Света великомученица Марина – Огњена Марија

17. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ МАРИНЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Света Марина роди се у Антиохији Писидијској[1] од високородних родитеља, али не и благоверних, већ незнабожачким безбожјем помрачених. Отац њен Едесије беше идолски жрец; он своју кћер Марину, која још у повоју остаде без мајке, предаде дојиљи која живљаше у селу, удаљеном од града петнаест потркалишта. Када девојчица одрасте код дојиље, она се показа лепа телом и још лепша душом, одликоваше се благоразумношћу и добром нарави.

Пошто се у та времена подиже гоњење на хришћане, то се јереји и клирици, учитељи речи Божје, кријаху из страха од мучитеља, једни по пустињама и горама и пећинама, а други по селима међу простим људима; кријаху се прерушени у ниште, но ипак, где год могаху, они макар потајно поучаваху светој вери, и многе од идолопоклоничке заблуде обраћаху ка Христу. Тако се догоди и дванаестогодишњој девојчици Марини да она од неког човека Божјег чу реч о Христу Исусу, истинитом Богу: како се Он оваплоти од Духа Светог у утроби Пречисте Дјеве, и роди се од Ње сачувавши Њено девство недарнутим; како Он сатвори многа чудеса; како Он изволи добровољно пострадати ради спасења људи, како Он умре и Васкрсе и Узнесе се на Небо и уготови бесконачни живот и славу и вечно царство онима који верују у Њега и љубе Га.

део главе свете вел.муч. Марине - Ιερά Μονή Αγίου Γεωργίου Ήλιων - Острво Евија

Чувши то, благоразумна девојчица Марина поверова у Христа и њено срце се распали божанском љубављу, те она ни о чему другом нити размишљаше нити говораше већ једино о Христу Исусу. И она се сва претвараше у уво када би чула да се где говори о истинитом Богу. И као што вероваше у Њега срцем, тако се не стиђаше да га и устима исповеда, иако још не беше крштена, пошто се не налажаше хришћански свештеник који би је крстио. И жељаше Марина да крв своју пролије за Христа и да се крсти њоме као крстионицом крштења, као што је слушала за многе свете мученике обадва пола да се крстише у својој крви положивши душе своје за Господа; и она хоћаше да им буде подражатељка.

Едесије, дознавши да је његова кћи Марина поверовала у Христа, омрзну је и престаде је сматрати за кћер, и одношаше се према њој као према туђинки. А девица сву своју наду положи на Оца Небеског. Када јој беше петнаест година она једном изиђе у поље да види овце свога оца које су тамо пасле. Догоди се те је том приликом срете епарх источних покрајина Олимврије, љути мучитељ хришћана, који иђаше у Антиохију Писидијску. Угледавши веома леполику девојчицу, епарх се зачуди њеној необичној лепоти, и она га одмах толико занесе да он помисли да је узме себи за жену. Стога он застаде, и зауставивши њу стаде је распитивати: Каквог си рода, девојко; чија си кћи, и како се зовеш? Кажи ми истину о себи. Ја видим да си леполика, и ако си слободних родитеља ја ћу ступити с тобом у законити брак; ако си пак чија робиња, ја ћу те откупити и узети к себи.

 Десна рука свете вел.муч. Марине - Црква Светих Марине и Антонија , Сер Грчка

Девица коју више красијаше целомудрије него лепота, кротко одговори чија је кћи и како се зове; а не затаји и то, да је слушкиња Христова, да верује у једнога Бога који је створио небо и земљу, да је сједињена с Њим љубављу срдачном и да другога женика не жели. Чувши да је хришћанка епарх, који од царева беше добио право да мучи хришћане, одмах нареди војницима да је узму и воде за њим у град, али с чешћу: јер због њених девичанских благоразумних речи он је још више заволе и надаше се да ће је, претећи јој мукама, брзо одвратити од Христа и придобити је себи за жену. А девица, вођена војницима, мољаше се на сав глас Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! не остави ме и не предај душу моју у погибао! Нека ме не савладају непријатељи моји! нека се слух мој не оскврни од лукавих речи њихових! нека се ум мој не измени од поганих ласки њихових! нека се и срце моје не уплаши од грозних претњи њихових! не допусти да вера моја буде бачена у кал и муљ! нека се не обрадује због мене ненавидник добра ђаво! него ми пошљи помоћ са висине светог престола Свог, дај ми мудрост, отвори ми уста, да бих, крепљена силом Твојом и умудривана благодаћу Твојом, без страха одговарала мучитељу на питања. О, Господе мој! погледај милостиво на мене у овај час! јер ево, ја сам сада као овца међу вуцима, као птица међу ловцима, и као риба у мрежи; дођи дакле и избави ме од свих замки вражијих!

