Преображење Господње

6. АВГУСТ

Синаксар[1] на Преображење Господње

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од Тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице Моје видети и жив остати (2. Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ – При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: „Устаните, не бојте се!“ И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

 

Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.

Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“.

Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“.

Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.

А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5. Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство Његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2. Петр. 1, 16-18).

Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за Анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).

Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“.

Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољубце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к Мени, имаће к њему љубав Отац мој; и Ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се Сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показује да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.

Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“.

Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама Његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постигне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?

Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже усамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред Којим стојим (3. Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредиво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]

Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време молитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.

Света гора Тавор

Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку Његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази Се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист је написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у Себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Деве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2. Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и Архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за Себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупбце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

Синајска икона

---

[1] Синаксар је грчка реч (Συναξαριον); произлази од речи συναξις скуп, сабор, збор (верних у цркви ради празновања) и значи: књига празника; а даљи је смисао: збирка историјских података о празнику или о светитељу.

[2] Антифон, глас први.

Светих Седам мученика у Ефесу

04. Август

Спомен светих седам младића Ефешких:  Максимилијана, Јамвлиха, Мартинијана, Јована (Константина), Дионисија, Ексакустодијана и Антонина

У дане незнабожног цара римског Декија[1] црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене[2] у Ефес[3], он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава. Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима. Неки од хришћана који беху страшљиви и слабодушни, бојећи се мука, отпадаху од вере и на очиглед свију поклањаху се идолима. Други пак хришћани, гледајући то или слушајући о томе, туговаху душом оплакујући отпале од Христа и пале у идолопоклонство. А они који беху јаки у вери и храбри, они неустрашиво иђаху на све муке, и јуначки полагаху душе своје за Господа свог умирући од разноврсних мучења. Мучених беше тако огромно мноштво, да је из њихових растрзаних и киданих тела крв текла као вода и натапала земљу. Тела мученика или бацаху као ђубре поред путева или вешаху по градским бедемима унаоколо, а главе им на коље набијаху и пред капијама градским постављаху. Вране, кобци и друге месождерне птице слетаху на градске бедеме и јеђаху тела мученика. И велика жалост раздираше потајне и кријуће се хришћане што не могаху узети и погрепсти тела браће своје која птице јеђаху. И подижући руке своје к небу, они ридаху и мољаху се Господу да избави Цркву Своју од таквог мучења.

У то време беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Посматрајући сваки дан злостављање и свирепа убијања хришћана, њима се срце кидаше, и они уздисаху и плакаху. Када незнабошци заједно са царем одлажаху да приносе жртве, свети младићи се склањаху од њих, одлажаху у хришћанску цркву, бацаху се на земљу пред Господом, и посипајући прашином главе своје мољаху се с ридањем. То приметише неки мотритељи, јер у то време сваки је мотрио на другога каквом се богу моли, и предавао је на смрт брат брата, отац сина, син оца, и нико није скривао ближњег свог ако би приметио да се моли Христу. Ти мотритељи одоше к цару и рекоше: Царе, живи вавек! Ти позиваш издалека хришћане и приволеваш их да приносе жртве. Међутим они што су око требе потцењују твоју царску власт, не слушају твоја наређења и исмевају их, а држе се хришћанске вере.

Разгневивши се, цар упита ко се то противи његовим наређењима. Потказивачи рекоше: Син управитеља града Максимилијан и шест других младића, синови бољара ефеских; сви они већ имају официрске чинове у војсци. – Цар одмах нареди да их ухвате, окују у ланце и доведу к њему. Свети младићи бише брзо доведени пред цара још са сузама у очима и са прахом на главама. Погледавши на њих, мучитељ им рече: Зашто се ви не јависте заједно с нама о празнику у част богова, којима се клања сва васељена? Хајде сада принесите боговима дужну жртву, као што и други принесоше. – Свети Максимилијан одговори: Ми исповедамо Једног Бога и Цара Небеског, чије је славе пуно небо и земља, и Њему сваки час приносимо духовну жртву вере и молитве, а идолима вашим, да не бисмо оскврнили душе своје, нећемо принети жртве које се састоје из спаљивања животиња, праћеног смрадом и димом.

Када чу овакав одговор, цар нареди да им се одузму војнички појаси, ти знаци њиховог високог положаја, рекавши да су они недостојни да буду међу царским војницима, пошто се не покоравају ни боговима ни цару. Но ипак, посматрајући њихову лепоту и младост, цар се сажали на њих и рече: Било би неправедно такву младост одмах погубити мукама, стога ево, дивни младићи, дајем вам време за размишљање, да бисте, уразумивши се, принели боговима жртве, и остали у животу. – Рекавши то, цар нареди да им скину ланце, па их пусти на слободу до одређеног времена, а сам отпутова у други град, са намером да се понова врати у Ефес.

Добијено слободно време свети младићи употребљаваху на чињење добрих дела вере своје: узимајући злато и сребро из домова родитеља својих они га тајно и јавно раздаваху сиромасима. Затим се посаветоваше између себе, говорећи: Удаљимо се на неко време из града, док се цар не врати, и ућимо у ону велику пећину што се налази у гори на истоку од града, и тамо у тишини помолимо се усрдно Богу, да нас укрепи у исповедању пресветог имена Свог, да бисмо неустрашиво предстали мучитељу и јуначки подневши муке добили од Господа нашег Исуса Христа неувенљиви венац славе, приправљен верним слугама Његовим.

