Свети Јован Златоусти, владика Артемије, и цар који долази

 

Упоређивање владике Артемија са Светим Јованом Златоустим, које упорно чине следбеници његове парасинагоге, а на које сам владика Артемије реагује смиреним ћутањем које је одобравање, не само да је нескромно, него је и неосновано, неистинито и неразумно, и у крајњем светогрдно.

Пошто се они који у то верују варају (да, хришћани „верују јер је абсурдно“, али кад је у питању вера у Бога, не абсурдна вера у човека), и понављајући то варају друге, треба показати њихову заблуду, у светлу чињеница, историјске истине. Јер, превара је оно по чему знамо да су људи заведени од ђавола (Вера светих, катехизис Владике Николаја). Дако би се макар неко од њих од преваре, и ђавола, избавио.

Да размотримо неке од „сличности“ између Светог Јерарха и онога који се упоређује са њим.

1. Светом Јовану Златоусту је судио разбојнички сабор епископа, који нису припадали његовој помесној цркви, и као такви нису имали право суда у туђој дијецези.

Владики Артемију је судио потпуни канонски Сабор епископа СПЦ, његове помесне цркве, којем је он сам био потчињен.

Сабор „под храстом“ је сабрао Теофил патријарх александријски, и на њему је учествовало 29 египатских епископа потчињених Теофилу, и још 7 епископа из других епархија истока (Месопотамије, Јерменије, Персије...).

Случај владике Артемија био би аналоган када би нпр. сабор који је њему судио био сазван од Архиепископа Албанске Православне Цркве, са учешћем свих епископа помесне албанске цркве и неколицине епископа Мираша Дедеића и македонске православне цркве, и кад би био одржан на Косову, у Дечанима.

2. Свети Јован Златоуст је од самог начала одбацивао сабор „под храстом“ као разбојнички, и недвосмислено поручио да се на њему неће појавити и да му се неће повиновати.

Владика Артемије је сам апеловао на Архијерејски Сабор СПЦ, тражећи да Сабор размотри његов случај, и до последњег дана пред Сабор који га је осудио изјављивао како је „Светом Архијерејском Сабору одан“.

На дан пред Сабор, 16. новембра 2010. владика Артемије пише званично писмо Сабору у коме Патријарха и епископе позива да га „врате на трон ЕРП, чиме би се вратили мир и јединство у СПЦ на духовну радост и задовољство свештенства, монаштва и целокупног нашег народа“. Писмо завршава речима: „Светом архијерејском синоду и Архијерејима СПЦ остајемо одани“. Дана 19. новембра, у току заседања Сабора, владика Артемије, будући под привременом забраном свештенодејства, служи литургију у једном манастиру на Косову, и Сабор га истог дана лишава чина. И тек после тога, када га је Сабор на кога је сам апеловао једногласно осудио, он за владику/монаха Артемија постаје „разбојнички“. Више од месец дана после сабора, крајем децембра 2010, владика/монах Артемије по први пут Патријарха и друге неименоване епископе оптужује за „јерес“ и наводи да се од Патријарха одваја на основу 15. правила Прво-другог Сабора, због јереси екуменизма („која је свејерес од самог зачетка свога“ – навод из објаве).

3. Свети Јован Златоуст је у време разбојничког сабора који га је осудио, а и после њега, око себе имао канонски сабор својих епископа који је пресуду египатских разбојника једногласно одбацио.

Владика Артемије је остао савршено усамљен, и у осуди Сабора и после ње, изван општења са и једним јединим епископом у васељени.

Канонски Сабор Светог Јована Златоустог који се сабрао у Константинопољу у време разбојничког сабора „под храстом“, бројао је више епископа него разбојнички  (42 насупрот 36), и међу њима је било 7 митрополита („под храстом“ је митрополит био само Теофил, тј. у њему је била представљена само једна митрополија).

Случај владике Артемија био би аналоган када би нпр. комплетан Архијерејски Сабор СПЦ узео у заштиту владику Артемија пред осудом разбојничког сабора Албанске Православне Цркве.