део леве руке свете великомученице Марине, Ивирон (Света Гора)

Тако се света мољаше путем, док не дођоше до града Антиохије Писидијске. Када стигоше у град, епарх по своме незнабожачком обичају најпре принесе жртве поганим боговима својим, одаде свечану похвалу царевима својим, и што нађе хришћана похвата их и врже у тамницу, да их сачувају до мучења; а девицу Марину повери на чување неким угледним женама, Идућег дана он устроји свечано суђење пред народом, и нареди да му најпре Марину доведу на саслушање, јер сав беше обузет мислима на њу. Када девицу доведоше, он сладострасно посматраше њену неисказану лепоту и све се више и више распаљиваше телесном љубављу према њој. Затим јој стаде ласкаво говорити: Знају сви богови, о прелепа девице! да сажаљевам младост твоју и штедим цветајуће лепотом младо тело твоје. Стога те молим, послушај ме, па боговима принеси жртву, да ти добро буде: јер ћеш одмах добити многа имања и богатства, и бићеш срећнија од свих вршњакиња својих и уваженија од свих жена у овоме граду.

Света Марина одговори: Ја сам се научила исповедати небеснога Оца и Јединородног Сина Његовог и Пресветог Духа, Једног у Тројици Бога истинитог и живог, и навикла сам клањати се Њему и Њему свагда приносити жртву хвале, и ја се нећу поклонити боговима које не знам, нити ћу принети жртве њима који су без душе и без осећања и не знају саме себе: јер они нису свесни да ли их поштују или бешчесте. Зато нећу одати њима поштовање које приличи Створитељу моме!

 део десне руке свете великомученице Марине, Ιερά Μονή Παναχράντου, Грчка

Епарх рече: Поново те молим, Марино, послушај ме и укажи поштовање непобедивим боговима, насигурно знајући то да ћеш, ако послушаш мој савет, одмах бити удостојена велике части пред очима свих грађана: јер ћу те узети за жену, и сви ће те почети поштовати као моју милу супругу, и ја ћу теби дати углед и славу, а ти ћеш мени бити радост и сладост живота мога. А ако ме не послушаш и одбациш љубав коју имам за тебе, онда знај да ћеш искусити многа зла: јер ћеш ме приморати да те и против своје воље ставим на муке, и погубим такву лепоту твоју, здравље и слатки живот; ти ћеш бити подвргнута љутим и неподношљивим мукама и погинућеш од огња и гвожђа.

још један део десне руке свете великомученице, Солун (Црква свете вел.муч. Марине)

Светитељка одговори: Не надај се, епарше, да ћеш ласкама или претњама веру моју у Христа променити у ваше безверје, јер сам ја верна слушкиња Господара мога који добровољно пострада за мене. И када Он претрпе за мене Крст и смрт, не штедећи пресвето тело Своје, примљено од Пречисте Дјеве Марије, онда сам свакако и ја дужна да за Њега страдам и умрем, нимало не штедећи моје грешно тело и здравље. Немој дакле мислити да ћеш ме устрашити својим претњама! Ево, ја сам готова на све муке и на све смрти, јер ће ме укрепити Онај у кога се надам. А све што ми говориш о браку, о угледу, о слави, о богатствима, све ми је то одвратније од смрдљивог блата. Зар да одбацим Бесмртног Женика мог – Христа, Небеског Цара, па да ступим у брак са смрдљивим псом који је мртав душом? Никада!

 делови моштију великомученице Марине (лево) и светог Никона Покајника (десно), Црква Αγίου Αχιλλίου Λάρισας, Грчка

Чувши од свете Марине овакве речи, епарх се веома увреди и силно разјари, и одмах, претворивши љубав у непријатељство и мржњу, нареди да невесту Христову свуку голу, пруже је по земљи и непоштедно бију прућем. Светитељка би дуго бијена тако без милости, да јој се девичанско тело распадаше од рана, и крв потоцима тецијаше из рана заливајући земљу. Посматрајући то, народ се испуни саучешћем према њој, дивној девојци, тако свирепо мученој, и многи плакаху. А гласник викаше: Марино, принеси боговима жртву! не губи узалуд лепоту своју! не лишавај себе овог слатког живота пре времена!

