рођења сина када је реч о телесном рађању. А у вези са божанственим и непостојећим постојањем,и нерођеним рођењем, и неипостасном ипостасју и надсуштаственом суштаственошћу, или не знам како другачије то да назовем, онај ко помиње првога мора да именује и другог и трећег, што се за Свесвету Тројицу никако не може рећи. Јер мерити неизмериво и говорити неизрециво и изражавати се о неизразивом непоуздано је и опасно. Због тога ми и у вези санеизрецивим и божанственим рођењем Бога Логоса са једне стране кажемо да је узрочник Сина Отац, као што је и речи узрочник ум, реке извор,а грана корен, али нипошто Га не називамо првим, како не бисмо умножили број, раздељујући на три бога нераздељиво и једно Божанство. Јер у случају нераздељиве и несмешане Тројице не треба да мислимо и говоримо нити о првом, нити о другом, нити о трећем, нити о већем или мањем, јер оно што припада божанственој и надсуштној природи савршено је неизразиво и неизрециво и људском уму непојамно. А ако би хтео и другачије да поставиш ствар и да сазнаш како је непојаман Бог Који је из небића све осуштаствио, и ако испред Сина и Оца, ако је тако уопште могуће богословствовати, поставиш Духа, у Њему ћеш наћи сву саприродност савечних као једносуштних. И обрати пажњу на то како је људима непојамно оно што се тиче божанствене природе. Бог је Дух[4] речено је, и опет: А Дух је Господ[5]. Ако је, дакле, „Бог Дух“ и „Дух је Господ“, где су ту очинство и синовство, да би ти, нови богослове, могао да ми помињеш и називаш и набрајаш у божанској и непојамној природи првог и већег?

5. Богословствујући, Јован каза како на почетку беше Логос[6], а не Отац. А ти, који си дубље од њега посвећен у тајне у које је њега упутила сушта премудрост Исусова, пред нама и пред читавим светом првенство приписујеш Оцу, не би ли Сина показао другим у односу на Њега, а самим тим и Духа Светога трећим, проповедајући нам као неки други богослов, дубљи и блискији Сину Божијем од старога, друго еванђеље[7]? Каква хула! Реци ми, ти који нам лукаво објављујеш догму о трибоштву, како то да богословски глас, напрсни пријатељ Христов, није рекао: „На почетку беше Отац“, него: На почетку беше Логос! И зашто није рекао „Син“, него „Логос“, ако ли не зато да би нас поучио да нити је Бога Логоса ико знао као Сина пре него што је Он сишао и оваплотио се, нити Бога као Оца? Није то рекао јер није постојало триипостасно Божанство Које је све привело у биће, него због тога још није била позната тајна домостроја. Јер после очовечења Бога Логоса и ми верни познали смо Бога Оца као Оца, и Бога Логоса Који се оваплотио ради нас као Сина Божијег, сагласно ономе што је Отац са висине изрекао. Јер Он каже: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте[8]. А Синвели: Оче праведни, свет Те не позна, а Ја Те познах[9]. И одмах затим: Обзнаних Твоје Име људима[10]. И опет: Оче, прослави Свога Сина, да и Син Твој прослави Тебе[11] и: Ја и Отац једно смо[12]. Ако су, дакле, и после оваплоћења Бога Логоса Син и Отац једно, тим пре су то пре оваплоћења.

6. Размисли добро о смислу ових речи. Јер Он каже: Ја и Отац једно смо, ставивши Себе испред Оца. Зашто тако? Да би показао да је Он у свему са Оцем исте части и једнаке славе, те да нити је Отац први, премда је узрочник Синовљев, нити је Дух Свети трећи, иако од Оца исходи. Јер ако је Тројица од искони једно које се према ипостасима назива Тројицом, то значи да то једно не може да буде прво нити у односу на себе, нити у односу на своје ипостаси, јер нити једно није претпостојало другом, да би било прво у односу на оно што је просијало од њега. Јер једна Тројица је једно Божанство, а тако се, како је речено, зове због лица и ипостаси; и када се нераздељиво раздељује, а несливено сједињује, Бог се назива једном Тројицом, а ниједан од Њих ни на који начин није претпостојао – нити Отац у односу на самога Сина, нити Син у односа на самога Оца, нити су обојица пре Духа, да би један био први у односу на другог. Јер Њихов почетак је заједнички, беспочетан и савечан.

7. Дакле, Тројица је један Бог, неизрецив, беспочетан, несаздан, непојаман, нераздељив, такав да ми не можемо ни да Га замислимо, ни да Га искажемо. А да се не бисмо од дуготрајне ћутње сасвим разболели од заборава на Бога и проживели као без Бога у свету[13], учињено нам је снисхођење, у мери у којој то људска природа прима, да говоримо о Богу и о божанским стварима, као што смо научени од божанских Апостола и богонадахнутих Отаца наших, како бисмо, непрестано Га се сећајући, прослављали Његову благост и човекољубиви домострој Његов о нама. Међутим, нас,који смо земља и пепео[14], као да нисмо себе саме упознали, пружајући сека ономе што нема мере, не обузима ужас од тога да истражујемо оно што је неизрециво и непојамно ангелима и свим небеским силама и да то подробно испитујемо, да о томе мислимо и да то промишљамо и измишљамо, него попут каквих неверника и оних који су потпуно непосвећени у тајне Христове ми умујемо и без страха, бесрамне душе, говоримо о Божијем.

8. Реци ми стога, човече, ти који без страха истражујеш оно што припада божанској природи. Верујеш ли да је Бог триипостасан, беспочетан, нестворен, непојаман, неистражив, невидљив, и да се нити умом може разумети, нити речју исказати, као и то да је Он увек био Он сам, те да никада није имао ни почетак дана, нити година и векова, него да свагда јесте? „Да“, рећи ће он. А ако верујеш у то да је био, као што и јесте био, јединствени Бог Света Тројица, и да је, када је то пожелео, небо и земљу и све на њима привео из небића у биће и створио све небеске силе, а да је потом последњег међу свима њима створио и човека, и да не постоји ништа нити од онога што је на небу, нити на земљи нити под земљом што није приведено и настало из небића, а да је једино њихов Творац и саздатељ Бог несаздан, беспочетан и јесте свагда и пре свега – зашто се и ти сам, попут свих небеских сила, не поклањаш Творцу у тишини и са страхом, него себи дозвољаваш да разматраш и испитујеш Његову непојамну природу својом дрском и својевољном душом? Не бојиш ли се тога да те нека муња, сишавши са висине, не сажеже у прах и пепео? Јер ако је триипостасна јединица Бог несаздан, бесшчетан и беше свагда и пре свега, а све, било видљиво, било невидљиво, било телесно, било бестелесно, било такво да ми то познајемо, било да га не познајемо, беше приведено у биће кроз једносуштну и нераздељиву Тројицу, једно Божанство – како ће уопште, реци ми, оно што је створено моћи да позна какав је и колики и како је настао Онај Ко га је створио, а оно што је постало Онога Ко вечно постоји, саздано несазданог и беспочетног оно што је доцније од Њега примило постојање? Никако, осим ако, разуме се, сам творац свакоме од створених, управо као што дарује и дисање[15] и живот, и душу, ум и разум, исто тако човекољубиво не дарује и знање о Себи, у мери у којој је то корисно.

9. Како би, уосталом, могао рећи да је створено од Бога познало свога Творца? То се другачије не може догодити и потпуно је неостварљиво. Али Он је нама који верујемо у Њега дао меру знања по мери наше вере, тако да знање потврди веру која је постојала и без знања, те да се знањем утврди онај ко је поучен речју и ко је поверовао у то да постоји Бог, а у Кога је он поверовао на основу речи поуке. Дакле, верни знање примају кроз различите и многообразне знаке, кроз загонетке, кроз огледала, кроз тајанствена и неизрецива дејства, кроз божанска откривења, кроз неразговетна осијања, кроз сазрцања начела творевине и кроз много шта друго од чега се вера њихова свакодневно увећава и од чега они усходе ка љубави Божијој. И не само то, него им Бог, као Апостолима, даје потпуну увереност, послањем и присуством Светога Духа, и они се савршеније просветљују и светлошћу се уче томе да је Бог неисказив и неизрецив, несаздан и вечан, бескрајан и непојаман. Јер једино се Духом они уче сваком знању и познању, и свакој речи мудрости и речи тајанственијег знања, а уз то и дејству чуда и дару пророштва и различитим језицима и тумачењу језика[16], и помагању и управљању градовима и народом[17], и познању будућих добара и достизању Царства Небеског, и усиновљењу и самом облачењу у Христа, и знању тајни Христових, и познању тајне Његовог домостроја о нама, и уопште свему ономе што неверни не знају, а што ми, који смо се удостојили да будемо верни, можемо да знамо, мислимо и говоримо.