Договоривши се тако, они понеше са собом онолико сребрника колико им беше потребно да се могу прехранити неколико дана, па кренуше к источној гори, званој Охлон. Дошавши тамо они уђоше у тамошњу пећину и проведоше у њој доста дана, непрестано славећи Бога и молећи се за спасење својих душа. Одлажење у град ради набавке потребнога беше поверено светом Јамвлиху, као најмлађем. А свети Јамвлих, младић веома разуман, одлазећи у град, мењаше своје одело и облачаше се у дроњке, да га не би познали. Од понесеног пак новца он један део раздаваше сиромасима, а са осталим куповаше храну. При једном таквом долажењу свом у град свети Јамвлих, скривајући своје име, распитиваше се да ли ће се цар скоро вратити у град. Након доста дана, када свети Јамвлих прерушен као просјак дође у град, сам виде долазак цара који се враћао с пута и чу за његово објављено у граду наређење, да сви градоначелници и војеначелници буду идућег дана спремни за приношење жртава боговима. Тако велики ревнитељ беше цар у служењу идолима. Осим тога Јамвлих чу да је цар наредио да пронађу и њих седморицу младића, пуштених привремено на слободу, да би и они са осталим грађанима принели жртву идолима на његове очи. Силно уплашен, Јамвлих журно оде к браћи у пећину, носећи мало хлеба. И исприча им све што виде и чу, а каза им и то да и њих траже ради приношења жртава.

Чувши то, све их спопаде страх, па павши ничице на земљу они се с плачем и јецањем помолише Богу, поверавајући себе Његовој помоћи и милосрђу. Уставши с молитве Јамвлих спреми трпезу, поставивши оно мало донесеног хлеба; а сунце већ залажаше и сутон наилажаше; поседавши, свети младићи се поткрепише храном, очекујући предстојећа мучења. И разговараху међу собом, тешећи и соколећи један другога на јуначко страдање за Христа. И док им тако богохвалне речи беху у устима, они задремаше, јер од туге срца очи им беху отежале. А милостиви и човекољубиви Бог, промишљајући увек о Цркви Својој и бринући се о слугама Својим, нареди овој седморици светих младића да заспе дивним и необичним сном, јер је желео да у будућности учини преко њих преславно чудо и увери оне који сумњају у васкрсење мртвих. Свети дакле заспаше сном смртних: душе њихове чуваху се у руци Божјој, а тела њихова као заспала лежаху у пећини нетљена и неизменљива.

Сутрадан цар нареди да траже седам високородних младића; и пошто их не пронађоше он рече велможама: Жалим те младиће, јер су племенитог рода и врсни лепотом. Држим да су они, бојећи се нашег гнева, побегли некуда и крију се; али наша царска доброта готова је да поштеди оне који се као покајници опет обрате боговима нашим. – На то велможе одговорише цару: Немој се, царе, жалостити због тих младића, јер чусмо да се они не само не покајаше него још гори хулитељи богова постадоше, и раздавши сиромасима по градским улицама много злата и сребра они ишчезоше без трага. Ако пристајеш, могу се њихови родитељи дозвати и мукама приморати да кажу где им се синови налазе.

Цар одмах нареди да се позову њихови родитељи, и рече им: Кажите ми право, где су ваши синови, ружитељи мога царства? Иначе, наредићу да уместо њих погубе вас, пошто им ви дадосте злато и сребро и одасласте их некуда, да се не би јавили пред лице наше. – Родитељи одговрише: Молимо твоју доброту, царе, саслушај нас без гњева. Ми нисмо противници твога царства, не нарушавамо твоја наређења, и не престајемо приносити жртве боговима. Зашто нам онда претиш смрћу? А ако се синови наши покварише, ми их нисмо томе научили, нити смо им давали злата и сребра; они га сами кришом узеше, раздадоше сиротињи, па побегоше и сакрише се, како чујемо, у оној великој пећини на гори Охлон. Већ је прошло много дана, а они се не враћају; и ми не знамо јесу ли живи тамо, или су помрли.

Саслушавши родитеље, цар их отпусти, па нареди да се улаз у ту пећину зазида великим камењем, говорећи: Пошто се не покајаше, и не обратише се к боговима, и не јавише се мени, онда нека више не угледају лица човечијег, него нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. – Цар и житељи Ефеса држаху да су младићи још живи, не знајући да свети младићи већ беху уснули у Господу. При зазидавању пећине, два царска коморника, Теодор и Руфин, потајни хришћани, описаше на двема оловним плочама страдање ових седам светих младића, забележивши и њихова имена, положише плоче у ковчежић од бакра, запечатише га, и узидаше међу камењем у зазиданом улазу пећине. При томе ови дворјани говораху међу собом: Ако Господ посети слуге Своје пре Другог доласка Свог, и пећина буде отворена, и тела светих буду нађена, онда ће из овог описа нашег дознати њихова имена и дела, и разумеће да су ова тела – тела мученика, који у зазиданој пећини умреше због исповедања Христа. – Тако би пећина зазидана, и усто печатима утврђена.

Убрзо после тога умре незнабожни цар Декије. После њега изређаше се многи други незнабожни цареви, који су такође гонили Цркву Божју, и помреше. Тек са Константином Великим[4] наступи време хришћанских царева. У дане благочестивог цара Теодосија Млађег[5], када већ беше прошло доста времена од смрти Константина Великог, појавише се јеретици који одрицаху васкрсење мртвих, мада је сам Господ Христос предао Цркви Својој учење о несумњивом васкрсењу мртвих. Међутим многи посумњаше у то, не само мирјани него чак и неки епископи, и падоше у ту јерес. И настаде гоњење на православне од стране Дворских великаша и епископа, који беху залутали с правога пута, међу којима предводник свега зла бејаше епископ егински Теодор. Неки од тих јеретика говораху да после смрти нема никакве награде, јер заједно са телима умиру и душе, и обоје се уништава. Други пак тврђаху да ће само тела у гробу иструлети и пропасти, а душе ће имати своју награду без иструлелих тела; и говораху: Како могу накан читавих тисућлета оживити и устати она тела, када од њих нема већ ни праха?

