Благодат је тамо где је Истина

Највеће што постоји у овом палом свету је душа-ум који тражи Истину. Свет ће постојати док постоје умови који траже, и налазе Истину. Ускоро, кад Истину више не буде било могуће наћи - зато јер су синови лажи најпре затрли и затворили све путеве који воде до Ње, а затим је и Саму закопали под земљу плотског безумља, или кад генетском модификацијом човечанства нестане умова који траже Истину – свету ће доћи крај. Зато ја овим, неубедљиво сведочећи истину Цркве у нашем сасвим последњем времену, по немоћи својој остављам знак крај путића којим ионако иду ретки, и дајем прилику онима који долазе после нас да сами виде где је древна стаза Божија.

(цитат из једног текста монаха Григорија)

Светитељи и њихове мошти које се налазе у манастирима светих Немањића, нису издали Бога и православље, те не сме да буде чудно да и дан данас чудотворе (као и чудотворне иконе) и исцељују верујући народ који им се усрдно моли за помоћ.

Ми смо дужни да слушамо устав Цркве и свете Оце. 
Свети Оци и Васељенски Сабори безпоговорно јеретике објављују за анатемисане, одлучене и безблагодатне.

Благодатни огањ је Божија потврда догмата о Христовом Ваксрсењу и победи над смрћу, а не исправности вере и благодатности јеретичке Јерусалимске патријаршије на челу са Теофилом - данас. 
Благодатни Огањ је Божји доказ осуде на Страшном Суду, да немају изговор сви који не вероваше у Сина Божјег а знаше за то чудо.
Притом јавна је тајна да благодатни огањ не пали свећу јеретику јерусалимском Теофилу, већ деценијама пали кандило у гробу Господњем одакле Теофил пали и излази из гроба показујући народу.
Благодат у Светим Тајнама је оно што ниједан јеретик нема, самим тим ни зловерни јеретици из СПЦ и осталог официјалног псеудоправославља.

Народ најпре треба да схвати да данашњи јеретици СПЦ нису у Цркви Христовој. Они су само спољашњи привид и изглед Цркве - имитација сотонина (митре, браде и одежде).

Светосавску Србску Православну Цркву не чини ова данашња лажна СПЦ. Она је превара и обмана сатанина.
Цркву Христову на Земљи не чине зидине патријаршија и манастирска здања у којима се некада православље исповедало; већ скуп патријараха, архиепископа, митрополита, епископа који стоје у ИСТИНИ и који имају чисто апостолско прејемство. Црква није у зидинама већ у епископима, свештенству, монаштву у народу.

Под појмом Цркве, Апостол назива сабор верних. Њу је назвао телом Христовим и испуњењем Очевим, зато што ју је Отац испунио сваким даровима и зато што у њој, по пророчкој речи живи и пребива.”
Преподобни Теодорит Студит

Тамо где је јерес, где је лажно учење о Богу, где су анатеме Свеправославних Сабора пале на главу зловерујућих, тамо НЕМА АПОСТОЛСКОГ ПРЕЈЕМСТВА и самим тим НЕМА Цркве већ обмане сатанине. Добро обрати пажњу кога свети Теодор Студит назива Црквом, Сабор верних архијереја у истини, а не зидине црквених објеката.

– „ко прима лажне апостоле и лажне учитеље, ђавола прима“ –
„Какве Свете Тајне они могу вршити? Који дух силази на оно што они свештенодејствују, и на оне које они рукополажу?“ 
Преподобни великомученик Максим Исповедник

Онај ко не исповеда веру Цркве, налази се ван Цркве.
Преподобни Јован Касијан Римљанин

Јерес одваја сваког човека од Цркве.
Седми Васељенски Сабор

„Јер заиста, чим је уведена јерес, Ангео чувар тог места је одлетео и такав храм је постао ОБИЧАН ДОМ ”, тј. ЛИШЕН БЛАГОДАТИ!!!
(Св. Теодор Студит)

Хришћанска молитва не треба да буде гомила лажи, јер је упућена Богу, Небеском Оцу, Оцу Истине. Христос, Син Божији, који је за себе рекао да је Он „Пут Истина и Живот“, не може да лаже зато што је Он сам ИСТИНА! Када верници и свештеници спомињу епископа јеретика, они своје молитве не узносе Небеском Оцу, већ их упућују СОТОНИ, који је „лажа и отац лажи“.
Свети Григорије Ниски

Свети Григорије Палама – у „Оповргавању посланице Игњатија Антиохијског“ – директно одриче достојанство епископа, када он не иде за Истином:
„ Јер Цркви Христовој припадају само они, који прихватају истину Цркве; а они, који су непослушни тој истини, ни на који начин не могу да представљају Цркву и немају према њој никакав однос. Такви људи се баве самообманом, чак ако су свештеници, или архијереји. Прво, истинито хришћанство, карактерише се и опредељује, не личностима, већ апсолутном истином и непоколебљивом вером. „ И они, који припадају Цркви Христовој су од истине, а они, који нису од истине, они и не припадају Цркви Христовој, ма колико они говорили лажи о себи, када сами себе називају светим пастирима и архиепископима и тако их и други називају. А ми сви знамо, да се хришћанство одређује не спољашњим изгледом већ истиношћу и исправношћу вере.

Свети Фотије Велики писао је: „Када је пастир јеретик, тада он постаје вук и ми морамо да бежимо од њега, да нас он не би увео у заблуду и чак, ако је он миран, избегавај општење и разговор са њим, као од отрова змијског.“

Не померај древне међе које поставише оци ТВОЈИ!

"Господе, ко пребива у дому Твом (тј.Цркви) и ко ће се настанити у Гори Светој Твојој? Који ходи непорочан и твори правду, који говори истину у срцу свом."

(Пс. 14.1-2)


"Овако говори Адонај Господ: Ево Мене на те пастире и Ја ћу тражити овце Моје из руку њихових!"

(Јез. 34,10)


"Тешко пастиру празноме који оставља овце своје! Мач ће пасти на мишицу његову и на десно око његово! Усахнуће му  десница (тј.којом се чине добра дела) и ослепеће му десно око његово (тј. којим се види добро)!"

(Зах.11,17)


Говорећи да су мудри, полудеше.

(Рим. 1, 22)


"Молим вас, браћо, чувајте се оних који мимо учења којем сте научени, творе раздоре и саблазни и уклањајте се од њих!" 

(Рим. 16,17)


„Не померај древне међе које поставише оци твоји!“
(Приче 22,28)

"Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе Истини, људи развраћени умом и лажни у вери." 

(2.Тим. 4,8)


"Који вас смућује понеће грех, ма ко био."

(Гал. 5,10)


"Никог нема да виче за правду, ни да се пре за истину!"

(Иса. 59,4)


"Какав мир, код толиког блуда Језавеље мајке твоје!"

(4.Цар. 9,22)


"Који држе сујету и лаж, благодат своју оставише."

(Јона. 2,9)


"Тешко онима који хуле, који хуле на Закон!"

(Иса. 24,16)


"Зна Господ умовања мудраца, да су сујетна."

(1.Кор. 3,20)


„Прођите улицама Јерусалима и гледајте, тражите, по трговима питајте, нађите човека-само једног, који правду твори и истину иште! И опростићу Јерусалиму."