 део моштију свете великомученице Марине, Црква Светог Саве - Јаши Румунија

Међутим мученица, подигавши к Богу духовне очи своје, мољаше се, просећи помоћ одозго и окрепљење у страдалачком подвигу: и она, благодаћу Христовом поткрепљавана, не осећаше болове у мучењима, већ као у тућем телу подношаше ране које јој наношаху. И говораху јој неки из народа: Девојко, зашто непокорношћу својом ти сама погубљујеш лепоту своју? Погледај како је судија свиреп, он ће те погубити, и спомен ће твој ишчезнути са земље; а ми те жалимо! – А светитељка им громко одговараше с прекором: О, лукави саветници и зли помоћници, испуњени духа саблазни! Као што стародревна змија даде Еви лукав савет у Рају, тако ви сада саветујете мени да одступим од Бога мог. Одступите од мене ви творци безакоња, јер нећете саблазнити мене која сам се свом душом предала Христу!

Затим, када слуге престадоше бити свету мученицу, мучитељ јој рече: Ово је почетак твојих мука, Марино, и ако останеш упорна у непокорности, доживећеш још веће муке. – Светитељка одговори: Чини што је по вољи теби и оцу твоме ђаволу, а ја не обраћам пажњу на муке, јер мени помаже Христос који ће ускоро посрамити сва ваша лукавства.

Епарх се још више разјари и нареди да мученицу прикују клинцима на мучилишној дасци, па јој тело стружу гвозденим трозупцима. А она, подигавши очи к небу, говораше: Опколише ме непријатељи многи мислећи ми зло, но Ти, Господе мој, погледај на ме, пошљи ми помоћ животворног Духа Твог. Нека ме Он умудри да исповедам пресвето Име Твоје до последњег даха свог, и нека ми да снаге да се јуначки супротставим ђаволу и слугама његовим, да би их победила и посрамила! Удостој ме да будем пример онима који Те љубе и Тебе ради чувају девство своје, да бих заједно с њима стала с десне стране Теби у време праведног суда Твог!

 

део моштију десне шаке, Црква Свете Марине, Подлив (Бугарска)

Тако се мољаше света мученица, а немилосрдне слуге немилосрдног мучитсља, као људождери, све јаче кидаху трозупцима свето тело њено, и отпадаху парчад тела њеног на земљу, и тецијаше крв њена, и наге кости јој се виђаху. Епарх, не могући гледати на такво љуто мучење, покри лице своје рукама и окрену се од ње, а сви присутни дивљаху се толиком трпљењу светитељкином. Потом, мучитељ се поново обрати мученици речима: Када ћеш се, Марино, смиловати на себе? Ето, већ је и тело твоје искидано! Хајде, макар сада принеси боговима жртву, да не би сасвим била уништена! – Мученица одговори: О, одвратни псу и свињо! ти једеш људско месо, а овамо се претворно правиш милостив и тобож ме жалиш! Али ја не жалим себе ради Христа који не поштеди Себе, већ ради мене предаде Себе на велике муке. Ако пак послушам безумни савет твој и поштедим тело своје, како ће се онда душа моја овенчати у царству небеском?

После тога епарх нареди да мученицу откују са мучилишта и вргну у засебну тамницу, дубоку и мрачну, пуну демонских страшила, у коју су бацани осуђени на смрт. Седећи сама у тој тамници, света мученица се мољаше Богу у топлоти душе своје, вапијући из дубине срца: Вишњи Боже, Теби са страхом предстоје све Небесне Силе, и сва Начала и Власти трепте пред Лицем Твојим, и свако се створење Твоје свемоћном силом Твојом одржава, измењује и обнавља! Ти, Владару, погледај са небеске висине, са престола славе Твоје на мене смирену, непотребну и недостојну слушкињу Твоју: јер се у Тебе уздам, к Теби прибегох, и страдам ради имена Твог. Погледај, о Милосрдни! и исцели ово изранављено и као врећа искидано тело моје, и обнови душу моју, и сачувај је за царство Твоје! Дај ми да савладам и згазим непријатеља мог као што се песак гази ногама, да бих непобедивом помоћју Твојом сатрла силу његову, те да се у мени прослави пресвето Име Твоје вавек.