Тако умоваху бедни јеретици, заборављајући речи Христове у Еванђељу: Мртви ће чути глас Сина Божјега, и чувши оживети (Јн. 5, 25), и речи из књига пророка Данила: Много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вечни (Дан. 12, 2), и речи које говори Бог преко пророка Језекиља: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, људи моји (Језек. 37, 12). Не опомињући се овог учења Светога Писма, јеретици ствараху силне пометње у Цркви Божјој. Видећи то, цара Теодосија раздираше огромна туга, и он се усрдно мољаше Богу у посту и многим сузама, да сам Он, Творац свега, избави од пагубне јереси Цркву Своју. И милосрдни Господ, не желећи да ко од праве вере залута и пропадне, услиши молитву цареву и сузна јецања многих верних и јавно откри свима тајну очекиваног васкрсења мртвих и вечнога живота. И то откри на следећи начин. Неки човек по имену Адолије, власник горе Охлон, у којој беше зазидана пећина са спавајућим младићима, намисли да на једном слободном простору начини тор за овце. При прављењу тора слуге Адолијеве узимаху камење којим беше зазидан улаз у пећину, и ни слутили нису да се ту налази пећина. Одваљујући камење и односећи га на место где су правили тор, они начинише на улазу пећине рупу, кроз коју се могао провући човек. У то време Господ наш Исус Христос, који влада животом и смрћу, који некада васкрсе четвородневног Лазара (Јн. 11, 1-45), оживе и седам светих младића који већ много година спаваху,[6] и по Његовом Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. Уставши они најпре узнесоше јутарње славословље Богу, затим се, по обичају, поздравише међу собом, држећи да су се пробудили од обичног ноћног сна, јер им ништа није указивало на то да су се пробудили од смрти: одело на њима беше сасвим цело, тела им се ни најмање не беху изменила, красила их је као и раније младост, здравље и лепота, и по свему беху такви као да су синоћ заспали, а јутрос од сна устали. Ступивши у разговор међу собом, они са тугом говораху о насилничком служењу идолима и о гоњењу на хришћане, и о томе како их Декије тражи да их мучи. Обративши се Јамвлиху, они га замолише да им поново исприча шта је јуче чуо у граду. Свети Јамвлих им одговори: Што вам рекох јуче, то ћу вам рећи и данас: цар је наредио свима грађанима да у данашњи дан буду готови за приношење жртава, и у исто време издао наређење да и нас траже, да бисмо се заједно са свима поклонили идолима на очи његове, а ако то не урадимо, онда ће нас ставити на муке.

Тада свети Максимилијан рече свима: Браћо, хајдемо да се неустрашиво јавимо Декију; докле ћемо овде седети као плашљивци? Изиђимо, и неустрашиво пред царем земним исповедимо Цара Небесног, истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и у славу Његову пролијмо и саму крв своју, положимо и душе своје за Њега. Немојмо се уплашити смртоносног мучитеља и привремених мука! немојмо отпасти од вечног живота који очекујемо по вери у Христа Исуса! Ти пак, брате Јамвлих, постарај се да нам спремиш храну за уобичајени оброк: узми сребрник и иди у град, па нам купи хлеба више него јуче, јер си јуче донео мало, те смо сада гладни; дознај шта је наредио Декије односно нас, па се брзо враћај, да се поткрепимо храном, и онда добровољно изађемо одавде и предамо себе на муке за Господа нашег.

Свети Јамвлих узе сребрник и крену у град врло рано, у праскозорје. Излазећи из пећине, свети Јамвлих се зачуди видећи на улазу камење и помисли у себи: шта ово значи, када су положени? у јучерашњи дан их не беше ту. – Спустивши се с горе, он иђаше са страхом, бојећи се да уђе у град, где га могу препознати и одвести к цару. Но приближивши се градској капији, он на своје запрепашћење угледа на њој диван часни крст. И куд год је очима погледао, он је на своје изненађење свуда видео друге граћевине, друге куће, друге зидове. Свети Јамвлих онда оде ка другој капији градској, но и тамо угледа на зиду изображење крста, и беше у недоумици. Онда он обиће све капије градске, па видевши свуда свете крстове, он би као ван себе. Затим се поново врати к првој капији, и мишљаше у себи: шта ово значи? јуче нигде не беше изображења часнога крста, сем оних које потајно чуваху верници, а сада се јавно налазе на капијама и зидовима града; да ли их ја стварно видим, или ми се привиђа? да не сањам ја? – Затим, охрабривши се Духом, он уђе у град. И прошавши мало, он чу где се многи куну именом Христовим. Њега спопаде ужас, и он размишљаше у себи: јуче се нико не усуђиваше да јавно изговори име Христово, а сада толика уста прослављају Христа; по свој прилици ово није Ефес већ неки други град, јер су и све зграде другачије, а и људи другачије одевени. – Пошавши мало даље, свети Јамвлих упита једнога човека: Како се зове овај град? – Ефес, одговори овај. Али, свети Јамвлих му не поверова, него и даље мишљаше у себи: нема сумње ја сам залутао у неки други град; треба да купим хлеба и брзо изађем из овог града, да не бих потпуно залутао. – Онда приђе продавцу хлеба, извади сребрник и даде му да овај узме колико треба за хлеба и да му врати кусур. Сребрник беше врло велик и имађаше на себи лик и натпис давнашњих царева. Хлебопродавац узе сребрник и показа га другоме, овај га показа трећем и четвртом: утом приђоше и други што беху тамо; и сви га разгледаху и чуђаху се његовој старини; погледајући пак на светог Јамвлиха они шапутаху међу собом: Сигурно је овај младић нашао неко благо од давних времена сакривено.