(Јер. 5,1)


"Који творе саблазни Царства Божјег неће наследити!"

(Гал. 5.19-24)


"Са преподобним  преподобан бићеш, и са невиним невин бићеш, и са изабраним изабран бићеш. А са кривим развратићеш се (крив бићеш)." 

(Пс.17.26-27)


„Када не би било гоњења, ни мученици не би просијали, ни исповедници не би добили венце победе од Христа и не би својим подвизима учврстили и обрадовали Православну Цркву.“  

(Свети Марко Ефески) 


„И, гле, због оскудице у побожности и у црквама ће се појавити јереси и расколи и као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних  у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабане. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога и учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове „типике“ приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу“

(Свети Анатолије Оптински)


Св. Максим Исповедник: „Саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу, него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на још већу пропаст оних који се држе те заблуде“

(из 12. Посланице)


Теодосије Велики пише цару Анастасију поводом монофизитске јереси: "Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. А оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога, кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви..."

(о. Јустин Поповић: "Житија Светих" за јануар, стр.292)


"Благодат је тамо где је истина."

(Св.Макарије Велики)


"Ми расуђујемо по предању отаца."

(Акта 4. Вас. Сабора)


"Свака новотарија и све што је противно Предању установљено или што ће се установити - анатема!"

(6. и 7. Вас. Сабор)


"Учење Светих Отаца Источне Цркве је - истинито; то је учење Духа Светог. Молим вас, држите се тог учења!"

(Свети Игњатије Брјанчанинов)


"Води рачуна о речима Отаца као о речима Божијим"

(Свети Јевтимије Велики)


"Ако се обратимо извору Божанског Предања, одмах ће престати људска заблуда."

(Свети Кипријан Картагински)


"Молим вас, чувајмо одлучно Свету Веру, јер видите колико има одступања од ње и колико морамо захваљивати Богу што нисмо доспели у неку заблуду, него смо добили и чувамо Веру Православну."

(Свети Теодор Студит)


"Када би и цео свет усвојио учење које је супротно Правоверју, ја га нећу усвојити, нити ћу одступити од Еванђелског и Апостолског Учења и од Предања Светих Отаца,  па макар ме и на смрт предали"

(Свети Мартин Исповедник)


"Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа.

Ко год и на какав год начин одступи од Цркве - у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења - ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви."

(Свештеномученик Иларион Тројицки)


"Католичанска Црква је ПРАВИЛНО И СПАСОНОСНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У БОГА"

(Свети Максим Исповедник)


"Докле у цркви буду били архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење!"

(Св. Максим Исповедник)


"Сваки који дејствује против нарушавања Божјих или црквених заповеди је исповедник."

(Св.Теодор Студит)


"Они који се одвоје од епископа пре синодске истраге зато што он проповеда погрешно учење и јерес јавно, не само да нису подложни казни, него им припада слава Православних Хришћана"

(Никодим Аг.)


"Ко има Исповедање Католичанске Цркве он је истински син и причасник њен."

(Акта 7. Вас.Сабора)


"Ко год не прати црквене обичаје проглашене  од стране седам Васељенских Сабора и Свету Пасхалију и календар (месецослов) које су они установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену пасхалију и нови календар безбожних папиних астронома, и противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве - нека је анатема, одлучен од Цркве Христове и ван Сабора верних".

(Сабор 1583.)


"Сатанино дело је лукаво подражавање Истине"

(Св. Антоније Велики)


"Знај, ако од тебе изађе огањ саблазни и прогута друге, Бог ће из руке твоје тражити душе које прогута огањ твој. Ако ти и сам не вргаваш у огањ, него се само саглашаваш са онима који вргавају, на суду ћеш бити заједничар њихов."

(Св. Исак Сирин)


"Оне који у наше време преиначавају и изврћу истину, оне који се ките сујетном и лажном сличношћу Цркви, сличношћу туђом Христу и истини, њих нека нико не назива хришћанима и нека не општи са њима."

(Св. Јован Златоуст)


"Нема ничега средњег између истине и лажи."

(Св. Марко Ефески)

"Душама благочестивим и простим лако је избећи заблуде и пронаћи истину - само се окренемо источнику Божанственог Предања и заблуда ишчезава."

(Св.Кипријан Картагински)

Ми ти, читаоче, као печат, представљамо слово ревнитеља Христовог истинског, Светитеља Теофана Затворника. Слово о томе како православни и пастири Цркве треба да чувају свету истину.

"Да би се истина чувала, треба је примити. Да би се имала, треба је познати. Тако, сваки који зна хришћанску истину, постаје чувар, бранитељ и заштитник њен. Што је више оних који знају истину, то је силнија њена одбрана, тим је безбеднија она сама - не као сама по себи, но међу људима. Напротив, што је мање оних који знају истину, то је мање ограда против лажи - и тим је опаснији положај истине међу нама. Јер у том случају, јави ли се какво лажно учење, онај који не зна истину пропустиће га, пошто га као лажно не може ни препознати нити обличити. Од њега, лаж ће прећи другоме који не зна, од другог трећем, и тако даље. Лаж ће ући и истиснуће истину.

Је ли невин тај који ју је пропустио? Никако. То је исто као када војник, из нехата не научивши лозинку, пропусти непријатеља у логор. На тај начин, сваки који не зна истину већ је њен издајник, и издајник заједнице верних, Свете Цркве. Строго? Али тако јесте! Та кривица свом тежином пада на оне који имају моћи и начина да познају истину, а не сазнају је.

Хришћанину је страна потреба да све по своме разумева; он тражи једно - како су сви и свагда разумевали ствари и судили о њима. Све јереси и све лажи произишле су од нарушавања овог основног правила истине. Јерес је расуђивање о нечему по своме, без саображавања са обрасцем расуђивања који је Цркви предао Господ.

И тако, успроповедајмо, браћо, у храмовима и домовима, на сабрањима и у личним беседама, уснама, писмима, јавно. Будимо трубе, што се непрекидно гласају, трубе јасне. Одбацимо раздор, који тајно бива у редовима нашим, саставимо братски савез, усредоточимо силе, устремимо их све на једно. Истина сама за себе стоји: објавимо је у уши свима, и она ће сама привући оне које унапред позна Отац наш Небески. Само почнимо то дело тако, да нам нико по правди не може рећи: лекару, исцели себе!"

Св. Кипријан Картагенски говори да расколници и јеретици нису имали љубави, те су због тога, нарушили јединство Цркве: „Ђаво је смислио јереси и расколе, како би срушио веру, изопачио истину, и растргао јединство (у вери). Његови служитељи проповедају вероломство под изговором вере, антихриста под именом Христа и прикривајући лаж својом наводном правдољубивошћу, префињеним лукавством уништавају истину… и као што ђаво није Христос, мада и обмањује његовим именом, тако се ни хришћанином не може сматрати онај, који не пребива у истини Његовог Јеванђеља и вере.” па продужава не правећи никакву разлику између расколника и јеретика: „Господ наш Исус Христос у Свом Јеванђељу је сведочио да су Његови противници они који нису с Њим и који не сакупљајући са Њим растерују стадо Његово (…) Такође и блажени Апостол Јован (Богослов) није разликовао било какву јерес од раскола и није конкретно говорио о некима који су се одвојили, већ је све који су одступили од Цркве и деловали против ње, назвао антихристима. Одавде је очигледно да су противници Господњи и антихристи сви они за које се јасно зна да су одступили од љубави и јединства Саборне Цркве.”


