4. ЈУНИ
Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)
Први Васељенски Сабор, патријарх Митрофан са леве стране светог цара Константина, фреска манастира Дечани
Свети
отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара – хришћанина.
Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат
римског цара Прова.[1] Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду
идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се
одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа.
А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно
убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у
Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ
богоугодан и свети човек Тит:[2] код њега се настани Дометије са својим
синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у
врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу
и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши
га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби
његов епископски престо.[3] После кончине блаженог епископа Дометија, на
епископски престо ступи његов син Пров.[4] По престављењу пак Прова на
архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а
брат Провов.
У то
време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши
ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики
угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га
веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га
одведе са собом у Рим.
Убрзо
после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у
Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због
свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза
који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним
путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало
разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је
одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним
грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача,
називао Константинопољ, а као престоница царева – Цариград. Преместивши
престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и
светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца
Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом
Константинопољским.
У време
Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117
година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у
пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра,
човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног
мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и
бораше се против Арија.
По
завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све
саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног
патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они
са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом
цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од
болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети
Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја
уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после
десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ
Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра
наследник престола биће Павле, који је сада чтец.[5] – Затим, погледавши у
божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш
после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона
његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити
тебе;[6] и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром,
против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним
Павлом, очекују многа страдања.
Тако
светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он
сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада
светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја
који је прошао небеса – Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.
———————————————
[1]
Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.
[2] Св.
Тит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.
[3]
Дометије био епископ Византије од 272. до 303. године.
[4]
Пров епископствовао од 303. до 315. године.
[5]
После св. Митрофана патријархом цариградским стварно би св. Александар (од 325.
до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима
патријарховао од 341. до 350. године.
[6]
После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до
328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је
на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од
аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и
спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из
Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх
Константинопољски.
Нема коментара:
Постави коментар