10. То и такво уверава нас и утврђује у томе да Он јесте Бог Који је све створио и Који нас је привео у биће, узевши прах од земље, Који нам је даровао ум и разум и душу умну, Који нас је начинио по Своме лику и подобију[18] и разагнао таму нашега незнања. Он је тај Који се удостојио да нам некако неразговетно покаже по ономе што је наше оно што је веће од нас, као у сенци, из чега смо и сазнали и кроз шта видимо и услед чега верујемо да као што је, приликом стварања тела, Он истовремено начинио наш ум и душу и саму нашу унутрашњу реч (јер речи о томе како створи Бог човека, прах узевши од земље, и удахну у лице његово дах живота, и постаде му душа жива[19] показују да је са душом заједно постојао наш уми реч, при чему ниједно од њих није постојало, нити било раније, као даје све троје истовремено било једно и као да нам је дато као један дух живота) – дакле, као што међу њима није претпостојало једно, нити је нешто од њих било пре у односу на друго, будући да су једне суштине и природе, тако ни у светој и једносуштној и једночасној Тројици није једно претпостојало у односу на друго. Јер Творац ликаБог, будући триипостасним, никада није имао једно од троје да у Њему претпостоји, него троје је истовремено једно, Бог, а исто тако и једно је увек три.

11. То, дакле, исповедајући, ми верујемо и сведочимо свима другима који не сматрају дрскошћу да говоре и да истражују Божије ствари како је Бог триипостасан, Отац, Син и Свети Дух, Света Тројица, у Коју смо се крстили, у шта смо се уверили по дејствима и даровима Духа које смо доживели и на основу самих свештених установа и Еванђеља. А на који начин постоји Тројица, или када, или каква је и откуда је, Она Која је саздала све, ми, као саздани, не знамо. И ако не знамо, као што не знамо,коликих ли смо удара муње достојни када говоримо о ономе што не познајемо? Јер како можемо да знамо оно што није ништа од свега што је настало, нити од видљивог, нити од невидљивог – ми, видљиви и саздани,чулни, слепи и непросветљени? При том, између нас и Бога попут зидалеже наши греси и одвајају нас од Њега, а ако тај зид ми не уклонимо илипређемо покајањем, ми не само да нећемо моћи да познамо Бога, него нећемо спознати ни то да смо људи. Јер док преграда стоји и дели нас од светлости, како ћемо, пребивајући у тами, моћи да упознамо себе саме и то ко смо и откуда смо, или где смо и куда идемо, или куда смо пошли, те да познамо ко смо заправо? А ако саме себе не познајемо, далеко пре не познајемо Онога Који је несравњиво изнад нас. Јер да добро знамо себе саме, ми не бисмо дрско говорили о Богу. Наиме, то што говоримо о Богу и о божанским стварима, при чему смо непросветљени и неиспуњени Духом Светим, показује да ми не познајемо себе саме. И то је разумљиво. Јер да ми себе саме добро познајемо, никада не бисмо помислили да смо достојни ни ка небу да погледамо, нити да посматрамо светлост овога света[20], нити да газимо земљу, него бисмо пре пожелели да се у земљу заријемо.

12. Јер шта је, нечистије, реци ми, од онога ко са надменошћу и гордошћу покушава да без Духа поучава о ономе оно што припада Духу? Шта је гнусније од онога ко се није покајао и претходно се очистио, него је то оставио, а жели да само помоћу лажно названог знања[21] и спољашње мудрости богословствује и говори о ономе што постоји и што увек једнако постоји? Јер чак и да није ни у чему другом сагрешио, што је немогуће, само то га чини кривим пред судом вечним, јер нечист је пред Господом свако високога срца[22]. Неки од њих су пали у такво безумље, да нити говоре, нити мисле да су сагрешили. Каквог ли лудила! Нико није безгрешан до јединога Бога,сви сагрешише, каже божанствени Апостол, и лишише се славе Божије, оправдавајући се даром, благодаћу Његовом[23]. А ако, према светим речима, нико није безгрешан до јединога Бога[24] и сви сагрешише и лишени су славе Божије, онај који каже да није сагрешио, не будући тога свестан, себе чини једнаким Богу и сличан је ономе ко је рекао: Поставићу престо свој на облацима и бићу налик Вишњем[25]. А ако признајеш да си сагрешио, покажи ми истинско исповедање сагрешења, искрену веру у духовног оца који је примио твоје помисли, покорност, послушање у недостојним пословима, служење мањој браћи, опслуживање болесних, а уз то и смирење од све душе, те неизвештачено, неусиљено и нелицемерно опхођење. И ако себе сматраш горим од свих у унутрашњој уверености душе, откуда се рађају непрестана скрушеност и сузе које доносе радост и од којих и кроз које ономе ко је ревностан долази очишћење душе и познање Божијих тајни, тада говори о божанским и људским стварима, а ја ћу признати да те речи имају силу.

13. Наиме, то је плод и дело покајања и то одгони незнање, а уједно прибавља знање. А знањем називам најпре знање онога што је око нас ишто је наше, а затим онога што је изнад нас и божанских тајни, које су непокајанима невидљиве и непознате. Дакле, говорим о нашој вери коју нико не може стећи пре него што испуни то што је речено, макар стекао потпуно философско образовање. И ако јој се не приопшти у изобиљу, он ће време свога живота провести у најдубљој тами непознања. Јер премда су божанске ствари записане и читају их сви и бивају читане свима, оне се ипак откривају само онима који су се топло покајали и који су се искреним покајањем темељно очистили, а и то сразмерно њиховом покајању и очишћењу и у складу са њима. Таквима се и обзнањују дубине Духа[26] и од њих се излива реч Божије премудрости и знања[27], која као многострујна река потапа противничка умовања. А свима другима то остаје непознато и скривено[28] и Онај Који отвара ум верних да разумеју Писма[29] уопште им то не открива. То је и разумљиво: Моја тајна, каже, за Мене је и за Моје[30]. Дакле, такви мисле да виде, премда не виде, и да чују, ништа не будући устању да чују, и да разумеју, будући нерасудним и не могући да схвате оно што читају. И као што свако од неверних верује да мудрује, не мудрујући,и сматра да нешто зна, не знајући баш ништа (јер ако и зна, погрешно зна,што је горе од свакога незнања), мислим да тако чине и они. Јер мислећи да су мудри, уистину су полудели[31], проводећи, несрећници, своје дане као они који су сишли с ума и изгубили разум, не знајући ништа од Христових тајни како ваља. И нека нас њихове надмености и гордости избави Бог Израиљев, удостојивши нас да се угледамо на Његово смирење.

14. Дакле, како ће онај ко одступа са тога пута, односно са пута блаженога смиреноумља, ко скреће са њега и ступа надесно или налево, непристајући да прати у стопу Исуса и Бога, са Њиме ући у Његову ложницу? А ако не уђе, како ће Његову славу видети? И ако њу не види, како ће другима испричати о њој и ономе што се на њу односи? И како би се такав могао усудити икада ишта да каже о ономе што не зна и што није видео? А ако би и покушао да поучава о томе и о толико великом, има ли онда од таквог човека на земљи неразумнијег? Неће ли он и од самих четвороножних животиња бити безумнији и сасвим налик скоту? Јер, како се да видети, све бесловесне животиње чувају оно што је њихово и своју природу и поредак и сопствене међе ниједна од њих никада не прелази. А он, који је саздан руком Божијом, почаствован разумом и самовласношћу, није како доликује искористио своје достојанство и нити је познао сопствену слабост, нити је остао у добру које је Бог положио у његову природу, нити је остао унутар својих међа или сачувао своје мере, него попут деннице или доцније Адама, од којих је један ангел, а други човек који су, преузневши се над Творцем, пожелели да постану богови, мислим да тако и он, превазишавши границе сопствене природе и зажелевши и умисливши да је оно што је изнад њега, није усхтео да се на висину духовног знања уздигне смирењем и живљењем у подражавању Христу, него гордошћу и надменошћу. Као да је одасвуд сабрао плоче[32] лажно названога знања и испекао их упорним проучавањем, а од њих сујетом и човекоугодништвом са надменошћу подигао грађевину, очекујући да ће из свега изаћи кула богословља и духовног знања. Штавише, умишљајући да се налази на небесима или чак изнад небеса, маштајући о томе да стоји изнад њих, он говори о Ономе Који је створио небо и земљу и све што је на њима. Ко ће онда таквога назвати човеком или равним скотовима или рећи да он уопште има свест? Јер ако је по обличју Божијем[33] саздани човек, који се удостојио равноангеоског бесмртног живота, преступом једне заповести Божије са правом лишен не само оног ангеоског живљења, него и вечнога живота, осуђен на смрт и трулежност и проклетство, шта ли ће онда снаћи све оне који су рођени од њега и који још носе слику земљанога[34], а покушавају да богословствују нечисто?