(Писмо Магну о крштењу Новацијана – Св. Кипријан Картагенски)

 КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

 ''Веома ме жалости чињеница да су запостављена правила Отаца и што је у многоме заборављена строгост у Цркви. Плашим се да ће, мало по мало, ако се настави са таквим немаром, да ће доћи до велике пометње у црквеним пословима''.

 (Из Прве канонске посланице Светог Василија Великога хорепископима)



10. правило Св. Апостола

Који се заједно  са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.               



11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.



45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.



64. правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.



71. правило Св. Апостола

 Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.



9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди...



Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр. 9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: ''Који сте ван општења, одлазите'', не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.



32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослов.



33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.



34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.



38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.



6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.



10. правило Лаодикијскога Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.



72. правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јеретичком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи...



6. правило Св. Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их, разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу.



1. правило Картагенског Сабора

 Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.



15. канон Светог Константинопољског (двократног) Сабора

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.



46. правило св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу.



  Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)



Учење (јеретичко) противно православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.


 (Зонара, Тумачење 14. правила, IV Васељенског сабора)

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРУ - Свети Теофан Полтавски

Архиепископ Теофан Полтавски и Переславски

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРУ

Питање: Шта су то стари и нови календар?

Одговор: Стари календар је исконски, првобитни и старо-хришћански. Он је наслеђен из апостолског доба према свештеном предању најстарије Цркве и од стране Првог Васељенског сабора, одржаног у Никеји (325. године) положен је у темељ како Хришћанског календара тако и одредбе о празновању Свете Пасхе са свим празницима и постовима који од ње зависе (зато се назива и Никејски календар - Духом Светим уграђен у темељ Цркве). Покушај Римо-католичке цркве у 16-ом веку, у време папе Григорије, да уведе нови, “научни” календар довео је до стварања само псевдонаучног и противканонског календара. Јер питање календара је научно нерешиво. Дакле, стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињености хришћана.

Докази: “Предања су за нас установљена у писаном или неписаном облику; тако и предати догмати имају једнаку снагу писаним” (Књига правила. Алфавит).

“Мислим да је апостолско и ово: да се држимо неписаних предања” (Василије Велики, пр. 91 и 92; 1. Кор. 11,2; 2. Сол. 2,15; 3,6).

Тако и свештени канони одлучно објављују за себе да су “тврди и неразрушиви” (Шести Вас. сабор, пр. 2), “несаломиви и непоколебиви” (Седми Вас. сабор, пр. 1).

Нереди у Цркви не могу бити отклоњени насртањем на каноне. Чувени Митрополит Петар Могила је изјавио да не само Патријарх, него и Анђео да сиђе са неба, неће га натерати да поступи супротно црквеним канонима.

“Црква, према захтеву темељних начела њеног постанка и изворних принципа њених главних норми нема право да меша своје одлуке, ако остаје Црква. Ако Црква према свом изворном принципу није дело људских руку, него установа Више Воље, онда нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно изражено у другом правилу Шестог Васеqенског сабора” (Журнал заседања Руске Предсаборске комисије из 1906. године. Цер. Ведом. бр. 21).

Питање: Како се односити према једном и другом календару по црквеним правилима?

Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а другога се тврдо клонити.

Докази: “Ако будемо одбацивали неписане обичаје, чак и ако немају велику силу, сигурно ћемо повредити и Јеванђеље у главним предметима” (Василије Велики, пр. 91).

“Не треба да се уводе новине противне писаноме и црквеним предањима” (Књига Правила Алфавит).

“Нека у Цркви буде примљено све од Божанских Писама и Апостолских Предања” (Гангр. сабор, пр. 21 и Први Васељ. сабор, пр. 2).

Питање: Да ли увођење новог календара има мали или велик значај?

Одговор: Веома велик, нарочито у вези са Пасхалијом, и представља крајње насиље и црквени раскол који одваја од општења и јединства са читавом Црквом Христовом, који лишава благодати Духа Светога, који напада догмат о јединству Цркве и попут Арија цепа нешивени хитон Христов, тј. раздваја православне лишавајући их једномислија. То је раскид везе са свештеним црквеним предањем који доводи до пада под саборску осуду због презирања Предања, према горе поменутој догматској одредби Седмог Васељенског сабора.

Докази: “Стари су јеретицима називали оне који су се отргли и одвојили у самој вери; расколницима су називали оне који су се одвојили због мишљења о неким црквеним предметима; иако је почетак одступања дошао кроз раскол, они који су одступили од Цркве више нису имали на себи благодат Духа Светога, и пошто су постали мирјани нису имали власт ни да крштавају, ни да рукополажу, нити су другима могли да предају благодат Духа Светога од које су сами отпали” (Василије Велики, пр. 1). 

Питање: Како Православни, сходно правилима, треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Са њима не треба да имају никакво молитвено општење и пре њихове црквене осуде.

Докази: “Не треба се молити са јеретиком или отпадником” (Лаодик. сабор, пр. 39). Тумачење у грчкој крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да не теба да се молимо са јеретицима који греше у вери, нити са расколницима, који су православни у вери али су се одвојили од Католичанске Цркве због неких предања” (упореди: 45. и 46. правило Св. Апостола; 6, 9, 32 и 37. правило Лаодик. сабора и 9. правило Тимотеја, Еп. Александријског).

Питање: Каква казна по црквеним правилима следи онима који се моле са новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Једнака осуда са њима.

Докази: “Ако се неко помоли са одлученим од црквеног општења, макар и у кући, нека буде одлучен” (Апост. пр. 10).

“За молитву са одлученима подвргавају се или одлучењу, или свргавању, или анатеми како сами они који се моле, тако и они са којима се моле” (Тум. 9. пр. Картагинског сабора у грчкој Крмчији, стр. 252).

Питање: Има ли силу епитимија пастира-новокалендарца над Православнима који им се не потчињавају и одвојили су се од њих у молитвама?

Одговор: Нема никакву силу.

Докази: Друга половина 15. правила Двократног сабора: оно што је тамо речено о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике. Тумачење 29 (98) пр. Карт. саб., Синтагма Матеја Властара у руском преводу под словом А, гл. 17, стр. 56. гласи: “епитимија се може пренебрегнути без опасности”.

Тумачење 31. Апостолског правила у Грчкој крмчији, стр. 19 гласи: “они који се одвајају од епископа пре саборске истраге због тога што он свенародно проповеда неко злословље или јерес, не само да не подлежу поменутој епитимији 31. Апостолског правила и 15. правила Двократног сабора, него су достојни части која доликује Православнима”.

Питање: Да ли су пастири Православне Цркве на основу горе поменутих црквених правила доносили посебне судове о календару?

Одговор: Јесу, много пута - поводом увођења новог римског календара - и појединачно и саборски.