4. Свети Јован Златоуст је, када је видео да ће бити свргнут, својим епископима рекао: „Да нико од вас не оставља своје цркве ради мене, јер није са мном почело православље, и неће се са мном завршити“.

Владика Артемије, када је био рашчињен, и изгнан са Косова и Метохије, за собом је повео огромну већину свога монаштва, који су оставили своје манастире и храмове.

Тиме су Косово и Метохија практично опустели од монаштва. Qui bono? (У чију је то корист?) Шиптарима, империји, и Александру Вучићу: да лакше заврше посао, са много мање буке, и правог, суштинског, духовног отпора - монаштва, које је најјача земаљска полуга небеске силе. И владики Артемију. Који је монахе и монахиње (безмало стотину њих), заветоване чуваре Косовског завета, извео за собом - да уместо Космета и заветних црквених светиња „чувају“ њега, и светиње његових аветних црквених догмата. И тако их, врхунски обучене послушању, навео да жртвују Космет њега ради. Односно своју маленкост, Златоустове духовне величине, ставио је испред и изнад светиња Космета.

5. Свети Јован Златоуст још је својим епископима рекао: „Останите у оштењу са онима који ме свргавају, да не направите раскол у Цркви“. А својим ђаконисама: „Приклоните ваше главе ономе који буде хиротонисан уместо мене, као Јовану, јер не може Црква пребивати без епископа“.

Владика/монах Артемије, када је био рашчињен, своје је свештенике, монахе и монахиње извео не само са Космета, него и из општења са СПЦ.

Тако, Свети Јован Златоуст је из прогонства корио своје свештенике који су остали у Константинопољу али изван општења са његовим наследником на епископској катедри: „Са огромном жалошћу сазнао сам да ви од мога одласка не одлазите на црквене службе; никаква вест у моме изгнанству не би ми могла донети толико жалости, као та“.

Владика/монах Артемије је свога наследника на трону, владику Теодосија, прогласио за „оцеубицу“, а са свим својим свештенством и монаштвом које је остало у канонском општењу са новим владиком савршено прекинуо комуникацију.

6. Свети Јован Златоуст је, када је био прогнан, све време био под стражом, ухапшен.

Владика/монах Артемије је физички био прогнан само са Космета. Не и из другог дела своје епархије – Рашке.  И остао је потпуно слободан.

Аналогија би постојала да је Свети Јован Златоуст био изгнан из царске четврти града Константинопоља, а да је по другим деловима града могао да се слободно креће. Па да је, уместо да остане у Граду, сам изашао из њега „у егзил“, и кренуо да оснива „катакомбе“ Архиепископије Константинопољске по целој васељени.

Владика/монах Артемије је полицијском силом прогнан са Космета. А сам је себе прогнао из другог канонског дела своје епархије - Рашке. То јест, ако је са Космета и био изгнан правде ради, али из Рашке је самоизгнан (само) драме ради. По уџбенику за богословије, једна од седам дужности епископа, јесте: „Да се од епархије не удаљава“. („Познавање Цркве или Обредословље“, 1895; истина, владика Артемије је одшколован на другим уџбеницима, у Регенсбургу, где се учи друга еклесиологија – „Црква, то сам ја“). Ако је себе наставио да сматра законитим епископом рашко-призренским, и ако му је у „призренском“ делу епархије био забрањен боравак, зашто је изашао из другог, а тачније првог, дела своје епархије? Највећи „рашки“ део епархије је на територији такозване „уже“ Србије, и одатле владику/монаха Артемија и његове нико није прогонио, нити их прогони - тамо и до данас имају пар „катакомби“. Није Рашка – стари Рас, прва Немањићка епископија и срце старе Србије малена ни тесна, него је Артемију и онима с њим било „тесно у срцима њиховим“ (2.Кор. 6.12). Па су, уместо да остану на територији „своје“ епархије, ушли у епархије других епископа СПЦ, од којих за многе сами исповедају да „нису екуменисти, него су православни, без обзира што су у јединству са Патријархом јеретиком“ (нпр. жички епископ Јустин, бивше духовно чедо владике Артемија, који није ни екумениста ни новотарац). Са „богословским образложењем“ да се сада „Епархија рашко-призренска у егзилу, благословом Божјим, простире свуда где су и њени клирици и верници који исповедају веру православну“. И тако је владика/монах Артемије са својим следбеницима „катакомбе“ епархије РП у егзилу засновао широм Србије и на многим местима у дијаспори, где год је за то било могућности односно следбеника.