Приметивши их како се сашаптавају, свети Јамвлих се уплаши, држећи да су га познали па се договарају да га ухвате и предаду цару Декију, и рече им: Молим вас, узмите себи сребрник, ја нећу никакав кусур. – Но они ухватише светог Јамвлиха и задржаше га, говорећи: Кажи нам одакле си и како си пронашао благо древних царева; одвоји нам један део тога блага, да те не прокажемо; а ако не пристајеш на то, ми ћемо те предати судији. – Слушајући то, свети Јамвлих се у недоумици чудио и ћутао. А они продужаваху: Немогуће је утајити то благо; боље је кажи нам добровољно где се оно налази, да те на то не приморамо мукама.

Не знајући шта да им одговори, свети Јамвлих ћуташе као нем. Тада му ти људи скинуше појас, и везавши му га око врата држаху га насред трга; међу народом се пронесе глас да је ухваћен неки младић који је пронашао благо; многи се слегоше око светог Јамвлиха, и загледајући га у лице говораху: Овај човек није овдашњи, ми га никада виђали нисмо. – А свети Јамвлих, иако је желео да им каже да он није нашао никакво благо, од силног запрепашћења није могао проговорити ни речи. Гледао је у гомилу, не би ли угледао кога било од својих познаника или од својих укућана, оца или мајку или неког од послуге. Но никога не налазећи нити познавајући, он западаше у све веће чуђење: јуче су га сви познавали, као сина знаменитог оца, а данас нити њега ко распознаје, нити кога он познаје.

Глас о хватању светог Јамвлиха пронесе се по граду и дође до ушију градоначелника и епископа Стефана. У том часу, по Божјем промислу, они беху заједно и разговараху се међу собом. Они обојица наредише да им доведу младића, ухваћеног са сребрником. Вођен путем, свети Јамвлих мишљаше да га воде к цару Декију, и још пажљивије гледаше у народ, не би ли угледао кога познаника, али то беше узалуд. А кад га приведоше градоначелнику и епископу, они узеше сребрник, и разгледајући га дивљаху се, јер беше из времена веома давнашњих царева. Затим градоначелник упита светог Јамвлиха: Где је благо што си нашао? Нема сумње, ти си овај сребрник отуда узео. – Свети Јамвлих одговори: Ја не знам ни за какво благо. Само знам ово да сам овај сребрник узео од мојих родитеља и да се он ни по чему не разликује од сребрника који се употребљавају у овом граду. Ја се чудим и у недоумици питам, откуда ме снађе ова напаст. – Одакле си ти? упита га градоначелник. – Мислим да сам из овог града, одговори светитељ. – На то га градоначелник упита: Чији си син? Има ли некога овде који те познаје? Нека такав неко дође и посведочи за тебе, па ћемо ти веровати. – Свети Јамвлих онда изређа по имену оца, матер, деду, браћу и друге сроднике; али њих нико не познаваше. Тада градоначелник рече: Ти не говориш истину већ сушту лаж, јер ређаш нека чудна и необична имена каква ми никада ни чули нисмо.

Збуњен, свети младић ћуташе оборене главе. Неки од присутних рекоше: Он је јуродив; – а други говораху: Није јуродив, него се прави јуродив, да би се извукао из клопке. – Тада му градоначелник поче страховито претити, и говораше му: Како ти можемо веровати, када ти кажеш да си овај сребрник узео од твојих родитеља, а на њему је лик и натпис древног цара Декија, од чије је смрти прошло много и много година, и овај сребрник не личи на сребрнике што су сада у промету. Еда ли су твоји родитељи толико стари да памте цара Декија и имају његове сребрнике? Ти си још млад, нема ти ни тридесет година, и хоћеш лукавством својим да обманеш старце и мудраце ефеске. Ја ћу те бацити у тамницу, ставићу те на многе муке, и нећу те пустити док не кажеш истину и не откријеш где је благо што си пронашао.

Чувши ове градоначелникове речи, свети Јамвлих се уплаши њихових претњи, и уједно се зачуди речима о Декију да је живео у давна времена, па павши на колена рече: Молим вас, господо моја, одговорите ми на ово што ћу вас питати, а ја ћу вам добровољно испричати све: цар Декије налази ли се у овом граду, и је ли он жив или није? – Епископ му одговори: У садашње време, чедо, у овим земљама нема цара по имену Декије, мада је у старо време био такав цар; а сада царује благочестиви Цар Теодосије.

Тада свети Јамвлих рече: Молим вас, господо, пођите са мном и ја ћу вам у пећини на гори Охлон показати своје другове, од којих ћете дознати да је истина што вам говорим. Јер се ми, стварно бежећи одавде од Декија пре неколико дана, сакрисмо у оној пећини; а Декија ја видех јуче када је улазио у Ефес, но сада не знам да ли је овај град Ефес или неки други град. – Слушајући ове речи, епископ помисли у себи: „хоће Бог да нам преко овог младића открије неку тајну“, па се обрати градоначелнику и рече му: Хајдемо с њим да видимо, јер се нешто чудесно има догодити.