Када наступи ноћ и светитељка се непрестано мољаше Богу, усуди се ђаво да привиђењским страшилима уплаши мученицу, пошто Бог допусти то ради већег прослављења Своје угоднице. Тамница се изненада затресе и појави се нека мрачна светлост као од димљивог огња? затим се појави ђаво у виду шарене, огромне, страшне змије, а тело његово, уколико беше видљиво, окружаваху и опасиваху многобројне мање змије и гује. Ужасно шиштећи и зијајући огромним и одвратним чељустима, змија испушташе неподношљиви смрад; и обилазећи око мученице она јој задаваше велики страх и ужас; затим разјапивши силно своју свеодвратну чељуст, нападе на светитељку и обзину јој главу да је прогута. И изгледало је да мученица би прогутана змијом као некада пророк Јона китом. Међутим, света мученица не паде у очајање нити посумња, него, уперивши сав ум у Бога, осени себе крсним знаком, и одмах угледа како се раседе утроба змијина и себе како изађе из ње читава и неповређена. И тог часа погибе сав тај страшни ђавољи привид и привиђење: јер земља се отвори, прогута змију и све змије са њом, и низведе их у ад, а свету мученицу обасја небеска светлост. И она, погледавши нагоре, виде где се отвори кров тамнице и сунцолике луче силазе на њу одозго; затим угледа велики крст који сијаше неисказаном светлошћу, и изнад крста голубицу белу као снег, која јој човечјим гласом говораше: Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, јер си победила злобнога врага! Радуј се и весели се кћери Сиона вишњега што дође дан весеља твога, у који ћеш са мудрим девојкама ући у неразрушиви дворац Бесмртнога Женика, Небеског Цара!

 део моштију десне руке свете великомученице Марине, Ксенофонт (Света Гора)

При овим речима голубице света Марина се испуни неисказане радости и сладости, и искидано тело њено се стаде залечивати, и она сама осећаше како јој месо расте у ранама и зарашћују ране, и покривају се кожом, и ишчезава сваки бол и немоћ; и она опет постаде здрава и дивна целим телом, као што је и раније била. Она стаде радосно благодарити Бога, говорећи: Благосиљам Те, Владико, и прослављам Те, Господе Боже мој, и хвалим Име Твоје што си се сажалио на мене, посетио ме, исцелио тело моје, укрепио душу моју, и ниси ме предао у руке непријатељима мојим, него си ми показао одвратна обличја њихова и бацио их у преисподњи бездан и одагнао од мене њихова страшила; а сада, радујући се и веселећи се о Теби Богу Спаситељу моме, молим Твоју човекољубиву доброту, удостој ме бање светога крштења, да бих се, омивена крвљу и водом, обрела достојна ући у небески чертог Твој са светим девојкама, невестама Твојим, јер си благословен вавек.

У таквим виђењима и откривењима, и у таквом слављу и радовању света Марина проведе сву ту ноћ, док не свану и не настаде време њеног завршног подвига. А кад свану, епарх Олимврије опет седе на незнабожном и неправедном судишту свом, и сав се народ слеже на гледалиште. Епарх нареди да мученицу изведу из тамнице и доведу пред њега на суд. А кад угледа мученицу светлу лицем и потпуно читаву и здраву целим телом, без икаквог трага од јучерашњих рана, епарх се силно зачуди и запрепашћен ћуташе, недоумевајући како мученица, јуче сва изранављена, тако потпуно оздрави за једну ноћ. Чуђаше се и народ овом чудесном исцељењу; и једни величаху силу Христову, а други то приписиваху мађијама. Затим епарх, с муком отворивши уста своја, стаде говорити светитељки: Видиш, Марино, како се богови наши брину о теби! Они се сажалише на твоју младост и лепоту и исцелише те од твојих рана. Зато треба и ти за добијено од њих добро да им принесеш захвалне жртве; и то утолико пре што теби доликује да будеш подражатељка и наследница оца свог, те да, као што он служи боговима у својству жреца, тако и ти постанеш жречица и послужиш боговима у све дане живота свога.

Светитељка одговори: Не доликује мени да оставим истинитог и живог Бога мог и служим мртвим боговима вашим; напротив, ти треба да познаш Јединог Бога небесног и да поверујеш у Њега видећи на мени такву силу Његову: јер ти ме јуче искида на комаде, а Он ме сада за један час начини читавом и здравом! Значи, Он је свемоћни лекар душа и тела људских.

Окорели епарх опет нареди да муче светитељку. И понова је обесише на мучилишту, и донеше упаљене свеће, па јој стадоше палити прса и бедра. А она, тајном молитвом у срцу погрузивши ум свој у Богу, трпљаше ћутећи; и би опаљена као угаљ, и месо тела њеног испечено као за једење. И када је једва живу скинуше са мучилишта, она повика говорећи: Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ; удостој ме да прођем и кроз воду светог крштења, да би ме умивену од грехова увео у покој Твој.