Језиком аналогије: као када би закупац два стана у згради био принудно исељен из једног, притом сам потписавши сагласност о исељењу из оба у замену за доживотно издржавање, а затим се предомисливши објавио како су због неправде и безакоња које му је учињено сада сви станови у згради његови, назло станарима, па кренуо да се усељава и размешта своје синове по свим другим становима, где год се нађе глупа девојка спремна да им уступи своју собу, своју постељу, и своју душу.

7. Свети Јован Златоуст је, када је био прогнан, остао у црквеном општењу са огромном већином православних епископа Васељене.

Владика/монах Артемије је после осуде Сабора остао савршено изван општења са и једним јединим епископом у Васељени. Уместо општења, он је, декретом, целу васељену учинио својом епископијом – „Епархијом рашко-призренском у егзилу“ (цела Србија, Африка, Русија, западна Европа, Америка...).

Прва ствар коју је владика/монах Артемије учинио после свога рашчињења, била је да напише канонске посланице свим православним епископима у свету, којима их обавештава да је он и даље „канонски епископ рашко-призренски“ који са њима остаје "у духовном и канонском јединству" (они су га, наравно, игнорисали). Главнина тих епископа којима је он писао су екуменисти, и већина су у практичном екуменизму много ревноснији и делатнији од Патријарха Иринеја. Са којим је Артемије прекинуо општење, управо због истог тог екуменизма.

Свети Јован Златоуст, наравно, никад није писао канонске „посланице мира“ јеретицима својег доба, аријанцима, нити је икада био у било каквом општењу, реалном или измаштаном, са било ким од њих.

8. Свети Јован Златоусти никад није имао никаквог општења са јеретицима или расколницима (владајућа јерес његовог времена била је аријанизам). И служио је Богу по Никејском календару.

Владика Артемије је читаву своју монашку и (прво)свештеничку каријеру провео у јереси (екуменизма), и у општењу са расколницима (новокалендарцима, који су такође јеретици екуменисти), а општење је прекинуо тек кад су га јеретици сами свргли, због црквене недисциплине. И редовно је служио по ватиканском календару, кад год је бивао међу новокалендарцима.

Владика Артемије је живео у јереси-свејереси, према сопственом исповедању („екуменизам је свејерес од самог зачетка свог“), 45 година (од 1965, кад је СПЦ ушла у ССЦ), у њој је рукоположен, од јеретика, којима је све време био „одан“, а тек када су га они осудили и свргли он их осуђује за јерес. То је, у моралном и канонском смислу, аналогно овоме: као када би свештеник читав живот провео у црквеном браку са јавном проститутком, а затим, када би она после 45 година брака једнострано учинила развод и узела сву заједничку имовину, он изјавио да је његова супруга блудница од самог почетка брака а да је он блуду савршено непричастан, и да може да без препрека настави да служи.

Али, и горе од тога – владика Артемије не само да је сам био свесни заједничар јереси и грешке (по његовом властитом исповедању: „нови календар је грешка“), него је и благословио грешку („нови календар је, без обзира на то што је грешка, благодатан“). Свети Јован Златоуст је учио хришћане да немају никакву заједницу (општење) са онима који су у грешци (јеретицима и расколницима). Владика Артемије, као лојални стипендиста папских бискупа, своје је следбенике научио да је благословено бити у грешци, и сви они данас слепо верују у тај догмат.

9. Свети Јован Златоуст, као Патријарх Константинопољски, био је непобеђени врховни командант православне војске Христове.

Владика Артемије, као питомац Регенсбуршки и затим епископ рашко-призренски, био је само један од генерала у штабу непријатељске, јеретичке војске, која ће завршити у блату згажена под ногама Свепобедитеља Христа.