Уставши, епископ и градоначелник пођоше са младићем, и за њима кренуше све градске власти и мноштво народа. Када дођоше до горе, свети Јамвлих први уђе у пећину, а епископ са осталима следујући му нађе на улазу у пећину између два камена ковчежић од бакра, запечаћен са два сребрна печата. Отворивши ковчежић пред свима, епископ и градоначелник нађоше у њему две оловне плоче, на којима беше написано да, бежећи од мучитеља Декија, сакрише се у овој пећини седам светих младића: Максимилијан, син управника града, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин; по наређењу пак Декија пећина би зазидана, и у њој ови свети младићи мученички скончаше за Христа.

Прочитавши то, сви се удивише и громко прославише Бога. А кад уђоше у пећину нађоше свете младиће који дивно изгледаху; лица им сијаху светлошћу благодати Божје и изражаваху радост. Епископ, градоначелник и народ припадоше к ногама светих младића клањајући им се ничице, па узнеше хвалу Богу што их удостоји да виде такво преславно чудо. Свети младићи испричаше им све о себи, и о Декију мучитељу, какво под њим беше гоњење на хришћане. Епископ и градоначелник одмах послаше писмо благоверном цару Теодосију, у коме писаху: Нека моћ твоја нареди да што пре дођу од тебе угледни људи да виде чудо које Господ јави за царовања твога: јер у наше дане Господ показа слику будућег свеопштег васкрсења васкрснувши сада тела светих младића.

Добивши ово писмо, цар Теодосије се обрадова великом радошћу, и одмах крену сам из Цариграда у Ефес, праћен великашима и мноштвом народа, и Ефешани га дочекаше свечано. Епископ, градоначелник и остале градске власти одведоше цара к пећини. Када цар уђе у пећину и угледа свете младиће, као Анђеле Божје, он паде к ногама њиховим клањајући им се; а они, пруживши руке, подигоше га са земље. Уставши, цар с љубављу загрли свете младиће и, целивајући их, не могаде се уздржати од суза. Затим седе на земљу према њима, и гледајући их слављаше Бога, и срце му се силно радоваше. И говораше им: Господо моја, у лицу вашем ја видим самога Цара Господа Христа, који некада подиже Лазара из гроба; а сада свемоћном речју Својом Он васкрсе вас, да би нас очигледно уверио односно будућег васкрсења мртвих, када ће они који су у гробовима, чувши глас Сина Божја, оживети и изићи из гробова нетљени. – Свети Максимилијан рече цару: Од сада царство твоје због чврсте вере твоје биће јако, и Исус Христос, Син Бога живога, сачуваће га у свето име Своје од свакога зла. Веруј, Господ нас тебе ради васкрсну пре општег васкрсења.

У току дугог разговора свети младићи говораху цару и многе друге душекорисне истине, а цар са епископом, великашима и народом слушаше их радосно. (Грчки описатељ црквених догађаја Никифор Калист додаје, да цар целе седмице сваки дан с њима обедоваше и служаше им). После пак тих разговора, свети младићи, на очи свих који се наслађиваху гледајући их, поново преклонише главе своје на земљу и, по Божјем наређењу, заспаше сном смрти. Цар силно плака над њима, а плакаху с њим и сви присутни. И нареди цар да се начине седам сандука од злата и сребра, да се у њих положе тела светих младића. Но ту ноћ они се јавише цару у сну, наређујући му да их остави да почивају на земљи, као што и раније почиваху. Потом се на место уснућа светих младића стече много епископа; сатворивши светли празник, они одадоше достојно поштовање светим мученицима. Цар раздаде обилне милости ништима и убогима те покрајине и отпусти сужње на слободу, па се врати у Цариград, радујући се и славећи Христа Бога нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Декије царовао од 249. до 251. године.

[2] Картагена – град на северној обали Африке; по њему названа велика западно-финикијска држава, која је дуго била супарник Риму, док 146. године пре Христа није пала под власт Рима. Почетак еванђелске проповеди везан је овде са именом Епенета (Рим. 16, 5), али се као први епископ помиње Оптат (202. год.); његови наследници били су митрополити северозападне Африке; најистакнутији епископи Картагенске цркве, и притом најутицајнији хришћански писци, били су свети Кипријан и блажени Августин; као писац знаменит је и Тертулијан. У Картагени је одржано много помесних сабора. Данас на месту Картагене, тог „Лондона старога света“, налазе се три бедна селанца арапска.

[3] Ефес – главни град Иконије у Малој Азији близу ушћа Каистра. У старини трговачки центар предње Азије; имао чувени храм Артемидин – Дијанин. Свети апостол Павле провео неко време у Ефесу при крају свог другог мисионарског путовања (Д.А. 18, 19-26), а на трећем путовању пробавио ту више од две године проповедајући Еванђеље (Д.А. 19, 1-20, 1). Ефеској цркви апостол Павле упутио посланицу из Рима. У Ефесу је дуго живео свети апостол и еванђелист Јован Богослов; по предању, ту се и упокојио. Први епископ у Ефесу био св. Тимотеј, постављен апостолом Павлом. У Ефесу одржан Трећи Васељенски Сабор 431. годнне, и неколико помесних. Данас на месту знаменитог града стоји бедно турско село Аја Селук (= Свети богослов).

[4] Константин Велики родио се 274, умро 337. године.

[5] Теодосије II (Млађи) царовао од 408. до 450. године.

[6] Око двеста година.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА УГРИНА

 26. ЈУЛИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА УГРИНА

св. Мојсеј Угрин и св. Јован Многострадални

Нечастиви враг је нарочито навикао да војује против човека нечистом блудном страшћу, јер човек, помрачен том гадошћу, престаје да се у делима својим обазире на Бога: пошто ће само „чисти срцем Бога видети“ (Мт. 5, 8). Блажени отац наш Мојсеј, подвизавајући се у тој борби више од других, много се намучи као добар војник Христов, док потпуно не победи силу нечистог врага и не остави нам пример за углед. О њему се пише следеће.