Мучитељ, чувши да мученица спомену воду, рече: жедна је јадница, треба је напојити! – И нареди да донесу велику бачву и напуне водом, па везану мученицу баце у њу и удаве. А када слуге узеше мученицу да је баце у воду, она громко рече: Господе Христе, Ти изводиш из окова, Ти одрешујеш узе смрти и ада, Ти подижеш из гробова мигом Божанске силе Твоје! Ти погледај на слушкињу Твоју и раскини узе моје! И нека ми вода ова буде на жељено свето крштење и на рођење у вечни живот, да бих, свукавши старог човека, обукла се у новог и јавила се Теби у чертогу Твоме у свадбеном руху!

 кост десне руке свете великомученице Марине, Манастир Αγίας Νάπας, Кипар

Док се мученица тако мољаше, слуге је бацише у бачву пуну воде, и стадоше је загњуривати у воду и потапати. Утом се затресе земља, и конопци којима мученица беше свезана одрешише се, а слуге, страховито уплашене, побегоше од бачве; над главом пак мученице синуше зраци неисказане светлости, и опет се појави она раније виђена бела, сунцолика голубица, силазећи одозго и носећи златан венац у кљуну; и лебдијаше над главом мученице, додириваше ногама главу њену, па понова лећаше у висину.

Ово виђење беше видљиво не само за светитељку него и за неке од присутних, који беху достојни таквога виђења: јер многи из народа беху потајни хришћани и удостојише се видети то. А света стајаше у води непогружена, и певаше славећи и благосиљајући велико име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. Затим се над светитељком показа огњени стуб који досезаваше до неба, и на стубу крст као од кристала који пушташе из себе пресјајне зраке; а она голубица узлете и седе наврх крста. И дође одозго чујан за све глас који говораше:

Мир теби, невесто Христова Марино! сада ћеш примити неувенљиви венац лепоте из руке Господње, и почиваћеш у царству небеском са светима.

прст свете великомученице Марине, Алексансандрополи (Грчка) Црква Свете Марине

Чувши овај глас и видевши мученицу где изиђе из воде здрава, без икаквог трага од опекотина, читава телом, бела и дивна, одмах велико мноштво људи и жена повероваше у Христа, и отворено изјавише да су хришћани, и изгледаху готови на смрт за Христа. Игемон се запрепасти видевши колики народ се обрати ка Христу, и недоумеваше шта да чини. Потом, бесан од јарости, он изведе против народа војску коју имађаше при себи, наоружану мачевима, и нареди им да посеку све који славе име Христово. Тада који год у народу беху неверни или плашљиви побегоше, а они који истински повероваше, сами се под мачеве приклањаху. И паде убијених обадва пола до петнаест хиљада људи, који, крвљу својом крстивши се и од свих грехова очистивши се, уђоше у радост Господа свога, овенчани мучеништвом. (Њихов спомен бива 16. јула).

 део моштију свете Великомученице Марине, манастир Дохијар (Света Гора)

После тога епарх осуди и мученицу на посечење мачем. Када је изведоше на место погубљења, она измоли мало времена од оних што је вођаху, па се обрати народу који иђаше за њом и саветоваше свима да познаду јединог истинитог Бога а да се избаве од демонске обмане и идолопоклоничке погибли.

Потом се она стаде молити, и дуго се мољаше за све. Утом се изненада затресе земља, и страх захвати све, и многи попадаше на земљу од страха; паде и џелат. То се Господ наш Исус Христос са Ангелима светим јави с неба невести Својој, позивајући је у покој Свој и пружајући руке да прими душу њену. А она, испунивши се неисказане радости, подстаче џелата да брзо изврши што му је наређено. И она подметну под мач чесну главу своју и би посечена; а душа њена, узета рукама Господњим, би унесена у небеска насеља.

 

Свети Свештеномученик Атиноген (16/29. јул) и Света Великомученица Марина (17/30. јул), Менолог (црквени календар) у Дечанској припрати, око 1345.

Тако света великомученица Марина заврши мученички подвиг свој у седамнаести дан месеца јула.[2] Страдање њено описа очевидац слуга Божји Теотим, који је посматрао сва мучења њена и удостојио се бити гледалац оних виђења, која беху откривена светитељки. Све то он предаде вернима на корист, а у част и спомен возљубљене невесте Христове Марине, и у славу Човекољубца Христа Спаса нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека је и од нас част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 део моштију свете великомученице Марине, Филотеј (Света Гора)

—————————————

[1] Писидија – малоазијска област.