Доказ за ово је следеће: пре свега савременик римске календарске реформе, Васељенски патријарх Јеремија Други одмах је 1582. године са својим Синодом осудио нови римски календар као несагласан са Предањем Цркве, да би следеће године (1583) сазвао црквени Сабор уз учешће патријараха Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија шестог. Овај Сабор је григоријански календар прогласио несагласним са правилима Васељенске Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе.

Дела овог Сабора представљају: Саборски томос који изоближава погрешност и неприхватљивост римског календара за Православну Цркву, и Канонска саборска одлука – Сигилион, од 20. новембра 1853. године. У том Сигилиону сва три поменута Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебиво, чак до проливања крви, држе православног јалендара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.

О таквој одлуци Константинопоqског сабора било је саопштено васељенском посланицом свим Источним Црквама, Митрополиту Московском Дионисију, Цркви Јонских острва, познатом поборнику Православља у Западној Европи кнезу Константину Острошком, Венецијанском Н. Доконти и папи Григорију Тринаестом – главном виновнику црквене смутње и саблазни.

У то време Александријски Патријарх Силвестар (1566-1590) у окружној посланици Православним Хришћанима Западне Европе каже: “Следујући Оцима и Вођама нашим источним и западним по праведности староме дајемо предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа”.

Током последња три века (XVII, XVIII и XIX) читав низ Васељенских Патријараха одлучно се изражавао против григоријанског календара и оцењујући га у духу саборске одлуке патријарха Јеремије Другог саветовали су православнима да га избегавају.

Следећи патријарси порицали су римски календар као непријатељски Православном Истоку и оцењивали ту новину у духу Патријарха Јеремије Другог: Кирил Први, који је на всељенски престол долазио шест пута и 1639. мученички пострадао од језуита; Патреније Први, 1639-1644; Калиник Други, 1688-1693, 1694-1702; Пајсије Други, 1726-1733; Кирил Пети, 1748-1757; Агатангел, 1826-1830; Григорије шести 1835-1840, 1867-1871; и Антим шести, 1845-1848 и 1855.

Тако је на пример Патријарх Калиник Други заједно са Антиохијским Патријархом Атанасијем (1686-1728) објашњавао антиохијској пастви да празновање Пасхе истовремено са латинима представља одрицање од одредаба Православне Цркве о постовима и прихватање правила Римске цркве – а то је издаја Православља и одступање од светоотачких завета које је погибељно за чеда Православне Цркве. Зато сваки истински хришћанин треба тврдо да брани одредбе Православне Цркве и обавезан је да Пасху и празничне дане који су за њу везани празнује у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, који нам је туђ по вери.

Ставови слични овоме, али много оштрији, изнесени су и у Окружној посланици Патријарха Кирила Петог из 1756. године, у којој се каже да по речима неботајника Павла, који у својој посланици Галатима, глава прва стих осми, вели: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”, такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешаwе Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”

Године 1827. Патријарх Агатангел је одбио предлог руских научника о реформи црквеног календара.

Године 1848. Патријарх Антим шести заједно са осталим Источним Патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом у Окружној посланици Једине Католичанске Цркве обраћајући се свим Православним Хришћанима сведочи:

“Код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да уведу нешто ново јер је чувар побожности код нас само Тело Цркве, то јест сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери својих отаца… Држимо се исповедања које смо примили од таквих мужева, Светих Отаца, да бисмо се одвратили од сваке новине као од ђавољег наговора… на шта ако би се неко дрзнуо било делом, било саветом, било помишљу – такав се већ одрекао вере Христове и већ се добровољно подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светога, као да Он није савршено говорио кроз Свето Писмо и Васељенске Саборе”.

Дакле, све који уводе новине – јеретике, расколнике, оне који су се “добровољно обукли у клетву као ризу” (Пс. 108,18), макар били Папе, макар били Патријарси, макар били клирици, макар били мирјани, макар био и анђео са неба – АНАТЕМА!”

У складу са тим током минула три века од времена римске календарске реформе многе главе Цркве, на пример Патријарси, одбацили су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту, Кипарској Архиепископији итд) чувајући своју паству путем посланица и писама, објашњавајући им истински значај Григоријанског календара и повезујући га са читавим низом папских новаторских измишљотина.

1902-1904. године представници Аутокефалних Православних Цркава Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Србске, Бугарске, Румунске и Црногорске званично су се изјаснили по питању реформе црквеног календара. Резултат проучавања тог питања био је у корист обацивања календарске реформе како због вероисповедних разлога, тако из због опасности од немира у цркви који би могли да поколебају њен ауторитет.

Сверуски Црквени Сабор 1917-1918. године разматрао је питање прилагођавања новог календара црквеном животу и о новом, можда најбољем православном календару. Након брижљивог разматрања и истраживања овог питања са црквено-канонског, научно-астрономског и техничког гледишта, Сабор је категорички закључио да би свако зближавање са Григоријанским календаром било погубно, одајући високо уважавање јулијанском календару. Као резултат, Сабор је одлучио да задржи стари црквени календар. 1923 године Руска Православна Црква је поново потврдила одлуку свог Сабора из 1917-1918. Године и одбила да у црквено-богослужбену праксу прими григоријански календар, без обзира на притисак завојевача - богоборачких бољшевичких власти. На то ју је подстакла не само одлука Патријарха Тихона и његовог Свештеног Синода, него и воља читавог православног руског народа који је категорички одбацио нови календар у чему се и огледало деловање целокупне Цркве, у свој пуноћи њеног састава, управо онако како о томе сведоче јерарси Истока у поменутој посланици из 1848. године.

Дакле, Руска православна Црква, најмногобројнија од свих Православних Цркава, којој припада готово 90% свих Православних Хришћана у свету, одлучно је одбацила нови календар.

На крају, земаљско наслеђе Царице Небеске, Света Гора Атос, као тврди бедем и истински светионик Православља, без обзира на вишеструке покушаје црквених и грађанских власти да је придобије за прелазак на Григоријански календар, у лицу својих најбољих представника одбацила је то противцрквено новачење и непоколебиво чува поредак празновања свете Пасхе и календар који су увели Богоносни Оци.

1926. година.

О постојању истините Цркве Христове до Другог доласка - Архиепископ свети Теофан Полтавски, Нови Затворник

А и Ја теби кажем да си ти Петар,

и на томе камену сазидаћу Цркву своју,

и врата пакла неће је надвладати

(Мт. 16,18).

У овим речима Божанског Оснивача Цркве садржано је кратко али веома дубоко учење о непоколебљивости Цркве Христове до краја века. Ми треба да размотримо у чему се састоји та непоколебљивост Цркве, на чему се она заснива и како можемо да учествујемо у њој, као чланови Цркве.
На питање: како је то Црква Христова непоколебљива и неразрушива када се неке Цркве очигледно колебају и руше?–
Православна Источна Католичанска (Саборна) Црква одговара:

Црква Христова је непоколебљива у свом васељенском јединству. То не значи да ни један већи или мањи део не би могао да отпадне од овог јединства, него да, без обзира на то што неки делови понекад отпадну, увек остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која чува чисто исповедање и учење живота, неповређено Свето Писмо и свето Предање, и непрекинуто прејемство свештене јерархије и Светих Тајни.