Зна се за овог блаженог Мојсеја да по рођењу бејаше Угрин[1], љубимац благоверног, светог кнеза и страдалца руског Бориса[2]. Он служаше кнезу заједно са својим братом Георгијем који, заштићујући својим телом господара свог, паде убијен заједно са светим Борисом[3] од војника безбожнога Свјатополка на реци Алти[4]; при томе му војници одсекоше главу због златне гривне коју му беше подарио свети Борис. Једино се блажени Мојсеј спасе од смрти и дође у Кијев к Јарослављевој сестри Предислави, и остаде тамо кријући се од Свјатополка и усрдно се молећи Богу, док не стиже благочестиви кнез Јарослав, побуђен жалошћу за убијеним братом, и победи безбожнога Свјатополка[5]. А када Свјатополк, избегнувши у Пољску, врати се с Болеславом и изагна Јарослава и сам стаде кнезовати у Кијеву[6], тада Болеслав, враћајући се у своју земљу, одведе са собом у ропство две Јарославове сестре и многе бојаре, међу којима и овог блаженог Мојсеја. Њега одведоше окована у ланце по рукама и ногама, чврсто га чувајући, јер беше снажан телом и диван лицем.

У Пољској замљи блаженог Мојсеја виде једна жена, властелинка, лепа и млада, која имађаше огромно богатство и велику власт; њен муж беше отишао с Болеславом, али се не врати, пошто би убијен у рату. Ова жена, приметивши лепоту преподобнога, запали се телесном похотом према њему и стаде га мамити заводљивим речима, говорећи: О, човече! зашто такве муке трпиш када има начина којим се можеш избавити тих окова и страдања?! – Мојсеј јој одговори: Таква је воља Божија. – Жена му на то рече: Ако ми се покориш, ја ћу те избавити, и учинићу те знаменитим у целој земљи Пољској, и ти ћеш владати мноме и целокупним мојим властелинством.

– Осетивши њену нечисту пожуду, блажени јој одврати: Који је муж, послушавши жену, икада кренуо на боље? Првоздани Адам, послушавши жену, би истеран из раја; Самсон, који је снагом превазилазио све и победио читаву војску, женом би предат иноплеменицима; Соломон, који постиже дубину премудрости, потчинивши се жени, поклони се идолима; Ирод, који беше одржао многе победе, поробивши себе жени, одсече главу Јовану Претечи. На који ћу онда начин ја постати слободан, када начиним себе робом жени, коју не познах од рођења? – Она му одговори: Ја ћу те откупити, и учинићу те чувеним, начинићу те господарем дома мога, и желим да те имам за свога мужа, само ми испуни вољу, јер не могу да подносим гледајући како твоја лепота пропада бесмислено. – На то јој блажени Мојсеј рече: Добро знај да ја нећу испунити вољу твоју, и не желим ни твоју власт, ни твоје богатство; изнад свега тога за мене је душевна и телесна чистота. Нека не уништим петогодишњи подвиг, који ми Господ дарова да невин трпим у овим оковима, због чега се надам да ћу бити избављен вечних мука.

Тада жена, видећи да може изгубити такву лепоту, пређе на другу ђаволску одлуку, расудивши овако: Ако га откупим, он ће ми се свакако, макар под морањем, покорити. Стога она посла к власнику, код кога светитељ беше у ропству, да узме од ње колико хоће, само да јој прода Мојсеја. Власник, видећи згодну прилику да се обогати, узе од ње скоро хиљаду златника, и предаде јој Мојсеја. А жена, добивши власт над њим, стаде га без икаквог стида вући на несвето дело. Ослободивши га окова, она га одену у скупоцене хаљине, и храњаше га одабраним јелима. Затим, грлећи га похотљиво, она га примораваше на обљубу. А блажени Мојсеј, видевши лудило ове жене, још више приону молитви и посту, претпостављајући Бога ради сув хлеб и воду са чистотом, него ли скупоцена јела и вино са нечистотом. И одмах скину са себе раскошне хаљине, као некада Јосиф, и избегну грех, ниушта не сматрајући уживања овога света.

Постиђена жена тада паде у такву јарост, да намисли уморити глађу блаженога, бацивши га у тамницу. Али Бог који даје храну свакоме створу, који некада прехрани Илију у пустињи (3. Цар. 17, 2-6), затим Павла Тивејскога[7] и многе друге слуге Своје уздајуће се у Њега, не остави ни овог блаженог: јер једнога од робова ове жене Он склони на саучешће, те тајно доношаше храну Мојсеју. А други га наговараху говорећи: Брате Мојсеје, шта ти смета да се жениш? Ти си још млад, а ова удовица поживе с мужем само годину дана, и лепша је од других жена; богатство је њено неизмерно; важност њена у овој земљи Пољској је огромна, тако да када би хтела, ни кнез се не би узгаушао ње, а ти, заробљеник и роб, не желиш да постанеш њен господар?! Ако ли речеш да не желиш нарушити заповести Христове, онда се сети шта Христос каже у Еванђељу: Тога ради оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (Мт. 19, 5). Такође и апостол говори: Боље је женити се него ли упаљивати се (1. Кор. 7, 9). А о удовицама исти апостол вели: Хоћу да се младе удовице удају (1. Тм. 5, 14). А ти ниси дао завет монашки него си слободан од њега, зашто се онда предајеш злим и тешким мукама и тако страдаш? Ако се деси да умреш у овој беди, какву ћеш похвалу имати? У самој ствари, ко се од првих праведника, као што су Авраам, Исак и Јаков, узгнушао жена? Нико сем данашњих црноризаца. Јосиф на кратко време избегну жену, али се после и он ожени (1. Мојс. 41, 45). Тако и ти, ако отидеш жив од ове жене, касније ћеш сам себи потражити жену. И ко се неће насмејати твоме безумљу? Боље ти је да се покориш овој жени, и да постанеш слободан и господар над целим домом њеним.