15. Али реци ми, ко год био, а покушаваш не да учиш о Богу и божанским стварима, него да поучаваш, да ли си најпре устао из ада и дошао на земљу, и како ти се то догодило – на шта си се ослонио и којим си стазама доспео овамо, и уз чију сарадњу и помоћ? А попевши се, смрдљив и пун трулежи, или, тачније, још се налазећи у власти смрти и будући мртав, како си преживео и надвладао смрт, успевши да умакнеш из њених руку? Реци нам, дакле, то, а затим ћеш нам свакако рећи и како си се после узласка из ада и доласка на земљу избавио од трулежности и ослободио се проклетства. Затим ћеш нас поучити и томе како си се, опет, успео са земље, помоћу којих стаза, којим крилима си полетео ка небесима, на којим кочијама, у телу а без тела[35], како си их надвисио и који те је облак прихватио. Покажи нам то и научи нас о томе, па ћемо тада допустити да говориш о Богу, али некако са мером и са страхом и трепетом. А ако покушаш дрско да говориш без тога што смо поменули, а што се увек тајанствено збива у онима који су достигли мужа савршеног и меру раста пуноће Христове[36], и пре него што учиниш оно што је Бог заповедио, одвратићемо се од тебе као од лудака и безумника и демонизованог, јер ни Илија се без оне ватрене кочије[37] није телесно узнео на небо, нити је наш Владика и Бог учинио то без облака Духа који Га је прихватио[38].

16. И премда је Господ и самога Илију могао да, попут Еноха[39], пренесе са земље на небо без кочија које су се појавиле и мада је, опет, и сам Владика могао да се узнесе на небеса без облака и ангеоске пратње, Он то не чини. Зашто? Да би нас поучио да је и нашем уму свакако потребно нешто да га узноси на небо и да му приказује тамошње призоре и открива тајне Божије. Јер као што је птици немогуће да се без крила вине увис,тако ни ум човеков не може да се уздигне ка ономе откуда је пао, ако нема некога да га води и узноси. Осим тога, то се дешава и зато да би Владика и самим делима потврдио слугино и сопствено узношење и узлазак на небо и да би нас поучио да се не обмањујемо само речима, верујући да је духован сваки човек који себе таквим назива, него да се најпре уверимо његовим животом и делима, а посебно. да видимо да ли су његове речи и дела сагласни са Господњим и апостолским и светоотачким поукама, и тек затим да примамо и да слушамо његове речи као речи Христове. А ако ли не, макар он и мртве васкрсавао, макар небројена друга чуда показао, ми смо дужни да се од њега одвраћамо као од демона и да га ненавидимо, а посебно када видимо да, када га саветују, он не пристаје на то да промени своје умовање, него чак настоји на свом прелашћеном знању и мисли да има живљење на небесима[40].

17. Тако, дакле, посвећени са висине од Апостола Христових и божанствених Отаца својих у богонадахнуту науку, ми се одвраћамо од пустих празнословља оних који се ни за шта друго не занимају[41], осим за то да умују и да подробно испитују оно што је и ангелима недостижно. Ми држимо нетакнутим и непоколебивим своје исповедање вере[42] које смо од њих примили са висине, веру у Оца и Сина и Светога Духа једног Божанства и несмешане и нераздељиве Тројице у Коју смо се крстили, Којом живимо и знамо и мислимо, од Које јесмо и бићемо у векове векова, као они који су од Ње добили битије и благобитије и Која је премудрошћу све привела из небића. Нека бисмо са Њом прешли одавде у мирне луке чистога живота, где је пребивалиште свих који се радују[43] и место оних који празнују у Духу, и Њој приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Јн. 14,28.
2. Пс. 93,10.
3. Пс. 111,5.
4. Јн. 4,24.
5. 2Кор. 3,17.
6. Јн. 1,1.
7. Гал. 1, 6.
8. Мт. 17, 5.
9. Јн. 17,25.
10. Јн. 17,26.
11. Јн. 17,1.
12. Јн. 10, 30.
13. Еф.2,12.
14. Пост. 18, 27.
15. ДАп. 17,25.
16. 1 Кор. 12, 8-10.
17. 1 Кор. 12,12, 28.
18. Пост. 1, 6.
19. Пост. 2,7.
20. Јн. 11, 9
21. 1Тим. 6,20
22. Прич. 16, 5
23. Рим. 3,23-24.
24. Лк. 18,19
25. Ис. 14,14.
26. В. 1 Kop. 2,10.
27. Рим. 11, 33; 1 Кор. 12, 8.
28. В. Мт. 13,13.
29. Лк. 24, 45.
30. А. Resch, Agrapha (Texte und Untersuch. N. F. X. V, 34, Leipzig, 1916), стр. 108.
31. Рим. 1, 22.
32. Пост. 11, 3
33. Пост. 1, 27.
34. 1Kop. 15,49.
35. 2Кор. 12, 3.
36. Еф. 4,13.
37. 4 Цар. 2,11.
38. ДАп. 1,9.
39. Пост. 5,24.
40. Фил. 3, 20.
41. ДАп. 17, 21.
42. Јевр. 4,14.
43. Пс. 86. 7.

Света мученица Евлалија

22. АВГУСТ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВЛАЛИЈЕ

У време царовања идолопоклонства, када сва васељена беше помрачена јелинским безбожјем, живљаше у Шпанији у граду Баркинону[1] нека девица Евлалија, кћи хришћанских родитеља. Она још од детињства свог заволе Господа нашег Исуса Христа свим срцем својим; живљаше пак с родитељима својим у селу које беше подалеко од града. Родитељи веома вољаху Евлалију због њене кротости, смирености и памети која превазилажаше њене године; јер она и књиге изучи, и имађаше једну чврсту намеру: да служи Господу у беспрекорној девствености. И провођаше она дан и ноћ у читању књига и у славословљењу Бога, живећи у једној засебној келији са својим вршњакињама.

Када Евлалија напуни четрнаест година, незнабожни цар Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане. У град Баркинон дође намесник Дакијан. Пошто одвратним боговима својим принесе погане жртве, он стаде тражити хришћане да принесу кад идолима. И настаде у граду велика пометња, јер хришћане насилно извлачаху из њихових кућа и мучењима их примораваху на идолопоклонство. О томе се брзо дознаде по свима околним селима. Када то чу света девојчица Евлалија, она се испуни велике радости духовне и озарена лица рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, и хвала пресветом имену Твоме, јер добих што сам хтела; и верујем у Тебе, Владатељу мој, јер ће се помоћу Твојом испунити жеља срца мога.

Чувши ове Евлалијине речи, родитељи њени и девојчице што беху при њој не схватаху о чему то она говори, и питаху је какав је разлог њеном весељу, и шта то жељено она доби, и шта очекује да ће јој се испунити. Но она им ништа не каза, тајећи у души намеру своју. И чуђаху се сви, јер она није имала обичај да ишта скрива што би дознавала о светој вери, него све што докучиваше из књига она, просвећивана благодаћу Божјом, препричаваше свима на корист, због чега је сви и вољаху као душу своју. А овом приликом Евлалија им не каза мисао своју, да јој намеру не би ометали отац и мајка који су је неизмерно волели.

Када наста ноћ, и сви спаваху, и први петлови већ беху певали, света девица Евлалија изиђе тајно из куће; њен одлазак нико не осети; и она хиташе ка граду ношена великом љубављу према Небеском Женику свом, Христу Господу, имајући жељу да душу своју положи за Њега. И ово ноћно путовање не беше јој страшно, као што то обично бива код свих младих девојака да се плаше излазити ноћу ван своје куће. А она, положивши сву наду у Бога и одлучно желећи да умре за Њега, не обраћаше пажњу на ноћни мрак и на звериње које јој прелажаше пут, нити помишљаше на ноћна привиђења, него као што жедан јелен хита на изворе воде, тако она хиташе по каменитом путу босонога, иако не беше навикнута да иде боса по тако суровом путу.

Света Евлалија стиже у град кад се већ беше разданило, и улазећи на градску капију чу глас бирова који позиваху народ у позориште. Она похита у позориште које се налазило у средини града, и тамо угледа намесника Дакијана где седи на судишту на узвишеном месту. Пробијајући се с муком кроз народ, света Евлавија ступи пред намесника и громким гласом рече: Судијо неправедни, ти седиш на високом престолу, а не бојиш се Бога који је изнад свих. Ради тога ли седиш ту да погубљујеш невине људе, које Бог створи по слици и прилици Својој да би служили Њему, а ти их вучеш да служе Сатани, и кажњаваш смрћу оне који те не слушају?