[2] Света Марина пострадала крајем трећег или почетком четвртог века. Чесне мошти њене налазиле се у Цариграду у манастиру Пантепопта (= Свевидца Христа) до заузећа Цариграда од крсташа 1204. године. Сада се један део њених моштију, рука, налази у Ватопеду у Светој Гори.

Заповести Божије, Свети Исак Сирин

ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈЕ

Хришћанин је дужан да испуњава све заповести Божије, не правећи поделу на мале и велике. Јер, све њих нам је дао Христос за наше спасење. Да су неке биле сувишне, не би нам их давао уопште. Пошто нам их је дао, значи да треба све да их изршимо, без изузетка. И да не говоримо: "Ова или она нису баш тако важне." Неки говоре, на пример: "Једна мала лаж није велики грех". Не, грех је као и сваки други, јер је Христос рекао да је Он Истина, дакле, није дозвољено онима који хоће да се уподобе Христу, никаква лаж мала или велика.

Циљ доласка Христовог у свет, јесте да нас спаси пошто најпре очисти душу нашу од свакога греха и ишчупа из нас злобу која нагриза душу и одузима јој небеску лепоту. Заповестима својим, Бог хоће да поврати душу нашу у њено првобитно стање, када је била чедна и чиста, као што је изашла из руку Његових у часу стварања.

Ко се труди да испуни у своме животу заповести Христове, он Га заиста воли, као што рече сам: "Ко има заповести моје и држи их, он ме истински љуби" и "прославићу га једнога дана у другом моме доласку".

Заповести Божије треба да испуњавамо, не из страха од казне, нити очекујући некакву награду, него само из љубави према самоме Богу. Ако испуњавамо у своме животу заповести Господње, видеће људи наша добра дела и прославиће се Небески Отац наш. Заповести Божије нису тешке за оне који љубе Бога, како је потврдио сам Господ говорећи: "Јарам је мој благ и бреме је моје лако".

Онај ко укида и најмању заповест Христову, најмањи ће се назвати у Царству Небеском. Заповести Божије су лекови које нам је Он дао да би излечили страсти душе наше. И када користимо лекове заповести Божијих, поново задобијамо наше душевно здравље. И треба да схватимо да без извршења заповести Божијих не долази у нас душевно очишћење. Оно је прави пут којим су ишли сви светитељи. Према томе, не тражимо други начин да се приближимо Богу, мимо онога који нам је Он сам дао божанским и светим заповестима Његовим. "Бесплатна благодат" даје се подвижницима законитог пута врлина, онима, дакле, који се труде и подвизавају да трпљењем и упорношћу испуне заповести Господње. Чистота душе и приближавање Богу, захтевају духовни напор. Богаташу који је питао како да наследи живот вечни, Господ је одговорио: "Држи заповести".

Омрзнимо, дакле, грех и настојмо да целог живота испуњавамо заповести Господње, јер то је наша душевна корист и "кључ" Царства Небеског.

Сабор светог архангела Гаврила

13. ЈУЛИ

САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Благовесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу. Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако свети Архангел Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм Он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој.

Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: „Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!“ – и одмах са мноштвом војника небеских запева: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“

Сматра се да се овај Ангел јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: Крепост (Снага) Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Овај Ангел јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рождества Господња, показа се благовесником и Васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

Архангел Гаврил, трећа четвртина XIV века, Манастир Хиландар, Света Гора

Тропар (глас 4):

Небесних Војинстав Архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањаја нас, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник Вишњих сил.

Кондак (глас 2):

На Небесјех зрја Божију славу и на земљи с висоти подаја благодат, началниче Ангелов, мудре Гавриле, Божија слави служитељу и мира Божествениј поборниче, спасај, собљудај вопијушчија ти: Сам буди помошчник и никтоже на ни.

МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ

Свети Архангеле Гаврило, који донесе неизречену радост са неба Пречистој Дјеви, испуни радошћу и весељем срце моје гордошћу испуњено. О велики Архангеле Божији Гаврило, ти си благовестио Пречистој Дјеви Марији зачеће Сина Божијег. Објави и мени грешном страшни дан моје смрти и умоли Господа Бога за моју грешну душу, да би ми опростио моје грехе; да ме не зароби лукави демон и овлада мноме. О велики Архангеле Гаврило! Сачувај ме од свих невоља и свих болести, сада и увек и у векове векова. Амин.