Одшколован у непријатељској армији (међу јеретицима - бившим и будућим и вечним окупаторима свога народа), владика Артемије је био високи официр у командном ланцу домаћих издајника (јеретика, по властитом исповедању), колабораната који непријатељску окупациону војску третирају као „савезнике“ и „браћу“. И тек кад су га они, по команди с више инстанце, ражаловали, генерал-редов Артемије се „досетио“ да су његови надређени „издајници“. Али, никад није исповедио покајање за саучесништво у организованом злочину над сопственим народом. Лепо стоји партизанска блуза поврх усташке униформе, али ратни злочини, као што знамо, ни пред земаљским судом не застаревају.

10. А највећа и суштинска разлика између Светог Јована Златоустог и владике Артемија је у томе што је Јован Златоусти био православан.

Владика/монах Артемије је у Србији, односно у умовима Срба који следећи за њим ревнују за „истинску веру“, засадио јерес - Антихристову јерес.

Свети Јован Златоусти овако је учио: „Ако је твој епископ јеретик, бежи од њега, бежи, бежи, као од ватре и змије!“.

Владика/монах Артемије, после полувековног свештенослужења у јереси, учи да је црквоборачка антихристова свејерес екуменизма „благодатна“, све док год је неки будући свеправославни сабор „канонски“ не осуди, и јеретике „официјелно“ не прогласи за јеретике. До тада, сви сакраменти јеретика бивају благодатна дејства Духа Светога. Осим канонског црквеног суда тих јеретика, који се без последица може игнорисати.

На тај начин Артемије је измислио и осмислио и догматизовао православну апологију Антихриста. Он је тај који је Србима широм отворио „Овертонов прозор“ Антихристове јереси, оно што је до јуче православној свести било незамисливо – учење да јеретици поседују и предају свеосвећујућу и обожујућу Благодат Духа Светога. После тога све је само ствар инерције – инерције крда. Сви ти Срби који су са Артемијевим благословом искочили и искачу кроз (овертонов) прозор са брода Цркве у мутне воде Галилејског мора, већ су у мрежи антихристовој, спремној да пориби језеро огњено. А да је тај нови догмат постао општеприхваћен и неупитан међу савременим „ревнитељима православља“ доказ је да је он свештен међу свим „борцима за веру“, и Артемијевим, и Антонијевим и Никодимовим. И високо су уважени међу ревносним православним Србима сви ти пророци и претече пришествија Антихристова, који му у душама своје пастве припремише широк, раван и углађен „царски пут“. Пут њиховог цара који долази, пут на којем нема Камена спотицања ни Стене саблазни (Рим.9:33). И међу свима њима за безумље је проглашено учење Светих Отаца: „Јеретици нису Хришћани! Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа.“ (Свети Иринеј Лионски). Па су следствено, док се демонстративно бусају у груди светосавске, спектакуларно отпали и од аманета Вере и Исповедања Светог Саве: „Проклињемо све јеретике и сву злу јерес њихову!“.

А када та црквено-политички коректна вера, коју је у Србији посејао Артемије са својима, до конца сазри међу бившим православнима, и када у Цариграду Србском не остане ни пет оних који не приклонише колена пред оцем лажи, доћи ће тај нови цар васељенски коме ће бити дана власт над сваким родом и народом и језиком и племеном (Откр.13:7). И сешће у храму представљајући се као Бог (2.Сол.2:4), и као Божји Помазаник, Христос који је други пут дошао, и као Утешитељ, онај којег је Исус обећао послати Свету. И све „благодатне“ јерархије новог светског православља („јеретици-екуменисти али неосуђени“), са својом кротком паством поклониће му се као Цару и Богу. И када он, у име свог бога оца и своме оцу рукама тих свештеника принесе жртву у храму, то ће бити „благодатно“ свештенослужење. А свако ко буде изван тог жртвоприношења и другачије о томе мислио биће хулитељ Светога Духа Утешитеља, којем, по Речи Божјој, нема опроштаја ни на овом свету ни на оном. Осим „умерених“ ревносника по Артемијевом „разуму“, који ће исповедати да је цар, а наравно и сви који су у општењу са њим, пун Благодати и истине јер „није никакав јеретик“, и никим „није осуђен“, па благодарећи тој својој „трезвености“ неће бити гоњени за crimen laesаe maiestatis.