Блажени Мојсеј одговори им: О, браћо и добри пријатељи моји, добро ме ви саветујете! Појимам, ви ми предлажете речи, опакије од змијина нашаптавања Еви у рају: силите ме да се покорим овој жени, но ја ни у ком случају нећу примити ваш савет. Јер ако ми се деси и да умрем у овим оковима и горким мукама, ја насигурно очекујем да за то добијем милост од Бога. И ако су се многи праведници спасли са женама, ја се грешник једини не могу спасти са женом. Но, да се Јосиф покорио најпре жени Пентефријевој, онда он потом, када се оженио, не би царовао у Египту. Међутим Бог, видевши његово раније трпљење, дарова му египатско царство; стога се он прославља из нараштаја у нараштај као целомудрен, ма да је и децу родио. А ја не желим египатско царство, нити да поседујем власт и будем велики у овој земљи Пољској и да уживам поштовање далеко у свој земљи Руској, него све то ја презрех ради небеског царства. Због тога, ако изађем жив из руку ове жене, ја никакву другу жену тражити нећу, већ ћу, ако хоће Бог, постати црноризац. Јер шта каже Христос у Еванђељу: Сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). Христа ли послушати или вас? А апостол говори: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а који је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1. Кор. 7, 32-33). Зато питам ја вас: За кога треба више радити, за Господа или за жену? Такође знам да апостол пише и ово: Слуге, слушајте господаре своје по телу (Еф. 6, 5), али на добро, а не на зло. Стога вама који ме држите, нека буде знано, да ме женска лепота никада неће завести, нити ме раздвојити од љубави Христове.

Чувши то, она жена скова у срцу свом други лукави план. Она нареди да блаженога посаде на коња, и у пратњи многих слугу да га воде по њеним градовима и селима, говорећи му: „Све ово твоје је, ако ти се допада; ради са свим како хоћеш“. А и сама она говораше људима: Ово је ваш господар, а мој муж; који га год сретне, нека му се клања. – Међутим, он се насмеја безумљу женином и рече јој: Узалуд се трудиш! јер ме не можеш преластити трулежним стварима овога света, нити ме лишити духовног богатства мог. Схвати то и не мучи се узалуд. – На то му жена с јарошћу одговори: Не знаш ли да си ми продат? и ко те може ослободити из мојих руку? Живог те нипошто пустити нећу, него ћу те најпре ставити на многе муке, па онда предати смрти. – Блажени јој смело одврати: Нећу се уплашити мука, јер је Господ са мном; Њему од сада хоћу да служим у монашком животу.

И у то време руковођен Богом дође к блаженом Мојсеју један црноризац из Свете Горе, по чину јереј, и постриже га у свети ангелски монашки лик. Притом он га много поучи о чистоти духовној, да не уступа врагу, и да се не боји те погане жене; па онда оде. Овог црнорисца тражише свуда, и не нађоше га. Тада жена изгуби наду и подврже преподобног инока Мојсеја тешким батинама: она нареди да га испружена по земљи бију гвозденим штаповима, те се земља натопи крвљу. А они што га бијаху говораху му: Покори се својој господарици и испуни јој вољу; ако не послушаш, онда ћемо ти тело издробити на комаде. Не мисли да ћеш избећи ове муке, него ћеш после многих мука горко предати душу своју. Сажали се на себе; одбаци те монашке подеротине и обуци се у скупоцено бојарско одело, па ћеш се избавити мука које те чекају. – Јуначни Мојсеј им одговори: Браћо, вршите што вам је наређено, никако не оклевајући, а ја се ни у ком случају не могу одрећи монаштва и љубави Божје, и никакво мучење, ни огањ, ни мач, ни ране, не могу ме раставити од Бога и од овог великог ангелског лика. А овој бестидној и помраченој жени, која је несумњиво изгубила не само страх Божји него и стид људски, и која ме бестидно приморава на оскврњење тела и прељубочинство, никада се покорити нећу, нити бедну вољу њену испунити.

Паштећи се много како да се освети за доживљену срамоту, та жена најзад написа кнезу Болеславу овакво писмо: Сам знаш да је мој муж убијен у рату који си ти водио, а ти си ми допустио да узмем кога хоћу за мужа. Ја заволех једног од твојих заробљеника, лепог младића, откупих га давши за њега много злата, доведох га у свој дом и предадох му сво злато и сребро у моме дому и сву власт, само да би зажелео постати мој муж; а он све то ниушта не урачуна. Много пута сам га мучила глађу и батинама, али не постигох ништа. Њему није доста што је пет година био у оковима код ранијег власника, он је ево и ову шесту годину провео код мене и био много мучен од мене због своје непослушности. Све је то он навукао на себе својом тврдоглавошћу; а сада је и пострижен од неког црнорисца. Шта дакле ти наређујеш да чиним са њим?