Свети великомученик Прокопије

8. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА († 303)

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

део главе светог великомученика Прокопија, манастир Хиландар

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.

У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија – незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.

Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан[4] дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију[5], наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог Сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе.

Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на Крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?

Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч Крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо – сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју[6], у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? – У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? – И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на Мене идеш? – Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.

Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли Крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! – Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? – И одговори му глас од Крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када Ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти Ја био жив и говорио с тобом?

После ових речи Крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!

Тако Неаније, као некада Савле (Д. А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.

После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ[7], и позвавши к себи златара нареди му да начини Крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је Крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. – Неаније захтеваше да он тајно изради Крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради Крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим Крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу – Емануил[8], а на двема странама – Михаил и Гаврил[9]. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде Крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? – Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.

Тада Неанији би јасно да се у Крсту налази нека Божанска сила; поклони се Крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.

А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима[10] за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога Крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! – И дође му глас с неба: Надај се, Неаније, јер сам Ја, Господ Бог твој, с тобом!

Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. – Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. – Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. – Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.

Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? – А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? – Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. – Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.

Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! велики Зевсе[11] и ти, царице Хера[12], и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне[13], и ти заштитнице града Паладо[14], и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? – Но одговора од њих не би.

Тада блажени Неаније, држећи Крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.

И одмах написа цар игемону – поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.

Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. – Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.

На то Неаније рече игемону: „Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме“. Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.

Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску[15], која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.

Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. – Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!

Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са Ангелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два Ангела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. – Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? – Они одговорише: Ми смо Ангели, послани к теби од Господа. – Мученик им рече: Ако сте Ангели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. – Ангели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. – И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа Ангео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио Ангелске посете?

Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: „Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије[16]. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо“. – А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: „Не бој се, Ја сам с Тобом!“ – Рекавши то, Господ узиђе на небеса.

Од времена овог јављања Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).

Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? – Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. – Војник рече: Не могу да те видим. – Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.

Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његово здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! – А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.

На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. – Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.

Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога Крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!

И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.

Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! – А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.

Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина – трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.

Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.

Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.

Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: „И ми смо слушкиње Христове!“ – То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: „Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!“ И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.

После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? – Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!

Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? – А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. – Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? – Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.

Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: „И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!“ – Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.

Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? – Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. – Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. – Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. – Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. – Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.

Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? – Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. – Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.

И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.

Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. – Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима – идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.

На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2).

Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога.

После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? – Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео.

И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.

После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.

Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога.

После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? – Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист[17], то јест трипут велики, такође и за Сократа[18], који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду[19]: „Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород“. Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други – бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији[20]? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила[21] (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: „Када Дева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ће к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ће мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно“. Такође и о Крсту Христовом та иста Сибила говори: „О, блажено дрво, на коме ће Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба“. Поред тога говори и о другом доласку: „С неба ће дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима“. Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона[22], ливијског Амонија[23], Додоне[24] и Пергама[25], онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута[26] Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: „Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?“ Аполон одговори: „Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Деви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија“. – И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: „Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, Крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени“.

Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује.

Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јединог истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво – бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају?

Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну.

Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: „Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!“

После тога мучитељ нареди да мученика везаних руку обесе на мучилишту, а да му о ноге привежу два тешка камена. У таквом положају мученик висијаше дуго време; од тежине камења њему зглобови излажаху из својих места. Затим мучитељ нареди да мученику одреше камење и спусте га с мучилишта, па да га баце у ужарену пећ када је најусијанија. Свети мученик, улазећи у пећ, огради себе крсним знаком и сатвори молитву к Богу; и тог часа сукну пламен из пећи и сагоре све находивше се близу незнабошце, а светитељ остаде неповређен, јер се њему огањ претвори у хладовину.

Ово преславно чудо задиви и запрепасти све, и престрављени игемон побеже у судницу. Тада неки од грађана стадоше викати к игемону, говорећи: Погуби што пре овога чаробњака, јер ако га убрзо не погубиш, он ће цео град завести својим чинима!