Зачудивши се тако великој дрскости од тако младе девојке, намесник је упита: Ко си ти, што си се дрзнула да непозвана дођеш пред судиште и да нам у лице говориш речи охоле и царској наредби противне? – Светитељка одговори неустрашиво: Ја сам Евлалија, слушкиња Господа Исуса Христа, који је Цар над царевима и Господар над господарима; уздајући се у Њега, ја се не уплаших добровољно доћи и изобличити тебе. Зашто тако безумно поступаш: презиреш Бога чије је све и сва: небо, земља, море, и све што је на њима и у њима, а поштујеш ђавола? Поред тога, зашто људе, који служе Богу истинитоме, примораваш разним мукама да се поклоне идолима који нису богови већ демони, са којима ћете сви ви који им се клањате бити предани вечноме огњу?

Испунивши се гњева, намесник нареди одмах да обнажену девицу немилосрдно бију дреновацима по леђима. И кад Евлалију бијаху, намесник јој рече: О кукавна девице! где је Бог твој? зашто те не избави од овог бијења? и што си се толико избезумила, да си се дрзнула говорити о ствари која се тебе не тиче? Него реци да си то из незнања учинила, не знајући како велику власт има судија, па ћеш добити опроштај: јер и мени је жао што тебе, тако младу, лепу и високородну девицу, подвргавам овако свирепим батинама. – Светитељка одговори: Ти си ми смешан, јер ми саветујеш да лажем, као да сам се из незнања усудила поћи на муке за Бога мог, и као да нисам знала како велику власт имаш. Ко не зна да је власт свакога властодршца привремена? Јер као што сам човек данас живи а сутра умире, тако се и власт његова мења. Међутим власт Господа мога Исуса Христа је бесконачна, као што је и сам Он вечан. Ја не могу лагати, јер се бојим Господа мог, који све лажљивце и неправеднике предаје паклу огњеном на сажежење. Моја пак девојачка младост постаје још лепша и моја високородност још славнија када примам ране за Господа мога. Но знај, мучитељу, ја не осећам бол од рана које ми задајете, јер ме штити Христос Господ мој, који ће те у дан Страшнога Суда осудити по делима твојим на вечне муке.

Ове речи свете мученице још више разјарише намесника и он нареди да мученицу привежу за крстообразно дрво и да јој чисто девичанско тело стружу железним гребенима док јој сва кожа не буде скинута. А мученица се усред тих мука гласно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе! услиши мене, непотребну слушкињу Твоју, и прости сагрешења моја, и укрепи ме у мукама које примам за свето име Твоје, да би био посрамљен ђаво са слугама својим. – Намесник јој рече: Где је тај ка коме вапијеш? Боље ти је, несрећна и безумна девице, послушај мене и принеси боговима жртву, да би остала жива, јер ево већ се приближује смрт твоја и нема никога да те избави. – Света Евлалија му одговори: Не било ти добра, богохулниче, бесомучниче, пагубниче! А мени не дао Господ Бог мој да одступим од Њега! Јер Онај ка коме се обраћам молитвом, овде је са мном; али си ти, због нечистоте своје, недостојан да Га видиш; Он ме укрепљује, те ја ни у шта не сматрам муке које ми ти наносиш.

Тада намесник нареди да мученицу свећама пале све док не умре. Паљена свећама, мученица се испуни радости и громко изговори речи псалма: Гле, Бог ми помаже, Господ даје снагу души мојој; обратиће зло на непријатеље моје, истином својом истребиће их. Радо ћу принети жртву и прославићу име твоје, Господе, јер је добро, јер си ме избавио од сваке невоље (Пс, 53, 6-9). – Док се света мученица тако мољаше, пламен од свеће окрену се на слуге и силно им опече лица, те они попадаше на земљу. Када то виде света мученица, подиже к небу очи своје и громким гласом рече: Господе Исусе Христе, услиши молитву моју, и покажи милосрђе Своје на мени, и узми ме к избраницима Твојим на упокојење у вечном животу; учини са мном чудо доброте, да виде и да се постиде који ме ненавиде, а да прославе силу Твоју који верују у Тебе.

Пошто се тако помоли Господу, света мученица предаде дух; и сви видеше белу као снег голубицу где излете из њених уста и одлете у небо; и народ се дивљаше гледајући то, а хришћани, којих беше много међу народом, радоваху се што се удостојише имати из свога града заступницу пред Богом на небу.

Када намесник виде да мученица већ умре, постиде се као побеђен од младе девице, и пун гњева устаде са судишта и оде кући својој. Одлазећи, он нареди да тело мученице остане висећи на крстообразном дрвету и постави стражу, да га неко не би скинуо; јер намесник наложи да мученица виси на дрвету све док је птице не поједу и кости јој не разнесу. Но кад намесник оде, а тело свете мученице висијаше на дрвету, изненада паде снег и покри чесно тело свете мученице, као белом хаљином; стражаре пак спопаде страх, и одступивши посматраху издалека, запрепашћени свим тим.

Међутим о томе сазнадоше родитељи свете мученице; јер они, уставши изјутра и не нашавши у кући своју милу кћер, силно се узнемирише и стадоше је тражити свуда. Тек у подне они чуше да је кћи њихова умрла за Христа и још виси на мучилишном дрвету, па потрчаше у град са горким сузама. Угледавши своју кћер где виси на дрвету крстообразно обешена и снегом покривена, они силно кукаху и потресно нарицаху. Али се у исто време они и радоваху што њихова мила кћи прими венац мученички и уђе у дворе Небеског Женика. Хтедоше они да тело мученице Христове узму к себи, али им стражари не допустише ни да се приближе њему; и они издалека посматраху мученицу, уједно плачући и радујући се духом.

Трећега дана неки побожни људи ноћу украдоше чесно тело свете мученице, а стражари не приметише, па га увише у чисту плаштаницу с мирисима, у присуству њених родитеља, који сузама омиваху тело миле кћери своје. А свети Феликс, који касније пострада за Христа,[2] посматрајући лице мртве мученице, са сузама радости рече: Госпођо Евлалијо, ти си се пре нас удостојила мученичког венца! – Када Феликс то говораше, лице девице, које већ трећи дан беше мртво, осмехну се на њега као живо, и сви присутни стадоше певати речи псалма: Завапише праведни, и Господ их чу, и избави их од свих невоља њихових (Пс. 33, 18). И чесно сахранише тело свете мученице Евлалије, славећи Бога Оца и Јединородног Сина Његовог, Господа Исуса Христа, и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, чије царство бесконачно траје кроза све векове. Амин.

—————————————-

[1] Сада Барцелона.

[2] Спомен светог Феликса празнује се 22. августа.

Свети пророк Божји Самуил

20. АВГУСТ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА САМУИЛА

Пре владавине царева у Израиљу, још за време управљања судија над народом Божјим, живљаше човек по имену Елкана. Он беше из племена Левијина и живљаше у граду Рамату који је лежао на гори званој Спера, у уделу Јефремовом. Овај град се касније назва Ариматеја, где се потом роди благообразни Јосиф који погребе пречисто тело Господа нашег Иисуса Христа. Елкана имађаше две жене: једна се звала Ана, а друга Фенана. Фенана рађаше децу, а Ана беше нероткиња. Ипак Елкана љубљаше Ану више него Фенану, услед чега Фенана ненавиђаше Ану и вређаше је. Тако уцвељавана, Ана туговаше због бездетности своје и плакаше. Елкана сваке године о великим празницима иђаше са обе жене у Силом (тако се звала гора и град) ради приношења жртве и молитве Господу Богу Саваоту, јер до подизања храма у Јерусалиму тамо се налазио храм и ковчег Божји, и тамо су сва племена Израиљева одлазила на поклоњење Богу. У то време свештеник и уједно судија Израиљски бејаше Илије, који имађаше два сина: Офнија и Финеса.

Једном Елкана, дошавши са својим супругама у Силом и приневши жртву Богу, даде од принесенога на жртву део Фенани и по део свакоме од њене деце, а Ани даде само један део, пошто она не имађаше деце. И Фенана јој се стаде подсмевати и пркосити. То силно ожалости Ану, и она плакаше и не јеђаше; и изнеможе од велике туге што јој Господ затвори материцу и не даде јој деце, те служи на подсмех Фенани. И рече јој муж њезин Елкана: Ана, шта је с тобом? што плачеш? и зашто не једеш? и зашто тако силном тугом бијеш срце своје? нисам ли ти ја бољи него десеторо деце? – Но Ана се не могаше утешити. И пошто једоше, она устаде и оде у храм Господњи; а свештеник Илије сеђаше у то време на свом свештеничком месту крај прага врата храма Господњега. Ставши пред храмом, Ана се поклони Господу и плака горко од туге срца свога; и стаде се молити, говорећи тајно: Господе Саваоте! ако милостиво погледаш на смиреност слушкиње Твоје, и опоменеш ме се, и даш слушкињи Твојој мушко чедо, онда ћу га дати Теби на дар, да служи Теби Господу Богу у све дане живота свог, вина и другог опојног напитка неће пити, и бритва неће прећи преко главе његове.