О последњим временима - Архиепископ свети Теофан Полтавски, Нови Затворник

„Када рекну мир и сигурност напашће их погибао…“

Када се Господ Исус Христос вазносио на Небо, и када су Апостоли, мада већ упозорени на његов узлазак к Оцу стајали са погледом ка Њему устремљеним, у препасти од дивотнога призора и у туги због растанка са Божанственим Учитељем, к њима су били послани Ангели да их успокоје. И шта чине ови небожитељи? Какву љекарију употребљавају да излече Апостоле од печали?
Као јак лек употребљавају они у том циљу мисао о будућем јављању Господа Који се сада скрива од Апостолских очију: „Овај Исус Који се вазноси од вас на Небо“, кажу они Апостолима, „исто ће тако доћи како Га видесте да иде на Небо“ (Д.А. 1,11.). И како је стварно помогао овај духовни Ангелски лек! Писац „Дела Апостолских“ на другом месту приповеда о Апостолима да се, по Вазнесењу Господњем, вратише „у Јерусалим са радошћу великом“ (Лк. 24,52). Зато су касније и сами Апостоли, када је требало да укрепе слабе хришћане или да олакшају оним страдалнима, свагда ове подсећали на будући славни Долазак Христа Спаситеља, радостан за истинске и страшан за умишљене хришћане.
Може се рећи да је мисао о очекиваном јављању Христовом била у првобитном Хришћанству свеопшта основа, која је подупирала сваколико његово здање, и свеопшта снага, која је надахњивала сваколико тело његово. Али, нажалост, није увек бивало тако. Сваки пут када је у последујућим вековима слабио истински дух првобитног Хришћанства, помрачивала се у свести хришћана и мисао о будућем славном доласку Христовом. И људски род под утицајем тог погубног духовног развоја, који заборавља заповест спаситељеву – „непрестано бдијте!“(Мк. 13,37), „чекајући блажену наду и јављање Великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“(Тит. 2,11-13), погружавао се у дубоки духовни сан. Заборављајући на горње, небесно, људи су почињали да живе само земаљским. (Кол. 3,2). „Касни господар мој“, каже зли слуга, и „почиње бити своје другаре и јести и пити са пијанцима“ (Мт. 24, 48-49). „Касни Женик“, (Мт. 25,5), мисле луде девојке и спавају безбрижно, док последње капи уља догоревају у светиљкама њиховим. „Касни Судија“, вичу ругатељи Божанственог Промисла, „где је обећање доласка Његова? Јер, откако оци помреше, све стоји тако од почетка створења“ (2 Петр. 3,4), и у нади у то кашњење или, боље рећи, у очајању, почињу да ходе по својим похотама: „Једимо и пијмо јер ћемо сутра умријети“(1 Кор. 15,32).
А шта у тим случајевима ради вечно Бдијући Свети? (Дан. 4,10)?
„Неће вјечно не марити за Дух Мој људи ови“ (Пост. 6,3), каже Он на Божанском Савјету Своме. И тамо где је немоћна, не по недостатку Божије Силе, него по одсуству људске пријемчивости, Љубав Божија, људе почињу да уразумљују речи гнева Божијег. Тако је негда проговорио гневом Својим Господ са Небеса, када је, водама свесветског Потопа, потопио сав огреховљени род људски и испрао земљу од људских безакоња. Тако је проговорио Он, када је огњем небеским спалио градове Содому и Гомору. Тако је било и на Голготи, када огреховљен род људски није поимао, Кога је распињао, проговорила је сама природа. „Од шестог часа тама бијаше по свој земљи до часа деветога“ (Мт. 27,45). „Завјеса храмовна раздрије се одозго до доле, и земља се протресе, и камење развали се, и гробови се отворише и многа тијела помрлих светих усташе“ (Мт. 27, 51-52).
Тако и сада говори Господ вама, о браћо, очигледно зато што сте постали глуви за глас божанствене љубави, услед тога што сте почели да заборављате на Небо и мислите само на земаљско. „Касни Господ са доласком“, мислите и ви у дубинама срдаца својих.
Не, рђаве слуге и слушкиње, „Не касни Господ с обећањем, као што неки мисле, него нас трпи дуго јер неће да ико пропадне, но да сви дођу у покајање“ (2. Петр. 3,9). И ко зна није ли се већ навршила мера Његовог дуготрпљења? Уочите, хришћани, како се из дана у дан умножавају знаци доласка Његова, на које је Он сам предуказао: страдање народа, глади и пропасти и трусови, мноштво саблазни – међусобне издаје, умножавање безакоња, усахнуће љубави (Мт. 24, 3-33 и Лк. 21, 11-36). Нисмо ли и ми били сведоци својеврсне велике светске борбе, када је не у преносном смислу него у изворном смислу речи, устао, по речи Спаситељевој, „народ на народ и царство на царство “ (Мт. 24,7). И то је већ знамење блискога Доласка Судије Небескога, што тако многи дремају, не обраћајући пажњу на поразна знамења времена, јер ће, по претходно реченим речима Пророка и Апостола , „доћи Дан Господњи као лопов у ноћи“ (2 Петр. 3,10). „Јер, када рекну мир и сигурност, тада ће изненада напасти на њих све погибао, као бол на трудну жену и неће утећи“ (1 Сол. 5,3). Хтели ми то или не, доћи ће време када ћемо зачути велики и страшни глас, који ће са висина небеских огласити: „Женик иде…“ (Мт. 25,6). То се Судија приближава, Цар се јавља, то Бог свију иде да суди живима и мртвима! Тада ће се од гласа тога поколебати основе земље и силе небеске покренуће се (Мт. 24,29). Сабраће се зборови Ангела, Архангела, Херувима и Серафима и сви многооки снажно и силовито гласиће: „Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ, Који бијаше и Који јесте и Који долази“ (Откр 4,8). И свака твар на небу и на земљи и под земљом Са трепетом ће ускликнути: „Благословен Који долази у име Господње!“ И попут страшне муње засјаће и јавиће се ради суда над васељеном Велики и Славни Бог наш!
Свети по знаковима времена препознају ово време. Ономе, пак, ко има ум окренут делима житејским и љуби земаљско, то не може бити јасно, по речима преподобног Јефрема Сирина (у Слову о доласку Господњем). Зато такве и наказује Господ нарочитим знаковима гнева Својега. И вас данас, о христољупци, Онај Који на земљу призире и чини да се она тресе (Пс. 103,32), преко труса који вам се догоди, буди вас из сна духовног на духовно бдење и ишчекивање Страшног и славног Његовог Другог доласка: „данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдоглава срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи“ (Јевр. 3, 7-8). „Ево, Он долази на облацима и угледаће га свако око“ (Откр. 1,7). Благо ономе ко може од свега срца да каже: „Да, дођи Господе Исусе!“.

(Беседа коју је Епископ свети Теофан Полтавски, Нови Затворник, изговорио верном народу у Бугарској тридесетих година овог века, након разорног земљотреса).