Игемон онда изрече коначну смртну пресуду: да се мученику мачем одсече глава. Изведен на губилиште, свети мученик измоли себи време за молитву. И окренувши се истоку, он подиже к небу и очи и руке и помоли се Богу за град, за људе, за оне што су у опасностима, за болеснике, за сирочад и удовице, да би их све чувао промисао Божји. А нарочито се мољаше Богу о томе, да незнабожачко безбожје буде што пре замењено хришћанском побожношћу, и да Христова Црква порасте и умножи се и сија правоверјем до скончанија вјека. И када он заврши молитву, чу се с неба глас који обећаваше испуњење његових молби, а самог мученика позиваше к наслеђу царства небеског. Тада свети мученик Прокопије с радошћу преклони под мач чесну главу своју и би посечен мачем, положивши душу своју за Господа свог у осми дан месеца јула[27]. А неки од хришћана дођоше ноћу, узеше чесно тело његово, помазаше га мирисима и обавише чистим платном, па чесно погребоше на нарочитом месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме приличи свака част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

део главе светог великомученика Прокопија, манастир Кикос на Кипру

мошти светог великомученика Прокопија - манастир Ивирон (Света Гора)

---

[1] Император Тит царовао од 79. до 81. године.

[2] Веспазијан владао од 70. до 79. године.

[3] Адријан царовао од 117. до 138. године.

[4] Диоклецијан владао од 284. до 305. године.

[5] Александрија – знаменити у старини град, основан царем Александром Македонским (336. до 323. године пре Христа) у Египту, на обали Средоземног Мора; славио се у дохришћанско доба као центар науке и трговине; од почетка четвртога века постао један од најважнијих Центара хришћанског живота и седиште патријарха.

[6] Град Апамеја налазио се у југозападном крају Сирије, на реци Оронти.

[7] Град Скитопољ налазио се у Малој Азији.

[8] Емануил, јеврејска реч, значи: с нама Бог. Свети пророк Исаија назива Емануилом Господа Исуса Христа (Ис. 7, 14 = Мт. 1, 22-23).

[9] Михаил и Гаврил – Aрхангели.

[10] Агарјани – муслимани, Арабљани, који се тако називају по имену Агаре, иноче Авраамове, мајке Измаилове, од кога и води порекло племе Арабљана.

[11] Зевс – врховни бог старе грчке вере, сматран родоначелником осталих богова и људи.

[12] Хера – најстарија кћи Кроноса и Реје, једна од главних личности у старој грчкој митологији; сматрана за супругу Зевса и царицу богова.

[13] Аполон, грчка реч значи: погубитељ. Аполон код старих Грка и Римљана био бог сунца, светлости и просвете; изображава се обично са луком, тоболцем и стрелама као непријатељ и победитељ тамних сила.

[14] Палада или Атина – сматрана богињом покровитељком брака и породичне среће.

[15] Ова Кесарија налазила се код извора Јордана; њу треба разликовати од друге Кесарије, такође палестинске, но која је лежала на обали Средоземног Мора.

[16] Прокопије – грчко име, значи: онај који напредује, успева.

[17] Ермиј Трисмегист – полумитска личност старогрчке историје.

[18] Сократ – знаменити грчки философ; живео у петом веку пре Христа.

[19] Асклипијад – чувени старогрчки лекар.

[20] Калабрија – дивљи брдовити крај у југозападном делу Италије.

[21] У старој Грчкој Сибилама су се називале путујуће предсказивачице, које су свакоме који је хтео гатале о будућности и предсказивале судбину. Делатност Сибила нарочито је цветала у VIII и VII веку пре Христа. Грчки историчари спомињу разне Сибиле: ерифрску, фригијску, хелеспонтску, и друге. Највише извештаја има о кумској Сибили, савременици Тарквинија Гордог, који је живео на шест векова пре Христа. У Житију је реч о овој Сибили. По старогрчком предању, три од девет Сибилиних књига купио је цар Тарквиније, и сместио их као свештене књиге у Капитолском храму.

[22] Реч је овде о Аполоновом прорицалишту у Делфима, граду у подножју Парнаса. Према грчкој митологији, Аполон је сам изабрао Делфе за светилиште, претходно убивши тамошњег змаја Питона. Прорицања су овде вршиле такозване питије.

[23] Ливија – древни назив Африке; састојала се из два главна дела: Мармарике и Киренаике; у Мармарики, у оази Сивах, налазило се прорицалиште у част тивског божанства Амона.

[24] Додона – најстарије светилиште Зевса, са прорицалиштем и свештеним дубом; налазило се у Тесалији, около града Скотуза.

[25] Град Пергам – у малоазијској области Мизији; тамо се налазио колосалан жртвеник, подигнут царем Евменом II (196. до 157. год. пре Христа) и посвећен Зевсу у спомен победе цареве над Галима.

[26] По казивању грчке митологије, Аргонаути су били морепловци, који су на лађи Арго кренули на прво морско путовање по туђим земљама.

[27] Свети великомученик Прокопије пострадао 303. године.