И, наравно, све ће се то збивати по заповести апостолској и Божјој: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, и власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. (Рим. 13:1-2) Молим, дакле, да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за цареве и за све који су у власти, јер је то добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом. (1.Тим 2:1-3) Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: цару, као господару; јер је тако воља Божија. Цара поштујте. Јер то је благодат. (1.Пет 2:13-19)

+

И на концу. Свети Оци Цркве нас научавају да ће Господ на Суду Свом, где ће свако стати у чину свом, поставити једне испред других и поредити „патријархе са Светим Патријарсима (Јованом Златоустим, Григоријем Богословом...), митрополите са Светим Митрополитима (Василијем Великим, Николајем Мирликијским...)...“ (Симеон Нови Богослов). Владика Артемије, који се на суду свом, пре Суда Божјег претенциозно сам упоређује са онима којима не припада, на самом делу би могао да се упореди само са неким светитељем у свом рангу. Нпр. са најближим са аналогном судбином - Светим Нектаријем Егинским, бившим епископом пентапољским. Али, авај, ни то поређење као ни бизарно поређење са Светим Јованом Златоустим, неће бити ни у какву корист владики Артемију. Јер, Свети Нектарије, који је баш као владика Артемије био осуђен in absentia, и прогнан са своје катедре, никад више није служио као епископ пентапољски, нити je основао своју „Епархију пентапољску у егзилу“.

Тако да када Артемијева духовна деца следећи пут помисле да га упореде са Светим Јованом Златоустом, нека ходећи опрезно уназад (назад са пута којим су кренули) покрију његову голотињу, попут Јафета и Сима. И нека ћуте, да не домећу ужарено угљевље на главу његову.

 

Евсевије П.

О монаху-немонаху Антонију и његовој вери

 

Расуђивање је највећа добродетељ. Без расуђивања, све врлине бивају непотребне.
(Свети Антоније Велики)

Безумниј же на себе надјејавсја, смјешавајетсја со беззаконим
(А безумни на себе надајући се, смешује се са безаконицима - Приче 14:16, превод Седамдесеторице)

Господин монах-немонах Антоније, како сам себе назива, предводник протестних литија београдским улицама, у својим уличарским проповедима о правилном православљу јуначки критикује свако савремено зло у Србији. Осим својега – обмањивања наивног верног народа да је Православље могуће у општењу са јеретицима. Односно да је могуће будући у општењу са злом, неправдом и лажју, зло претворити у добро, правду и истину.

Па тако, помало опонашајући старозаветне Богом послане пророке Израиља, и не сасвим успешно имитирајући јуродствујуће преподобне оце Цркве, самопослани јурод Антоније се наивним српским ревнитељима представља као чудотворац. И то један од највећих чудотвораца икада – који само својим присуством (општењем и поштењем) сакраменте јеретика у СПЦ претвара у Божанствене Тајне. Христос је рекао: све је могуће оном који верује, и ко верује у Мене дела већа од ових која Ја творим твориће. Чудо које својим следбеницима и следбеницама показује Антоније веће је чудо од Васкрсења Христовог – јер Он, као безсмртни Живот није могао да не васкрсне; а Антонијево чудо је транссубстанцијација јеретичког отрова у Хлеб Небески, и трансформација енергија демонских у енергију Духа Светога, која је Бог.

Наизглед. Али о чему се у суштини ради, морамо размотрити кроз ум Светих Отаца, који су нам недвосмислено открили вољу Божју о односу према јеретицима. А сви Свети Оци су о томе учили једнако. И сасвим различито од тога како Србе поучава немонах Антоније.

Најауторитативнији свети Исповедници, Православија Наставници, овако говоре.