ИВАН ИЉИН О СОВЈЕТСКОЈ ЦРКВИ - ДАНАШЊОЈ РУСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ МОСКОВСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ

Чланак великог руског философа Ивана Иљина „О совјетској цркви“ објављен је почетком 50. година. Тада, после победе СССР у Другом светском рату и подизања спољашњег угледа и величанствености совјетског антихристовог режима, који је на себе оденуо одежде „руског патриотизма“ и који је „благословио“ „препород канонског руског православља“, многи су поверовали у ту пропагандну замку, вратили се у СССР или совјетску Московску патријаршију и тамо погинули физички или духовно.

Од времена Ивана Иљина нити се у совјетској Русији, нити у совјетској цркви било шта изменило. Напротив, духовна болест је погодила не само главу, него и само тело совјетске цркве, Московске патријаршије, клир и црквени народ, а то се осликава у разним варијантама духовне прелести и деградације савремених неосергијанца, екумениста, и њима потчињених „православних традиционалиста“, тзв. „бораца изнутра“, а уз њих разноразних сподоба „путиноваца“, „православних стаљиниста (деветомајаша)“ итд. Не приметити то могу само они, који то неће да виде ради којекаквих личних политичких интереса. Данас, као и тада, уверавају нас о „препороду“ Русије и „канонског православља“, представљајући за „препород“ не унутрашње исцељење од духовних болести, него спољашњи углед и просперитет. И поново истински православне хришћане прозивају и осуђују зашто неће да признају духовни ауторитет совјетске цркве, њену „законитост и каноничност“.

Зато је обраћање Ивана Иљина, верног чеда Руске Заграничне Цркве, руској црквеној емиграцији тога времена, у исто време и обраћање свима онима који данас признају московску патријаршију као канонску руску цркву.

О СОВЈЕТСКОЈ ЦРКВИ

"Кад говори лаж, своје говори:

 јер је лажа и отац лажи" (Јов.8,44).

1.

Русији су потребни сада више него ишта истина и слобода.

И слободи ће она доћи само кроз истину. Док будемо лагали, бићемо робови, сведочећи лажју о свом ропству и утврђујући га. Ето зашто су нас наши исповедници и мученици последњих деценија водили ка слободи, а савремени лицемери и лажови воде нас у ропство.

Ми нећемо изаћи из те проклете смутње, док часно и јасно не разделимо истину од лажи, и не почнемо чврсто и храбро исповедати истину. Колико је већ времена прошло од када су нас погрузили у лаж и још увек продужавају да нас понижавају лажју, страхом и насиљем.

А сада им је успело да заразе многе из наших редова том лажју; и тужно је гледати, како су чак и часни људи почели да верују у њу и да је понављају.

Од самог почетка бољшевичке револуције било је јасно, да се Православна Црква као духовни организам противи том у досадашњој историји нечувеном подухвату, који је као такав за револуцију неприхватљив и зато је од ње осуђен на истребљење. Било је јасно, да, док је дух Православне Цркве у руском човеку, - дух безбожног комунизма неће завладати душом руског човека, Русија се неће повести за њим и он неће постати руским духом... А у међувремену, баш је то било неопходно бољшевицима, јер је њихов план за Русију увек био један те исти: „Русија је оруђе светске револуције; руски народ њом треба да буде заражен до краја, како би њом заразио и све остале народе, а потом нека погине или нека се раствори у светском конгломерату“. Бољшевичка револуција никада није била руско дело, нити је себе икада тако предтстављала. Она је увек била светски пројекат, који је покренут од стране интернационалних руља људи, не у име руса, него у име Русији непријатељских циљева.

И ето, како би реализовали тај чудовишни пројекат, бољшевици су требали подстаћи у руским масама доследно безбожништво и противобоштво, страст интернационализма, спремност на крвави обрачун светских размера и веру у тоталитарни комунизам.

То је било на самом почетку – пројекат светске тираније, пројекат антихришћански, несавесни и нечасан. То је био план – запалити у свим народима завист и мржњу, разуздати их и поробити, уз помоћ монополије послодавства и систематског терора. И сада тај план није напуштен: он је жив и функционише више него икада пре. И они, који говоре како је он наводно „одбачен и заборављен“, - лажу и самим тим служе његовом остварењу, било свесно или несвесно...

Русија је неопходна бољшевицима ради његовог остварења, као мостобран, као главно оружје, - државно, дипломатско, економско-финансијско и војно. Шта више, њима је неопходна душа руског народа, његова вера, његово пожртвовање, његова жива страственост, његова надареност, сва његова култура, сва његова природна богатства, сва његова територија, његово име, његов језик, само његово постојање...

И све је то нама било јасно од самога почетка. А сада је то постало јасно и многим странцима. Уопште, након толико година не постоји потреба да се све то доказује. То је доказано чињеницама, статистикама, речима самих бољшевика и њиховим паролама. И још мучеништвом милиона најбољих руских људи. То је историјска чињеница, непобитна и коначна. Но тешко онима, који је забораве или је почну одрицати...

А сада поставимо питање: да ли може живи дух Православне Цркве то да прихвати? – Наравно да не. – Да ли је могла Православна Црква, која је својим духом саздала и васпитала Русију, направити вештачку и фалсикиковану разлику између „црквене“ и „политичке“ сфере, препустивши се тако двосмисленом и издајничком не мешању? – Наравно да не. – Она то и није урадила. А ако би то и покушала урадити, одмах би на њу био покренут немилосрдни напад бољшевика како би спречио такав покушај. Тако је у стварности и било.

2.

Тоталитарни комунизам од самога почетка није имао поверења према тзв. „неутралнима“, иако је пристајао да се користи њима током првих година. Његово основно правило је било: „ко није са нама и ко није за нас, то је наш непријатељ и треба га истребити“. Прве године су прошле – и сви, баш сви су били приморани на одговор. Радници, сељаци, учени, инжињери, адвокати, чиновници, свештенство, занатлије и криминалци, - сви су били дужни да се изјасне: или „да, ја сам са вама“, или пак „не, ја сам против вас“; и не само да је то било потребно „рећи“ један пут, него је требало то понављати и потврђивати све новим и новим поступцима, по вулгарном правилу: „ако волиш, докажи“. Требало је помагати, служити, бити корисним, испуњавати све захтеве, чак и оне најодвратније, нечасне, понижавајуће, издајничке. Требало је или поћи на херојску и исповедничку смрт, или пак постати злочинцем које је на све спреман: потказивати оца или мајку, погубити цела гнезда невиних људи, издавати другове, јавно тражити смртну казну за поштене и храбре патриоте (као што је то радио уметник Качалов преко радија), чинити провокативне акте, симулирате ставове којих се не држиш и које презиреш, вршити пропаганду безбожништва, предавати са катедре најидиотскије теорије, веровати у ноторну и бестидну лаж и ласкати, неуморно, бестидно ласкати малим „диктаторима“ и великим тиранима... Речју, избор је био и остао прост и недвосмислен: херојство и мученичка смрт, или пак ропство и саучешће.