Док се Ана тако мољаше дуго пред Господом, свештеник Илије мотраше на уста њезина. Но пошто она говораше у срцу свом, и уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше, то Илије помисли да је пијана и рече јој: Докле ћеш тако пијана стајати ту? Одлази од места Господњег, и отрезни се. – Ана му одговори: Не, господине, нисам пијана, него сам жена препуна огромне туге. Нисам пила вина нити каквог другог силовитог пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој дати слушкиње своје кћерима Израиљевим на подсмех, јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад. – На то јој Илије рече: Иди с миром; а Бог Израиљев нека испуни сваку твоју молбу коју си Му упутила. – И рече Ана: Ја слушкиња твоја нађох милост пред тобом.

После тога Ана се врати мужу своме, и једе с њим и пи, и лице јој више не беше тужно као раније. А сутрадан уранише, и поклонише се Господу, па се вратише кући својој. И погледа Господ на смиреност Ане, услиши молитву њену и разреши је од бездетности. И затрудне Ана, и кад дође време роди сина и надену му име Самуил, што значи: измољен од Господа.

Ускоро потом приближи се празник, у који муж Анин по обичају свом хођаше са свим домом својим ка Господу у Силом, да принесе жртве и молитве своје Богу и да да десетине од плодова земље своје. А Ана рече мужу: Ја нећу поћи с тобом у Силом, него ћу остати дома док не одојим дете; а када га одојим, онда ћу отићи да се јавим лицу Господњу и испуним завет који сам дала Господу: да син остане занавек служећи Њему. – Муж јој одговори: чини како ти је драго; и нека Господ испуни реч твоју што изађе из уста твојих.

Ана остаде дома и не хођаше у Силом ка Господу три године. А кад га одоји, Ана пође са њим и са мужем у Силом, водећи за жртву три телета и носећи три ефе брашна и мех вина; и уђоше у дом Господњи у Силому и дете с њима. И принесе Ана дете на дар Господу, као што беше обећала, и предајући га свештенику Илију она говораше: Ја сам она жена коју ти пре три године виде где се моли Господу да је разреши бездетности. Господ испуни молбу моју и даде ми ово дете за које га молих. Сада га ја предајем Господу, као што сам обећала, да Му служи у све дане живота свога.

Са таким речима Ана предаде своје дете у руке свештенику и поклони се Господу, а њен муж Елкана предаде му за жртву донесене дарове (1 Цар. 1, 1-28). И напуни се Ана пророчкога духа и запева говорећи: „Развесели се срце моје у Господу и узнесе се сила моја у Богу моме“, и остале речи које се сада често певају у цркви (1 Цар. 2, 1-10).

Пошто обавише своје захвалне жртве и молитве, Елкана и Ана вратише се кући својој у Рамат, а трогодишње дете Самуила оставише Господу код свештеника Илија, пошто не усхтеше узети к себи онога кога једном предадоше Богу. И од тога времена дете се васпитаваше при храму Божјем, и учаше се писмености и служењу при светињи Божјој под надзором Илија. А мати, често долазећи у Силом ради приношења жртве Богу, доношаше хаљине сину своме, и радоваше се видећи га како расте и у свештеничкој ланеној одећи служи у храму Господњем. Свештеник Илије љубљаше Самуила, видећи његову ревност у служењу и предвиђајући у њему дар Божји. И благослови Илије родитеље Самуилове, говорећи Елкани: Господ нека ти да порода од те жене за овога кога она дарова Господу. – После тога Господ походи Ану, и она стаде рађати синове и кћери; а за то време Самуило растијаше не само телом него и разумом, и бејаше мио и Господу и људима.

Свештеник Илије врло остаре, а синови његови Офније и Финес беху неваљали. Као и синови безаконика, они не знађаху Бога и не вршаху свештеничку дужност: јер приносиоцима жртава чињаху неправду, узимајући себи најбоље делове, и наносећи срамоту женама које долажаху у храм Господњи на молитву. И беху они на саблазан и увреду свему Израиљу, јер они чињаху и многе друге неправде. Слушајући о томе, отац њихов Илије их не кажњаваше батинама и одлучењем, него их само речима саветоваше да се оставе рђавих дела, али га они не слушаху. И разгневи се Господ не само на рђаве синове, него и на оца њихова што их не кажњаваше како ваља за грехе, иако сам он беше добар. И намисли Господ да погуби Илија и синове његове са свим домом њиховим, и посла најпре к Илију једног непознатог прорака да му каже: Ја изабрах дом оца твога између свих домова Израиљевих, да ми служите у храму моме, али ти пренебреже част коју ти указах, и синове своје ти претпостави мени, допуштајући им да чине безакоња преда мном. Зато ћу узети ту част од дома твога, јер ћу прославити само оне који мене прослављају, а они који мене ниподаштавају биће посрамљени. Ево иду дани, кад ћу истребити потомство твоје и потомство дома оца твога. И знак казне која иде на дом твој биће ти ово: оба сина твоја погинуће у један дан од мача. Уместо њих ја ћу подигнути свештеника, верна мени, који ће све радити по срцу моме.

Такво пророштво би Илију када Самуило бејаше још мало дете. Али и после овог пророштва Илије се не постара да синове своје обузда стварном казном, него их и даље саветоваше само речима, а развратни се синови не бојаху свога оца. Међутим Бог, гњевљен све више и више, приближаваше казну, и по други пут упозори Илија на казну, и то преко Самуила на овај начин. Када Самуилу беше дванаест година и он служаше Господу пред свештеником Илијом, догоди се да једне ноћи Илије почиваше на свом месту у притвору храма Господњег и дремеж му захваташе очи, а Самуило спаваше у храму Господњем, где беше ковчег Божји и светилник још гораше. И викну Господ са стране унутрашње завесе, говорећи: Самуило! Самуило! -Тргнувши се одмах иза сна, Самуило одговори: Ево ме! – И отрчавши к Илију рече: Ево ме! што си ме звао? – А Илије одговори: Ја те нисам звао, чедо! врати се и лези. – Самуило се врати и леже. А Господ по други пут викну: Самуило! Самуило! – Самуило уста, отрча к Илији, и по други пут рече: Ево ме! што си ме звао? – А свештеник му рече: Нисам те звао, чедо моје! врати се и лези. – Самуило у то време још не познаваше гласа Господња, јер још није имао откривења Божија. И викну Господ Самуила по трећи пут. Он уста брзо и отиде к Илију трећи пут, и рече: Ево ме! што си ме звао? – Тада разуме Илије да Господ зове дете, и рече Самуилу: Врати се, чедо, и лези; и када те Онај који позива опет викне, ти реци: Говори, Господе, чује слуга твој.

Самуило отиде, и леже на своје место. А Господ дође, стаде близу, и зовну га као пре: Самуило! Самуило! – Пренувши се и брзо уставши, Самуило рече: Говори, Господе, чује слуга твој. – И рече Господ Самуилу: Ево учинићу нешто у Израиљу да ће зујати оба уха свакоме ко чује. У тај ћу дан учинити Илију све што сам говорио за кућу његову, од почетка до краја. Ја сам му јавио да ћу казнити дом његов довека за неправде синова његових, које су му биле познате, јер синови његови ружаху Бога, а он их не подврже казни.

Ове речи Господње Самуило слушаше с трепетом. И када се заврши јављење Господње он поново заспа, и спава до јутра. А уставши ујутру он отвори врата храма Господњега и бојаше се испричати ово виђење господину своме, свештенику Илију. Но Илије зовну Самуила и упита: Самуило чедо, шта ти говори Господ? Молим те, не скривај од мене. – И закле Илије дечака Самуила, да ниједну реч Божју не сакрије од њега. И Самуило му исприча све што чу. На то свештеник Илије са смиреношћу рече: Како је Господу моме по вољи, онако нека чини.

Но Илије већ не имађаше снаге да казни и поправи синове своје, пошто већ беше врло стар, и синови га се ни најмање не бојаху. А Самуило с дана на дан растијаше и јачаше духом, и благодат Божја множаше се у њему: јер Господ бејаше с њим, и речи пророчке беху у устима његовим, и ни једна реч његова не биваше узалуд, јер Господ бејаше с њим. И сав народ Израиљски позна да је Самуило веран пророк Господњи (1 Цар. 3, 1-20).

Пошто прође неко време, наиђе казна Божија на дом Илијев, а уједно и на сав Израиљ, јер Бога беху разгневили не само синови Илијеви, него и Израиљци. Иако не сви, ипак многи од Израиљаца, навикнувши на идолопоклонство од незнабожаца, не остављаху идолопоклонство и, служећи Богу истиноме, они у исто време приношаху жртве идолима и гневљаху Бога свог. Међутим дуготрпељиви Бог трпљаше грехе народа док га не ожалостише синови Илијеви, који беху свештеници и управитељи народа Израиљског. А када они безакоњима својим покренуше Бога на гњев и одмазду, тада праведни Судија и Наградитељ, опоменувши се и народних грехова наведе казну на све скупа, јер заједно са старешинама Бог кажњава и потчињене. Разгневљеног Бога покрећу на казну не тако брзо народни греси, као греси оних који су од Њега постављени за старешине и управитеље народне.