"Сви учитељи Цркве, сви Сабори и све Божанствено Писмо, опомињу нас да бежимо од оних који се држе страних учења и да се одвојимо од општења са њима" - Марко Исповедник Ефески.

 

„Великим гласом Свети Јован Златоуст објавио је да су не само јеретици, него и они који имају општење са њима, непријатељи Божји“ – Теодор Исповедник Студитски.

„Докле у цркви буду биле јеретичке саблазни и архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење“ – Максим Исповедник.

„Никад се нећемо оскврнити општењем са онима који нарушавају веру и исповедање Хришћана, чак и ако нам ископају очи, или сагоре наша тела на огњу!“ – Теофан и Теодор Начертани (жигосани).

Тако, о општењу, Свети Оци Исповедници.

А отац монаштва, Антоније Велики, својим ученицима, свима нама па и малом Антонију, на самрти је оставио овај аманет: „Бежите од помазаника лажи, јеретика и расколника. Чувајте се блуда у вери и општења са онима који су тиме упрљани. Не смете имати никакву везу с њима!“.

И други велики Имењак малог Антонија, преподобни Антоније Римљанин, својим житијем нам поручује исто (не знамо чије име носи наш Антоније Србин, али брукајући себе брука и велико име оба Антонија – по духу црквене дисциплине коју проповеда, најсроднији је Антуну Падованском). Тачније, сам Бог нам је поручио кроз њега колико је благословена и благодатна и могућа „борба за чистоту вере изнутра“, међу јеретицима, кад га је са стеном скупа отргао од јеретика и пренео преко седам мора у Православну Цркву. Е да ли је Антоније Римљанин био „дезертер“ кад је „побегао“ из битке са јеретицима, и оставио невини неуки римски народ на растрзање њима и вечну погибао?

И да ли су најсветији оци наши Симеон и Сава били „дезертери“ и „зилотисти“ не по разуму када су избегли из јурисдикције римске јереси, која је до 11. века била легитимна предањска канонска јурисдикција великог дела народа сербског? И тако остатак свога народа, са све латинским обредом и латинском библијом коју смо ми подарили римско-германским варварима (Јероним Стридонски), „оставили“ на милост и немилост папској јеретичкој власти, у проклетству, да нас каиновски коље до данас и до конца времена? Или су отресајући од јеретика и прах са ногу својих показали и оставили нама завештање како се са тим злом једино може поступати?

И о чему говори древни принцип, заповест Духа Светога: „Ако се курва  Израиљ, нека не греши Јуда. Јефрем се удружио са кумирима, остави га!“ (Осија 4:15-17)?

 

Бог тражи да Му се приноси Жртва чиста, и на чистом и светом месту, неоскврњеном присуством јеретика и расколника – нечистих животиња, магараца које је видео Велики Антоније у олтару око светог Престола. Мали Антоније, пак, замишља, то јест верује, исповеда и учи да се његовим смелим повицима на те магарце њихово жртвоприношење чини од алогосног светим. И магареће жртве, освештане његовом критиком, препоручује Србима, као једине благословене.

Неопштење, односно прекид општења, једино је оружје које овчице стада Христовог имају против безакоња и безаконика у Цркви („оставите их“ Мт.15.14, „изиђите из њихове средине и одвојте се, и Ја ћу вас примити“ 2.Кор.6.17, „уклањајте се од оних који изазивају расколе и спотицања противно учењу којем сте ви научени“ Рим.16.17). Неопштење је тропос ипарксеос Добра у сапостојању са злом на земљи (пшеница Христова исповеда: „Mи смо пшеница, и немамо ништа са кукољем сатаниним“; кукољ исповеда: „Сви смо ми плантажа божја, алилуја (осим секташа пшенице, њима анатема!)“). Прекид општења са лажју у Цркви је прекид општења са сатаном, непокоравање сатани и вољи његовој. Јер Христос је управо дошао да разопшти Добро од зла („нисам дошао да донесем мир него мач“, Мт.10.34). Смисао заповести Христове „отресите прах са ногу својих“ (Мт.10.14) јесте савршено неопштење са онима који одбацише Јеванђеље и Апостолску Науку, Предање – немати баш ништа заједничко с њима. И чак и добро смешано са злом мора се одбацити, као оскврњено (Игнатије Брјанчањинов).