Кнез Болеслав нареди тој жени да дође к њему и доведе Мојсеја. Његово наређење би извршено. Угледавши преподобнога он га дуго присиљаваше да се ожени том женом, али га не усаветова. Напослетку му рече: Ко је тако неосетљив као ти који лишаваш себе многих блага и части и предајеш себе на горке муке?! Од данас нека ти је знано, да је живот твој и смрт твоја у твојим рукама: или ћеш, испунивши вољу своје господарице, бити поштован од нас и имати велику власт, или ћеш, не послушавши, примити љуту смрт после многих мука. – А тој жени кнез рече: Нека купљени тобом заробљеник нипошто не буде слободан, него као господарица поступи са робом својим како хоћеш, да се и други не би дрзнули не послушати своје господаре. – Преподобни пак отац наш Мојсеј одговори на то кнезу: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). А ти, како ми обећаваш славу и част, којих ћеш се и сам ускоро лишити, и гроб ће те примити као ништа немајућег? Такође и ова погана жена биће свирепо убијена.

Све се то и зби по предсказању преподобнога. Но пре тога жена та, добивши над њим коначну власт, још бестидније га стаде вући на грех: тако, она нареди да Мојсеја силом положе на њену постељу, где га она грљаше и љубљаше; али га не могаде ни тиме преластити да он испуни њену жељу. И рече јој преподобни: Узалуд је твој труд, жено! не сматрај да ја не чиним овај грех као неки лудак, или зато што не могу, него ради страха Божијег гнушам се тебе, нечисте.

Чувши то жена нареди да му сваки дан ударају по сто батина. Напослетку пак нареди да му одсеку тајни орган. Преподобни Мојсеј лежаше као мртав од течења крви, и једва показиваше знаке живота. Сагласан са овим, Болеслав усто подиже и велико гоњење на монахе и протера их из своје земље, желећи да угоди Мојсејевој господарици због њеног високог рода и из љубави према њој. Но Бог ускоро одмазди за слуге своје. Јер једне ноћи Болеслав изненада умре[8], и настаде велики метеж у целој земљи Пољској: побуњени људи побише епископе и бољаре своје, међу којима би убијена и она бестидна жена.

О овом гневу Божјем, који се збио по изгнању монаха због пострижења преподобног Мојсеја, спомиње након много година великоме кнезу кијевском Изјаславу кнегиња његова, пореклом Пољакиња, кћи Болеслављева, молећи га с упозоравањем да не протерује из своје земље преподобног Антонија и његову братију због пострижења блаженога Варлама и евнуха Јефрема[9]. Но да се вратимо на наш предмет. Преподобни отац наш Мојсеј опоравивши се мало, дође у пештеру к преподобном Антонију имајући на себи мученичке ране, као храбар војник Христов. И живљаше богоугодно, подвизавајући се у молитви, посту, бдењу, и у свима монашким врлинама, помоћу којих и победи потпуно сва лукавства нечистог врага.

За премноге победе над нечистим блудним страстима, које су устајале против овог преподобног, Господ му дарова силу да побеђује те исте страсти када устају и на друге. Тако један од братије, нападан блудном страшћу, дође к преподобном оцу Мојсеју и мољаше га да му помогне, и рече: „А ја обећавам да ћу, ако ми што наредиш, држати то до смрти“. Преподобни му онда нареди: „Никада не реци ниједну реч жени у целом животу свом“. Овај обећа свим срцем. Тада светитељ, подражавајући првога Мојсеја који је штапом чинио чудеса, додирну својим штапом наручје братњевог тела, пошто без штапа није могао ићи услед болова од раније добијених рана, и тог часа се умртвише све нечисте страсти у телу тога брата, и од тада му више не досађиваху.

Тако живећи овај добри војник Христов проведе шездееет година у страдању и богоугодном подвигу свом: пет година би невино мучен у оковима од човека који га беше заробио, показујући као Јов благодарно к Богу трпљење; шест година јуначки пострада за целомудрије више него Јосиф; затим десетогодишњим равноангелским безмолвијем, преданим од Свете Горе Атонске, просија пре других, као онај први Мојсеј десеточланим законом, преданим му по ангелској уредби од Свете Горе Синајске. Потом се и овај наш преподобни Мојсеј удостоји ваистину бити боговидац: јер се нађе достојан блаженства чистих срцем, и да гледа Бога лице у лице пресели се двадесет шестог јула[10], још за живота преподобног Антонија, у чијој пештери и до данас нетљено почивају чудотворне мошти овог светог мужа који не повреди своје целомудрије.

Моштима својим свети Мојсије и после смрти побеђује нечисте страсти, као што то сазнаде свети Јован Многострадални[11]. Јер он, затворивши се у пештери и укопавши се до рамена у земљу спрам моштију овог преподобног Мојсеја, дуго је страдао побеђујући у себи блудну страст, и напослетку чу глас Господњи: да се помоли мртвацу што се налази наспрам њега, – овом преподобном Мојсеју Угрину! – Када Многострадални то учини, одмах би избављен од нечисте напасти.

Тако исто и другога брата, који је патио од исте напасти, избави исти свети Јован Многострадални када једну кост од моштију преподобног Мојсеја даде овом паћенику да је пристави к своме телу, као што о томе пише у житију преподобног Јована Многострадалног. Стога и нама, избављенима од сваке нечистоте, нека преподобни Мојсеј буде вођ, незаблудљиво нас молитвама својим водећи путем спасења, да се с њим и ми поклонимо у Тројици обожаваноме Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Тојест из Угарске, Маџар.

[2] Спомен његов празнује се 2. маја и 24. јула.

[3] Године 1015.

[4] Алта – Притока Трубежа који се улива у Дњепар испод Кијева с леве стране.

[5] Године 1017.

[6] Од 1018. године

[7] Спомен његов празнује се 15. јануара.

[8] 3. априла 1025. године.

[9] Види Житије преподобног Антонија Печерског под 10. јулом.

[10] Године 1043.

[11] Спомен његов 18. јула.