Тако, Филистеји кренуше у рат на Израиљце, и Израиљци изађоше против њих. И кад се отвори бој, Филистеји разбише Израиљце, и изгибе их у боју око четири тисуће људи. И рекоше један другоме старешине Израиљеве: Зашто нас данас разби Господ пред инородцима? Хајде да донесемо из Силома ковчег завета Господа Бога нашег, да буде међу нама у време битке са инородцима и избавиће нас из руку непријатеља наших. – Решивши тако, они послаше у Силом и узеше оданде ковчег Господа Бога, који седи на херувимима; а бејаху код ковчега Божјег и оба сина Илијева, Офније и Финес. И кад дође ковчег завета Господњега у око, повика сав Израиљ од радости да земља зајеча. Филистеји чуше веселу вику и рекоше: Каква је то вика весела у околу јеврејском? – И дознаше Филистеји да је дошао ковчег Господњи у око Израиљев; и уплашише се, и рекоше: Богови су дошли к њима у око да војују против нас. Тешко нама! ко ће нас избавити из руку њихових? јер то су они богови што побише Мисирце свакојаким мукама. Али охрабримо се, о Филистеји! и јуначки се боримо са Јеврејима, да не бисмо служили њима као што они служише нама.

Тако соколећи један другога, Филистеји снажно ударише на Јевреје: настаде велика битка и сеча, и Филистеји уместо да буду побеђени, победише Јевреје. Пошто Бог беше разгневљен, не поможе ни светиња донесена у око, јер куда наиђе праведна казна Божија, тамо она не штеди ни саму светињу. Филистеји однеше победу над Јеврејима, убише тридесет хиљада војника њихових, запленише ковчег Божји и посекоше крај ковчега оба сина Илијева. На тај начин они оба заједно падоше од мача, по речи Божијој.

Тако Бог за грехе старешина кажњава потчињене, и за рђаве поступке служитеља олтара допушта безбожницима да пљачкају свете олтаре и пустоше храмове Његове. Синови Илијеви, који место престарелог оца свог беху свештеници, судије и управитељи свега Израиља, они безакоњима својим разгневише Бога, међутим сав Израиљ искуси под њима казну од Бога и ковчег Господњи би предан у погане руке иноплеменика.

Када војска израиљска би на такав начин побеђена, један човек из племена Венијаминова, по имену Јеминеј, побегавши из боја, дође у Силом раздртих хаљина и главе посуте прахом и обавести град о поразу израиљске војске, и сав град стаде громко кукати. У то време Илије сеђаше на седишту свом крај врата храма Господња и срце његово беше у великом страху за ковчег Божји. Чувши вику народа Илије упита оне што беху поред њега: Каква је то врева? – Утом дотрча к Илију онај човек који утече из боја и рече Илију: Ја утекох данас из боја. – Илије га упита: шта би тамо, сине? – Гласник му одговори: Потучени су Израиљци од Филистеја и побегоше испред њих; изгибе врло много народа, и оба сина твоја погибоше, и ковчег Божји отет је. – А кад Илије чу да је ковчег Божји отет, паде полеђушке са столице, сломи кичму и умре, јер беше човек стар и тежак, имађаше деведесет и осам година (1 Цар. 4, 1-18).

Међутим Филистеји, после пораза израиљске војске, узеше ковчег Божји и однесоше га у главни град свој Азот, ликујући и гордећи се што заробише светињу Израиља, и унесоше га у храм поганог бога свог Дагона, и наместише га до идола свог Дагона. Но сутрадан ушавши у храм Дагонов, они нађоше бога свог Дагона где ничице лежи на земљи пред ковчегом Господњим; онда га они подигоше са земље и метнуше га опет на његово место. А кад сутрадан изјутра поново уђоше у храм, они опет нађоше Дагона где ничице лежи на земљи пред ковчегом Господњим, и то разбијен, јер му глава и оба стопала, одсечена, беху свако посебно на прагу, и оба длана поред врата; само труп од Дагона беше остао. Но сила Божија која бејаше с ковчегом тако казни не само филистејског бога Дагона него и све Филистеје и земљу њихову: јер их, и мало и велико, порази необичним болестима, и гнојавим ранама на тајним местима тела, и многи умираху; а они који остајаху у животу, ти страдаху од љутих рана, и тако силно кукаху од неподношљивих болова, да се кукњава њихова подизаше до неба (1 Цар. 5, 1-12). Поред тога земљу њихову поплавише мишеви, једући све, и усмрде се земља њихова од мноштва мишева. Тада Филистеји разумеше да их Бог Израиљев кажњава због ковчега Свог који они запленише; и онда га мимо воље своје послаше натраг Израиљцима са златним даровима, као што о томе опширно пише у Првој Књизи о царевима (1 Цар. 6, 1-21). А ми се вратимо на повест о светом пророку Самуилу.

По завршетку гореописане битке, и после смрти свештеника и судије израиљског Илија, Израиљци беху двадесет година под јармом филистејског робства, налазећи се под влашћу својих непријатеља и плаћајући им данак. Но након двадесет година, видећи невољу људи Својих, угњетаваних од Филистеја, Бог се сажали на њих, и када зажеле да их избави из руку непријатеља њихових, Он најпре подиже међу њима проповедника покајања, верног слугу и свештеника Свог, пророка Самуила. Јер Бог није хтео друкчије да се смилује на људе Своје, сем да се најпре покају. И свети Самуил стаде проповедати свима племенима израиљским, говорећи: Ако се свим срцем својим обраћате ка Господу, одбаците туђе богове између себе и дубраве Астарте[1] и спремите срца своја за Господа и Њему јединоме служите, па ће вас избавити из руку Филистеја.

И послуша народ речи Самуилове и верова му, јер га знађаху од детињства његова, и знађаху да се пророчке речи његове свагда испуњаваху. И одбацише синови Израиљеви туђе богове, Ваала[2] и дубраве Астарте, и стадоше служити Господу јединоме, а свети Самуило, као пророк и свештеник Божји, бејаше им судија и управитељ. И нареди свети Самуило свему Израиљу да се саберу к њему у град Миспу, на гору високу, да обаве тамо свенародну покајничку молитву. И када се људи Израиљци сабраше к пророку Божјем Самуилу, и мољаху се постећи се и исповедајући грехе своје и говорећи: „сагрешисмо Господу“, а свети Самуил, као свештеник Божји, приношаше Богу жртву за отпуштење грехова њихових, тада Филистеји, чувши да су се синови Израиљеви скупили у Миспу и држећи да се они припремају за рат противу њих, изненада ударише на Израиљце, са намером да их потпуно истребе. А кад синови Израиљеви чуше да непријатељи њихови иду на њих, силно се уплашише, и рекоше пророку Божјем Самуилу: „Не престај вапити за нас ка Господу Богу нашему, еда би нас избавио из руку Филистејских“. Свети пак Самуило храбраше их да се не плаше, него да се само моле Богу и да се уздају у Њега; а и сам се усрдно мољаше за њих, приносећи жртву паљеницу. И услиши Господ молитву Самуилову. И док Самуило још не беше завршио жртвоприношење, Филистеји се приближише да ударе на Израиља, али Господ загрме великом грмљавином у онај дан на Филистеје, и пусти на њих страшне громове и муње, и сметоше се од страха, и бише побијени пред Израиљем. Тада изиђоше Израиљци из града Миспе, и потераше Филистеје, и гонећи их, бише их све до под Ветхор, и разбише силно Филистеје уз помоћ Божију, ради молитава светог угодника Божјег и ради свог покајања.

Тако Господ покори Филистеје пред народом својим, и они више не долажаху на међе Израиљеве за свега века Самуилова; и поред тога они повратише Израиљу оне градове, које беху узели од њега. И бејаше мир у народу Божјем за све време судијства и управљања над њим светога Самуила, који добро управљаше свим Израиљем. Он обилажаше градове, и исправљаше све што је требало исправити, и суђаше праведно и бесплатно, јер ни од кога није примао дарове, нити је при суђењу гледао ко је ко. Потом се врађаше у Раму, јер онде бејаше кућа његова, и суђаше онде Израиљу, и онде начини жртвеник Господу (1 Цар. 7, 1-17).

Пошто свети Самуило би много година судија Израиљу, он остаре и постави место себе два сина своја, Јоиља и Авију, да буду судије Израиљу. Али синови његови не хођаху путевима његовим, него ударише за добитком, и примаху поклоне и извртаху правду. Стога се скупише старешине Израиљеве, и дођоше к светоме Самуилу, и рекоше му: Ето, ти си остарео, а синови твоји не ходе путевима твојим; зато постави нам цара да нам суди и управља над нама, као што је у других народа.