Не смемо општити са неопштивима – не зато што ћемо због тога постати лоши људи (мада би то био озбиљан ризик да постанемо глупи, а после тога је све могуће, чега је пример и Антоније) – него зато што се општењем са њима скрнавимо духовно, губимо целомудреност духа, дух лажи примамо у сасуд душе и у њему тада не остаје места за Духа Светог (κοινόω, киноо, општити, значи заједничити, и оскврнити (се)). Молитвено општити са јеретицима и не оскврнити се једнако је могуће као и – полно општити са блудницом а не учинити блуд.

Кад би „борба за веру изнутра“ заиста била могућа, Господ Свепобедник би био крив што није постао демон, да „изнутра“ победи апостасију сатанину и спасе ђаволе, који су такође Његова возљубљена творевина. Али, само и помислити то, била би хула. И управо ту хулу на Духа Светога исповеда и заговара Антоније, и у њу верују сви наши „борци изнутра“.

Па како све то, толико очито и недвосмислено, не зна и не види наш монах-немонах Антоније?

 

Као прво, то га није научио његов духовник, владика Артемије, који ни сам, ума повређеног у Регенсбургу и у грчком новокалендарском расколу, до данас не разуме ове елементарне законе Духа (па исповеда „екуменизам је јерес, али јеретици имају божанствену Благодат, жртва коју они приносе своме богу је благодатна“ и „нови календар је грешка, али Богом благословена, а они који не хтедоше да следе у грешку, проклети су“). Или, како о томе сликовито каза Владика Николај: „Луд командир, луд и посилни“.

Као друго, кад се „осамосталио“ у герили, монах-немонах Антоније, презревши заповести, правила и пут отаца, закономерно је доспео у противоположну стихију, на коју је упозоравао Антоније Велики: „Доћи ће време кад ће људи оглупети“. Монах не сме да пребива изван келије/манастира. Од многог пребивања изван келије монаху гасне ум (вероватно то наш јунак донекле интуитивно и сам осећа, па за сваки случај за себе каже да је немонах). А ум се нарочито гаси на бучним, метежним и прљавим улицама велеграда. И тако, неосетно, човек монах-немонах се једног јутра буди са угашеном свећом разума духовног, и са пламено горућом свећом разума плотског, и даље наставља вођен њеном светлошћу. Па тако, угашеног духовног и набилдованог плотског ума, почиње да поучава и организује друге по своме учењу.

И као треће: нема међу јеретицима и расколницима разумног човека; остављајући Цркву и Истину, они бивају остављени Духом Светим, и нема међу њима ни знања ни разума, већ само тама и слепило.

Није мала кривица Антонијева. Јер, осим што је крив јер заводи многе незнавене на пут свој, крив је јер клевеће на браћу своју, истините исповеднике, и тако чини да охладни љубав многих. А кад се безакоње умножи а љубав охладни до конца, свету ће доћи крај. Па тако, убијајући истину и убијајући љубав, Антоније на делу бива пророк и претеча антихристов.

Монаштво је покајање. А неразумност је смрт покајања (Василије Велики). Антоније, очито, верује да се довољно и довољно добро покајао, па је кренуо да покаје и остатак Срба који немају појма ни шта је покајање, ни шта је Православље. И сам за себе исповеда да је он глас истине који у пустињи апостасије „зилотистима“, „дезертерима“ и „шумским расколницима“, онима који већ скоро читав век ходе по уском отачком путу неопштења са расколом и јереси, виче: „Породи аспидини, покајте се!“. Али, и разбојници улазе у рај. Само треба да се истински покају и да схвате да Црква, која је Тело Христово, на крсту поред њих распета, савршено одвојена од општења са садукејском и фарисејском сектом на власти, никакво зло не учини. И да то исповеде.

За њих, Господу се помолимо.

Евсевије П. (О Успенију 7527/2019.)