Руске народне масе су то разумеле већ током првих година – и покушале су да побегну под маске. И цео политички развитак револуције може се описати као систематски притисак на маскиране, притисак, којим су ћутљивог провоцирали, двосмлисленог потказивали, незгодног одводили, недовољном ласкавцу „качили“ оно што он није никада урадио, сумњивог депортовали, неопрезног ликвидирали; а са друге стране маскирани су проналазили нове начине умећа остајања неприметним, како би побегли од притиска, проналазили су нова животна маскирања, нове формуле неутралности и полулојалности, нова скровишта битисања, нове „шуме“, „кланце“ и „тундре“  - како би се спасили... И на крају, све је то кулминирало стварањем живе маске на лицу...

Колико пута су нас странци током последњих година питали, зашто руси имају таква „камена лица“? Они су били у праву: совјетски грађани сви носе на себи живу маску и ћуте. На лицу – ни осећаја, ни мисли, нити интереса. Мртва отупљеност, непокретни вратови, неприметне, али све време крстареће очи, и у њима мешавима замрзнутог страха, сервилонсти, на све спремности и лукавог садизма. Тако је код совјетских чиновника. Код простих људи – маска је иста, али наравно без сервилности и без садизма. Страшно је гледати. Заштитне маске. Замрзнута лаж. Некакви трупови тоталитаризма. Роботи совјетштине. Препарати комунизма. А шта је тамо у души сакривено и ућуткано? О томе ће рећи каснија историја. Ето у шта је сада претворена наша простодушна и причљива Русија.

3.

Разумљиво је, да од ове дилеме, од овог маскирања нису могли побећи ни делатници Православне Цркве. Једни су отишли на мучеништво. Други су се сакрили у емиграцију или у подземље, - у шуме и кланце. Трећи су отишли у подземље, - личне душе: научили су се безмолвној, споља невидљивој, тајној молитви, молитви сакривеног огња.

Али појавили су се и четврти. Они су одлучили да кажу бољшевицима: „да, ми смо са вама“, и не само да кажу, него и да говоре и да то потврђују делима; помагати им, служити њиховој ствари, испуњавати све њихове захтеве, заједно са њима лагати, учествовати у њиховим обманама, радити руку под руку са њиховом политичком полицијом, подизати им ауторитет у очима народа, јавно се молити за њих и за њихове успехе, заједно са њима провоцирати и анимирати националну руску емиграцију и претворити на такав начин Православну Цркву у право послушно оруђе светске револуције и светског безбожништва... 

Ми смо те људе видели. Све њих са типичним, камено-маскираним лицима и лукавим очима. Они без стида, отворено лажу, и то о оном најважнијем и свештеном, - о положају Цркве и о мученички пострадалим од стране бољшевика исповедницима. Они су се договорили часном речју са совјетском влашћу и, не марећи ни мало за очување црквених канона, „изнедрили“ из своје средине бољшевицима угодног „патријарха“ који је званично постао глава нове религијски пародоксалне, нечувене „совјетске цркве“...   

Ово је значење онога што се догодило.

Зашто су они то урадили? Оставимо на страну њихове личне побуде. За њих ће они одговарати пред Богом и пред историјом. Постављамо питање које се тиче њихових „црквених“ разлога. Ради чега су они то урадили?

1. Ради тога, да покорношћу антихристу угасе или у крајњој мери, умекшају прогоне на верујеће, на клир и на храмове: - „купити“ предах ценом саучешћа бољшевизму у Русији и заграничју.

2. Ради предострожности, да се антихрист не договори са Ватиканом за коначно искорењење Православља; - да би у борби с католицима имали на својој страни Антихриста...

Историја ће показати, шта је та група у ствари успела да постигне, шта да изгуби и шта да добије, и каква ће бити њена лична судбина. Нема сумње, да ће се будућност Православља определити не на компромисе са антихристом, него баш на то херојско стајање и исповедништво, од кога су се ти „четврти“ тако провокативно, тако издајнички одрекли... Ми не можемо ни на минуту посумњати у то, да ће цела та група „у своје време“, тј. у одговарајућем тренутку бити од стране бољшевика ликвидирана; али отићи ће они из овог живота не као верни Православљу исповедници и свештеномученици, као што су то били Митрополит Венњамин, Петар Крутицки и други, чија Ти имена Господе знаш, него као они који нису угодили антихристу, иако по мери својих сила угађавших њему, слугу његових... Јер, - утврдимо то коначно, - у договору са совјетском влашћу они су принуђени да плаћају и увелико плаћују реалним услугама и беспоговорним саучесништвом.

4.

Та сагласност, коју су они склопили, не може бити названа „конкордатом“, јер конкордат предпоставља извесну, па макар и скромну, „равноправност“ и макар минималну слободу договарајућих страна. Стаљин – и Сергије, Стаљин – и Алексеј никада нису били равноправни: Сергије и Алексеј били су увек тероризовани заробљеници Стаљина; они нису били слободни; они се нису „договорили“ са Стаљином него су му се покорили. При томе, Стаљину је било важно да то дело прикаже Европи и Америци као „конкордат“, и ту покорност, као „слободну сагласност равноправних страна“. Било је потребно, да свет поверује; а свет, по мудрој римској изреци, и без тога „хоће да буде обманут“.

Алексеј је то схватао од самог почетка и одлично је знао шта ради: он је помогао да се свет обмане, ради тога да би у његовим очима подигао и свој ауторитет (како то? – „независни Патријарх целе Русије“...), и ауторитет совјетске власти (како то? – „од сада је црква у совјетској држави слободна и ужива поштовање... и сама пак одриче у прошлости било каква гоњења, као нешто што се никада није десило“).

Са тим свесним лажним извештајем Алексеј, а потом и његови емисари пошли су у иностранство. Они су боље него било ко други знали, да је црква постала покорном институцијом совјетског апарата: да су обавезани и да смеју говорити само ту лаж, која им је унапред прописана; они су знали, да лажу, лагали су о умишљеној „слободи цркве“. Сваки пријем Алексеја на блиском истоку одигравао се „у троје“: он сам и два стенографирајућа сваку реч агента „унутрашњих послова“ (ради узајамне контроле). Стенографирале су се његове сопствене речи и речи посетиоца. При том је Алексеј уверавао посетиоце, да је „православна црква поптуно слободна“ покрећући тако провокативну тему пред посетиоцем, узимао је на себе улогу поглавника бољшевичке тајне полиције. Он је, наравно, схватао, да његови наступи имају смисао политичке провокације – и он је и даље провоцирао. „Патријарх целе Русије“ у улози свесног политичког провокатора на служби код Антихриста...

Такви су били наступи његових политичких емисара у Паризу, тих тзв. „митрополита“ и „епископа“. Исто се дешавало и у Америци. СВИ су они лагали и провоцирали; и знали су, да лажу и провоцирају. И видели су, да им верују – или једино „сопствени агенти“, или највише отмени емигранстки глупаци, који су и без тога желели да буду обманути. А о емигрантским не глупацима они су поуздано знали, да се они – само претварају, као да верују, а уствари им свесно помажу како би обманули емигранстко и светско јавно мњење у корист бољшевизма – и то по међународној директиви, која је дата из светске кулисе. Они су све то схватали – и даље су лагали. А ако се нека истина и провукла – онда су за то без одлагања одвожени на авион за Москву (то се десило у Паризу).