Ове речи старешина не бише по вољи Самуилу, јер га они не мољаху да казни синове своје или да им одузме судијство, што би он радо учинио, него да им постави цара. А народ настојаваше, говорећи: Дај нам цара да нам суди. – Тада се Самуило помоли Господу, и Господ му рече: Послушај глас тих људи и учини им што траже, јер они не одбише тебе него мене, да не царујем над њима. Ипак обавести их о правима цара који ће царовати међу њима. – И рече Самуило људима: Израиљци! знајте како ће владати цар кога тражите: узимаће синове ваше и чинити их слугама својим; наоружаваће их и метати их на кола своја и међу коњике своје, и они ће трчати пред колима његовим; и поставиће их да Су му тисућници и педесетници; осим тога он ће их учинити својим робљем: начиниће их орачима својих њива, жетеоцима своје летине, берачима својих винограда и вршиоцима сваковрсних послова својих. Он ће узимати и кћери ваше да му праве мирисаве масти, и да му буду куварице и хлебарице. Усто он ће и њиве ваше и винограде ваше и маслинике ваше најбоље узимати и раздавати слугама својим; а што вам остане усева, винограда и њива, на то ће вам разрезати десетак, и ви ћете му давати десети део од свега тога. Исто тако узимаће од вас и слуге ваше и слушкиње ваше и најбољу стоку вашу, и ви ћете му бити робови. И оптерећени царем вашим, ви ћете завапити у те дане, али вас Господ неће услишити, јер сте сами пожелели себи цара.

Када свети Самуило говораше ово, народ не хте послушати речи његове, него викаху к њему говорећи: Ми хоћемо цара, да будемо и ми као сви народи. Нека нам суди цар наш, и нека иде пред нама у рат против непријатеља наших. – После тога свети Самуило нареди народу да се разиђе кућама својим док им Бог не укаже човека достојног да буде цар (1 Цар. 8, 1-22).

У племену Венијаминовом, у граду званом Гарају, бејаше човек по имену Кис. Он имађаше сина Саула, који беше висок растом, млад и леп да не беше лепшега од њега међу синовима Израиљевим. Кису несташе магарице и он посла сина свог Саула са једним момком да траже магарице. Тражећи их свуда, они прођоше многа места, и не нађоше их. Утом се приближише гори званој Сифа, на којој се налазио град Рама, завичај и место боравка светог Самуила. И рече Саул момку своме: Хајде да се вратимо кући оцу, јер држим да се отац више забринуо за нас него за магарицу. – А момак му рече: Ево, у овом граду има човек Божји, прозорљив, који предсказује будућност онима који долазе к њему. Хајдемо дакле к њему; можда ће и нама казати где ћемо наћи магарад. – И одоше к човеку Божјем; А Господ пре тога беше открио светом Самуилу све о Саулу и нареди му да га помаже за цара. Угледавши сина Кисова Саула, свети Самуил га љубазно прими и препоручи му да се не брине за магарице, јер су већ пронађене. И даде му уточишта код себе за тај дан и ноћ. А сутрадан ујутру, отпуштајући Саула, Самуило узе суд са уљем, и изли уље на главу Саулу, па га целива, и рече му: Ето, Господ те помаза за цара над народом Својим; и ти ћеш царовати над народом Господњим, и спашћеш га из руке непријатеља његових.

Ово помазање би извршено у тајности, као пророчанство о будућем царовању Саула. И каза свети Самуил помазаноме Саулу све што ће му се догодити на путу, рекавши: Ево ти знака да те Господ помаза за цара: када отидеш данас од мене, наћи ћеш два човека код гроба Рахилина у крају Венијаминову у Селси, који ће ти рећи: „нашле су се магарице, које си пошао да тражиш, и ево отац твој не марећи за магарице забринуо се веома за вас“. Отишавши од та два човека, када дођеш до дубраве Таворске, срешћеш тамо три човека који иду к Богу у Ветиљ са приносима за жртве: један води три јарета, други носи три вреће хлеба, трећи носи мех вина. Они ће се поздравити с тобом, и даће ти два хлеба. Потом ћеш узићи на хум Божји и срешћеш гомилу пророка, и на тебе ће сићи Дух Господњи, те ћеш пророковати с њима. Када те знаке видиш да се збивају по речима мојим, знај да је Бог с тобом. – Када Саул отиде од светог Самуила, сви се они знаци збише на путу онако како му пророк каза.

После тога свети Самуил нареди свему народу да се саберу ка Господу у град Миспу, и сам дође тамо, и рече синовима Израиљевим: Овако вели Господ Бог Израиљев: Ја изведох оце ваше из Мисира, и избавих вас из руке фараона и од свих царева који вас угњетаваху, а ви сада одбацисте Бога свога који вас спасава од свих зала и невоља ваших, и потражисте да се постави цар над вама. Нека вам дакле буде по жељи вашој.

Рекавши то, Самуило постави пред Господом сва племена израиљска, и стаде бацати коцку, из ког племена да изабере цара, и паде коцка на племе Венијаминово. Потом приведе племе Венијаминово по породицама његовим, и паде коцка на породицу Матријеву; затим паде коцка на Саула сина Кисова. И тражише Саула, али га не нађоше, јер се беше сакрио у једној кући, сматрајући себе недостојним тако високе части и избегавајући је, али га Господ проказа. Тада неки из народа заједно са Самуилом отидоше по Саула и доведоше га и поставише усред народа. И беше Саул растом виши од свега народа. И рече Самуило свему народу: Видите ли кога изабра Господ да нико није као он у свему народу? – И обрадова се сав народ и повика; Да живи цар! – И изложи Самуило народу законе односно цара, и написа те законе у књигу и метну је пред Господом. Ипак се тада још не утврди потпуно царска власт Саулова, јер беху неки незадовољни и противни. Самуило распусти народ, и свак отиде својој кући. Отиде својој кући у град Гавају и Саул, и с њим отидоше храбри, чија срца Господ орасположи према Саулу. А противници Саулови рекоше: Зар ће нас тај избавити из руку непријатеља наших? – И презираху га, и не донесоше му дарове. Али се Саул направи као да није чуо ове презриве речи (1 Цар. 9, 1-10, 27).

Месец дана после тога, Амонитски цар Наас дође са великом војском на град Јавис Галадски у уделу Манасијином, и опседе га са свих страна. Опседнути житељи града Јависа, видећи велику војску Наасову, рекоше Наасу: Склопи савез са нама, па ћемо ти служити. – А Наас им одговори: Склопићу савез са вама, али с тим, да вам свакоме ископам десно око, и ту срамоту учиним свему Израиљу.

Тада житељи града Јависа послаше посланике к Саулу, молећи га да им помогне и ослободи их опсаде. Саул одмах разасла посланике у све крајеве Израиљеве, брзо скупи не малу војску и, узевши са собом светог пророка Самуила, изненада подиђе к Наасу; И сутрадан врло рано нападне на њега, разби му и разјури војску, а самог цара уби. Тада Израиљци рекоше пророку Самуилу: Који оно говораху, да Саул не царује над нама? Дајте их да их погубимо. – Али Саул рече: Нека данас не умре ни један човек због мене, јер данас Господ учини спасење у Израиљу. – А свети Самуило рече народу: Хајдете да идемо у Галгал, и онде обновимо царство. – И сав народ отиде у Галгал, и онде Самуило јавно помаза Саула за цара пред Господом у Галгалу. И принесоше онде жртве захвалне пред Господом. И провесели се онде Саул и сав Израиљ веома (1 Цар. 11, 1-15).

Када се Израиљци весељаху због новопостављеног цара свог, са којим однесоше тако славну победу над Амонићанима, рече им свети Самуило: Ето, послушао сам глас ваш у свему што ми рекосте, и поставих цара над вама. И сада ето, цар иде пред вама, а ја сам остарео идући пред вама од младости своје до данашњега дана. Одговорите ми дакле сада пред Богом и пред помазаником његовим, царем вашим: јесам ли коме од вас узео вола или магарца или ма шта друго? јесам ли коме учинио насиље и неправду, или из чије руке узео награду и какав било поклон? Кажите, и ја ћу вам вратити. – Народ му одговори: Никакву нам неправду ниси учинио, нити насиље; нити грабио, нити узимао од нас плату или какве поклоне. – Тада им Самуило рече: У овај дан сведок је Господ и помазаник његов, цар ваш, да у мени не налазите никакве кривице, због које бисте захтевали цара, пошто сам Господ бејаше цар ваш и управљаше вама преко разних судија, избављајући вас од руке непријатеља ваших. Знајте, велики грех учинисте пред Господом што искасте себи цара. Ево, одмах ћете видети знамење.