Изненађујуће лагано, свикнуто и вешто пловили су они по тој линији лажи. То је, између осталог, разумљиво: главна лаж била је већ за њиховим леђима: они су имали храбрости да објаве усно и штампано, да су сви мученици и свештеномученици Православне Цркве за последњих педесет година страдали не за веру и не за Цркву, него за „политичке злочине“ против совјетске власти: они су имали храбрости, - још у време Чувара патријаршијског престола митрополита Сергија, - да изјаве, да никаквих гоњења на веру, на верујуће, на Цркву, на храмове и на светиње Православља у совјетској земљи никада није било. После такве вапијуће лажи – све остале лажи ишле су лако и глатко.

5.

Књигу Чувара патријаршијског престола Сергија, која је издата у Москви, током друге половине 1942. године, треба видети и изучити, што смо и успели да урадимо.  

То је  - зборник чланака, „изјава“ и „сведочења“. Аутори су – сам Сергије, његови најближи црквени помоћници и дугачак ред „духовних“ и светских лица. Теза је код свих била једна: совјетска власт никада није водила прогон на Цркву, на веру и на верујуће, прогони су почели тек у тренутку уласка немачких фашиста и прогоне су спроводили само они. Сваки чланак прати портрет аутора или, за сваки случај, факсимил његовог потписа.

Ко је читао ту књигу, - знајући историјску истину, - њега би обузимао осећај вртоглавице и ужаса. То је била бујица намерне, провокативне бестидне лажи; све је било написано једним те истим, једнаким стилом, изговарано у афективном тону, извештаченог гнева, са својеврсним грохотом „истински – комунистичке острашћености“, и све са том, за педесет година презасићеном улизничком „лојалношћу“... – Шта је било – тога „није било“. Црква „цвета“, народ се „слободно моли“, храмови су „отворени“, никаквих ограничења никада није било.

Када се талас злочиначког предумишљаја, мржње и свирепости стварно надвијао из Немачке – по обичају совјетске пропаганде – на очевидно неоспорну истину качила се намерна лаж... И све је то изговарано распаљеним тоном, ноторног лажљивца, који зна да му нико не верује нити ће му веровати.

И после тога, ти „јерарси“ су дошли ка нама у иностранство, и предложили нам да признамо њихов „ауторитет“ и да се подчинимо њиховом црквеном руководству тако, како су се они сами подчинили духовном руководству совјета. О овом последњем они су, ипак, прећутали. А у заграничју су се сада појавили неки којима се ти људи показују као носиоци „истинског и слободног православља“, и који су у Алексеју видели (страшно је рећи) „чувара канона“ и „великог предводника цркве“. И пожурили су да „поверују“ у њега и да му се подчине... Наравно, и да прихвате „совјетску цркву“... 

А „совјетска црква“ је заправо – установа совјетске противхришћанске, тоталитарне државе, која испуњава њене инструкције, служи њеним циљевима, не имајући могућност ни да слободно суди, ни да се слободно моли, ни да слободно чува тајну исповести. Заиста, само онај, ко је све заборавио и ничему се није научио, може замислити, да је тоталитарни комунизам способан и склон поштовати тајну исповести; да свештеник „алексејевске совјетске цркве“ сме чувати ту тајну, и да о примљеној исповести часног патриоте, (тј. „контрареволуционара“ или идејног антикомунисте) не обавести НКВД или МВД... Заиста, само тај, ко се уморио од борбе са совјетским робовласницима и који је потпао под њихову пропаганду, може да мисли, да „патријарх“ Алексеј чува и устројава истинско Православље. Само онај може сматрати Алексеја „чуваром канона“, ко никада каноне није читао и није улазио у њихов дубоки хришћански смисао. Тај смисао је – пре свега у слободи од човечијег притиска на „извољење Духа Светога“ и у надахњујућем повиновању Његовим заповестима. И због тога, Алексеј уствари може да „чува“, наравно, у границама угодним и корисним совјетској политичкој полицији, - само ту традиционалну спољашност историјског Православља, а каноне је он већ погазио, попевши се на запустели престо Патријараха целе Русије.  

Као одговор заборавнима и уморнима ми износимо тезу: православље, које се подчињава совјетима, и које је постало оруђем светске антихришћанске саблазни – није православље, већ саблажњива јерес антихришћанства, која се обукла у растргане ризе историјског Православља. Али ову тезу ми већ нећемо доказивати, јер смо је управо доказали.

Нека онај, ко стварно „не види“ лажну улогу новог „патријарха“, само размисли: ако је он поробљен, - ЗАШТО он на силу хоће да подчини себи и пороби заједно са собом још и загранично Православље? Будући сам прихвативши да уђе у компромис са непријатељима Хришћанства и Православља, присиљен на то, - ЗАШТО тај компромис намеће нама, који имамо могућност, слава Богу, да се не молимо за ђавола и његове успехе у свету. Уосталом, чини се – треба да благодаримо Бога за то, што загранично Православље може да се моли, не служећи антихристу. Одакле та необуздана потреба у јерерхијском подчињавању, која потребује одредбе и прописе, толико туђе истинском Православљу? Зашто је то постало наједном тако неопходно – лишити загранично Православље слободе његовог молитвеног и црквеног дисања? Да ли је Православљу потребно да пороби све заграничне парохије и епархије под ниску руку НКВД, да би се свуда мували, записивали, шпијунирали и састављали своје црне листе његови бестидни и свирепи агенти, та изчадија зла и срамоте? Коме уствари  треба таква наша зависност – Православној Цркви или совјетској власти?

Овде поставити питање – значи дати одговор. Совјетска црква представља у свим својим наступима – не вољу Цркве, него вољу совјетије. А слепци и лицемери јој журе у сусрет.

6.

Имао сам прилику, као становник Италије,  да једном у катедрали градића Орвето видим изванредну фресу уметника из 15-16. века – Луке Сињорелија: „Долазак антихриста“.

Утисак је био потресан, незабораван. Посебно за нас, на јави видевших гоњења бољшевика на Православну Цркву...

„Он“ је изображен у контурама, језиво, богохулно подсећајући на лик Христа Спаситеља. Страшно је гледати на те контуре. Оне су приклоњене баналној ситости, лажљивости, пренемагању и некаквој подлој порочности... Те одвратне контуре не могу пренети у детаљима ни фотографи... „Он“ се појављује на огромној фресци неколико пута. Ево „он“ чини лажна саблажњива чуда, - исцељује болесног у сред његових радостних родитеља. Ево, „он“ се обраћа народу, а ђаво га са његове леве стране придржава за струк, шапћићи му на уво своје инструкције. Код његових ногу леже на гомили тек конфисковани свештени сасуди. Његови агенти са леве и десне стране деле злато. У гомили оних који га слушају су разноразни: они који су се већ саблазнили и они који још сумњају, збуњени и љубопитљиви, расправљачи и продавци, интелигенција и они из најниже класе, равнодушни и гневљивци. А тамо, с'десна и с'лева – џелати гуше оне који протествују, обезглављују верне, бију свештенство и све непокорне... А агенти, одевени у црно, већ су завладали храмовима и одузимају светиње...

Страшна слика. Пророчка слика.

О њој размишљаш безвољно, изговарајући те противприродне бесмислене речи: „совјетска црква“...