Рекавши то, Самуило се стаде молити Господу. Дан беше ведар и сув, време жетве. Одједном настаде страховита грмљавина и ужасно севање муња, и удари силан дажд. И сав се народ веома уплаши Господа и Самуила, и рече Самуилу: Помоли се Господу Богу своме за слуге твоје да не помремо, јер видимо да к својим гресима додасмо још грех иштући себи цара. – Тада свети Самуило рече народу: Не бојте се, Господ неће оставити народа Свога. Останите при цару вашем, али служите Господу свим срцем својим и творите вољу Његову ви и цар ваш, а ја нећу престати молити се за вас Господу. Само се бојте Господа и служите му истинито, памтећи сва чудеса и доброчинства која вам је учинио. Ако ли станете чинити зло, пропашћете и ви и цар ваш (1 Цар. 12, 1-25). – Рекавши све то народу, свети Самуило остави власт судијску и бављаше се само својом свештеничком службом.

Царујући у Израиљу, Саул се у току времена стаде кварити и гњевити Бога, и дрзну се присвајати себи права свештеничког звања: приносити Богу жртву без свештеника Божјег Самуила. Поред тога он се показа и непослушан према заповести Господњој. Јер му Господ устима пророка Свог Самуила нареди да иде и истреби Амалике за древно њихово зло: што су народу Израиљском, када је ишао по пустињи из Мисира у земљу обећану, учинили велике сметње на том путу. А нареди Господ, рекавши овако: Не поштеди никога од њих, него побиј и људе и жене и децу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.

Цар Саул, скупивши велику војску од Израиљаца, крену у земљу Амаличку, разби њихову војску и, опленивши им земљу, ухвати цара њихова жива. Сав народ амалички: старо и младо, мушко и женско он истреби мачем, а цара њиховог поштеде. Осим тога, најбоље овце и најбоље волове и угојену стоку и јагањце и све што бејаше добро узеше себи; само што бејаше рђаво и без вредности, оно побише. Такође и сва блага њихова приграбише себи, не извршујући заповест Господњу: да ништа не поштеде, нити узимају себи, него да све униште. Зато дође реч Господња к Самуилу, говорећи: Кајем се што сам Саула поставио царем, јер је одступио од мене и није извршио мојих речи.

И ожалости се Самуило због Саула, и вапијаше ка Господу сву ноћ, молећи се за њега. И уставши рано Самуило пође у сусрет Израиљцима, који се враћаху из рата, и нађе Саула у Галгалу. Угледавши светог Самуила, Саул му рече: Благословен да си Господу! јер изврших све што ми Господ рече преко тебе. – А свети Самуило га упита: Каква је то блека оваца у ушима мојим? и рика говеда коју чујем? – Саул одговори: Од Амалика догнаше их; што беше најбоље, народ поштеде и покупи, а што беше рђаво, то уништи. – Свети Самуило га упита: Зашто ниси послушао гласа Господњега у свему, него си се бацио на плен и учинио зло пред Господом? – Саул одговори Самуилу: Послушао сам глас Господњи и урадио као што ми је Он наредио: истребио сам Амалике, и цара њиховог Агага живог довео; него народ узе од плена овце и волове, најбоље од стоке, да принесе на жртву Господу Богу. – На то свети Самуило рече Саулу: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси ваши? Не беше ли боље послушати наређење Господње? Јер послушност је пријатнија Богу него све жртве и претилине овнујске. Непокоравање наређењу Господњем је такав грех као и враџбине, а нарушавање заповести Господње јесте грех као и идолопоклонство. А пошто си ти одбацио реч Господњу, зато ће Господ одбацити тебе, и твој дом неће више царовати у Израиљу. – Тада Саул рече Самуилу: Сагреших што преступих заповест Господњу и твоје речи, јер се побојах народа и послушах глас његов. Него молим те, буди снисходљив према моме греху, и врати се са мном к жртвама да се поклоним Господу Богу на твоје очи. – Но Самуило се окрете да отиде од њега, али га Саул ухвати за скут од плашта његова и одадре га, вукући к себи човека Божија. – Тада му свети Самуило рече: Одадра Господ царство Израиљево од тебе данас, и даде га ближњем твом који је бољи од тебе. – Саул рече Самуилу: Сагреших Господу, али ме не посрами сада пред старешинама израиљским и пред људима мојим, и врати се са мном да се поклоним Господу Богу твоме.

Самуило се врати са Саулом, и они се поклонише Господу, Потом рече Самуило: Доведите ми овамо Агага, цара амаличког. – А Агаг дрхћући дође к њему и рече: О, како је горка смрт! – А свети Самуило рече Агагу: Као што твој мач учини те жене осташе без деце, тако ће остати без деце твоја мајка међу женама. – И исече Самуило Агага пред Господом у Галгалу, не као онај који чини насиље већ као онај који извршује наређење Господње.

После тога Самуило отиде у Раму, а Саул крену дому своме у Гавају. И Самуило више не виде Саула до дана смрти своје; и плакаше Самуило за Саулом, жалећи погибију његову (1 Цар. 15, 1-35).

Након неког времена Господ рече Самуилу: Докле ћеш ти плакати за Саулом, кога ја одбацих да не царује више над Израиљем? Напуни рог свој уља и иди у Витлејем к Јесеју, јер међу синовима његовим нађох достојнога за цара. – А Самуило одговори Господу: Како да идем? Чуће Саул па ће ме убити. – Тада Господ рече: Узми са собом јуницу из говеда, одведи је тамо и реци: дођох да принесем жртву Господу. И позови на жртву Јесеја и синове његове, а ја ћу ти показати шта ћеш чинити, и помажи ми онога кога ти кажем.

И учини Самуило како му каза Господ, и дође у Витлејем. А старешине градске се уплашише од његова доласка, па истрчаше преда њ, и упиташе га: О видиоче! јеси ли дошао с миром? – Он им одговори: С миром. Дошао сам да принесем жртву Господу. Освештајте се уздржањем и молитвом, и дођите к мени да извршим жртвоприношење.

После извршеног жртвоприношења, свети Самуил дође у дом Јесејев и нареди му да приводи синове своје по једног. Јесеј уведе к пророку најстаријег сина свог Елиава. И упита пророк Господа, молећи Му се у себи, није ли овај предизабран од Њега за цара. Господ рече Самуилу: Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио. Јер, не на лице гледајући, ја судим; човек гледа на лице, а Бог гледа на срце. – Тада Јесеј дозва Аминадава и приведе га к Самуилу, рече Самуил: ни тога није изабрао Господ. – Потом приведе Јесеј Саму, и рече пророк: Ни овога није изабрао Господ. – И Јесеј приведе к Самуилу седам синова својих, а Самуило рече Јесеју: Није Господ изабрао од ових. – Онда Самуило упита Јесеја: Јесу ли ти то сви синови? – Јесеј одговори: Има још један, најмлађи; он пасе овце у пољу. – Тада Самуило рече Јесеју: Пошљи, те га доведи, јер нећемо седати за трпезу докле он не дође. – Јесеј посла, те доведоше Давида. Он беше смеђ, лепих очију и лепа стаса. И рече Господ Самуилу: Устани, помажи га, јер је то. – Тада Самуило узе рог с уљем и помаза Давида усред браће његове. И сиђе Дух Господњи на Давида, и оста на њему од тога дана.

Свети пророк Самуил (20. август) помазује Давида за цара Израиља, детаљ из дечанске Лозе Јесејеве, око 1340.

После тога уста Самуило и отиде у Раму дому своме (1 Цар. 16, 1-13). Завршивши дане живота свога, Самуило у старости усну сном смрти. И сабра се сав Израиљ, и плакаше за њим, и погребоше га у дому његовом у Рами (1 Цар. 25, 1). Овог светог пророка Самуила Исус, син Сирахов, велича похвалама, говорећи: Возљубљен Господом својим Самуило пророк Господњи основа царство и помаза цареве (Саула и Давида) над народом својим. Он суди народу по закону Господњем и (ради молитава његових) Господ посети Јакова. По вери својој он би познан као истинити пророк. Он призва Господа силна, када га са свих страна притешњаваху непријатељи његови, и Господ загрме с неба; у силној вици Он учини глас Свој чујним, и истреби владаре тирске и све кнезове филистимске. Још пре кончине његове доказа се пред Господом и помазаником Његовим, да од имовине чак до обуће не беше узео ни од кога ништа, и ни један човек га не прекори. Он пророкова и после смрти своје и предсказа цару (Саулу) крај његов, и у пророчанству свом он подиже из земље глас свој, да ће се безакони народ истребити (Сирах. 46, 16-23).

Ето шта говори Сирах о светом Самуилу. А ми грешни, надајући се добити опроштај грехова и спасење молитвама овог светог угодника Божјег, прослављајмо Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————-

[1] Астарта – богиња, коју су Феничани и други источни народи веома поштовали. За служење њој они су подизали не храмове него дубраве или шуме.

[2] Ваал – бог сунца, био је нарочито поштован од старих Феничана.