Свети свештеномученик Доротеј, епископ тирски

5. ЈУНИ

Свети свештеномученик Доротеј, епископ тирски

У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284- 305. г.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника.[1] Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).

Отишавши из Тира, свети Доротеј дође у Малу Азију, али се и тамо не могаде сакрити од идолослужитеља, пошто га је Бог призивао к мученичком венцу. Он би ухваћен од Јулијанових улака у граду Удском.[2] Претрпевши ту разноврсна мучења и тешка страдања, он у мукама предаде блажену душу своју у руке Господу Христу, у сто седмој години свога живота. Пострада 361. године.

Пошто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети Доротеј је, као врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома важне за хришћане, и то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Између осталога он је саставио житија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. И сада, будући сам записан у књизи живота, он борави на небу са оним светитељима, чије је животе описао.

——————————————

[1] Царовао од 361. до 363. године.

[2] Удски град или Уд налазио се у малоазијској покрајини Мизији.

Преподобни Козма Мајумски, писац канона

12. ОКТОБАР

Свети Козма, епископ Мајумски, писац канона

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

фреска манастира Грачаница

Родитељи светог Јована Дамаскина,[1] који живљаху у граду Дамаску, узеше у свој дом једно мало хришћанско сироче по имену Козму, родом из Јерусалима, које врло рано беше остало без родитеља. Побожни и сиромахољубиви, родитељи светога Јована Дамаскина усинише малог Козму, и васпитаваху га заједно са својим сином Јованом. Богат и угледан, родитељ светога Јована Дамаскина доведе у свој дом врло ученог и мудрог учитеља, који се такође звао Козма, и повери му оба дечака, Јована и Козму, да их учи књизи. Овај их учитељ научи свој мудрости Божанској и људској. Бистри и приљежни, они за кратко време изучише књижевност и философију, усто астрономију, музику и геометрију. Божанско пак Писмо изучаваху свим срцем. Због тога они постадоше цењени и поштовани од свију. Зрела разума и у зрелим годинама, они напустише ташти свет и обојица одоше у лавру светог Саве Освећеног и постадоше монаси.

Узевши на себе монашки јарам, Козма се чврсто подвизаваше, и својим животом и богомудрошћу он засија у Цркви Христовој као звезда на небеском своду. Помагао је светом Дамаскину у састављаwу Осмогласника. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу.[2] Касније свети Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског.[3] Као епископ он богоугодно пасијаше своје стадо на спасоносном пашњаку Христовом и доживевши дубоку старост он се мирно упокоји у Господу.[4]

——————————————

[1] Св. Јован Дамаскин – један од најзнаменитијих хришћанских песника и богослова, преставио се 776. године. Спомен његов Црква празнује 4. децембра.

[2] Св. Козма написао дивне каноне на Успеније Пресвете Богоматере, Божић, Крстовдан, Сретење (са стихирама), Педесетницу, трипеснеце на понедељак, уторак, среду и петак Страсне Недеље. Исто тако свети Козма је саставио ону изузетно богонадахнуту песму у част Пресвете Богоматере: „Честњејшују херувим“…; затим: канон на Велики Четвртак, икос и 14 кондака на Успеније Богоматере, каноне: праведноме Јосифу, цару Давиду, великомученику Георгију, Григорију Богослову; саставио je и још неке друге црквене песме. Односно песме „Честњејшују херувим“ постоји овакво црквено предање: Ова песма је била врло пријатна Пресветој Богомајци, и Она се јавила светом Козми и радосна лица рекла: „Пријатне су ми твоје песме, али ова ми је пријатнија од свих других; пријатни су ми они који певају духовне песме, но никада им ја не бивам тако блиска него кад певају ову нову песму твоју“. Поред тога познати црквени историчар XIV века Никифор Калист пише да су многи, способни за созерцавање духовних ствари, често виђали Пресвету Богомајку како благосиља оне који певају ову песму.

[3] Мајума – пристанишни град Палестине, недалеко од Јерусалима. Св. Козма, против своје воље, изабран од сабора и постављен за епископа од стране Јерусалимског патријарха Јована V, око 735. године. И као епископ он је одржавао присне братске везе са светим Јованом Дамаскином.

[4] Свети Козма Мајумски скончао око 787. године.

Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда

4. ЈУНИ

Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Први Васељенски Сабор, патријарх Митрофан са леве стране светог цара Константина, фреска манастира Дечани  

Свети отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара – хришћанина. Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат римског цара Прова.[1] Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа. А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ богоугодан и свети човек Тит:[2] код њега се настани Дометије са својим синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби његов епископски престо.[3] После кончине блаженог епископа Дометија, на епископски престо ступи његов син Пров.[4] По престављењу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а брат Провов.

У то време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га одведе са собом у Рим.

Убрзо после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача, називао Константинопољ, а као престоница царева – Цариград. Преместивши престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом Константинопољским.

У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.

По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец.[5] – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе;[6] и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.

Тако светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја који је прошао небеса – Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.

———————————————

[1] Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.

[2] Св. Тит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.

[3] Дометије био епископ Византије од 272. до 303. године.

[4] Пров епископствовао од 303. до 315. године.

[5] После св. Митрофана патријархом цариградским стварно би св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.

[6] После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.

Света мученица Еликонида

28. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕЛИКОНИДЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

Света мученица Еликонида би рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана[1] и Филипа[2] када настаде гоњење на хришћане, она оде у Коринт[3] и гледајући људе где приносе жртве идолима – демонима, она се попе на једно узвишено место и веле гласно повика: О, неразумни и тврдоглави Коринћани! видим да сте веома незнабожни, јер напустивши вечног и нераспадљивог Бога, ви сте се обратили душегубним идолима. Погледајте, молим вас, на високо небо и на широку земљу, па размислите умом својим: ко распростире небо као кожу над главама вашим? ко основа земљу над безданом? ко може страшним и славним именом својим укротити неукротиве валове морске? ко створи човека од прашине и удахну му дах живота? Онај који на длану свом држи сву твар – једини је истинити Бог и живи на небу. А богови незнабожачки су демони, неми и бездахни; нека буду слични њима сви који им се клањају!

Док светитељка слободно и велегласно говораше тако, незнабошци је дохватише и одведоше на суд своме начелнику Перинију. А он, погледавши на њу и видевши да је благолика, стаде јој кротко говорити ово: Изобилуј сваким благом, кћери моја прекрасна, јер сматрам да верујеш у наше вечне богове; и ја се радујем теби. Светитељка одговори: Каква радост може бити код незнабожаца? Радост твоја, начелниче, окренуће се у плач, и гордост твоја у немоћ. Ја верујем у Бога који је над свима, и радујем се што се удостојих ући ради Бога мог у овај подвиг, у коме несумњиво очекујем добити победнички венац. Начелник јој рече: Не буди многоговорљива као безумне жене, него нам кротко и кратко реци, како се зовеш. Светитељка одговори: Нисам безумна, него сам мудра у Христу, Господу мом; а ако желиш да знаш моје име, ја се зовем Еликонида. Начелник рече: Теби не доликује име Еликонида, јер због велике бестидности своје ти спремаш телу своме муке и ране. Светитељка одговори: Ја се с правом зовем Еликонида, јер је милосрђе Бога мог вазда са мном и ја пуштам стреле на оца твог ђавола[4]. Но и теби је с правом дато име Периније, јер ће нечестиво и бедно тело твоје са поганом ти душом бити огњеним трозупцима одвучено у погибао. Начелник онда рече: Кратко нам кажи: хоћеш ли принети боговима жртву или не? Кунем се богом мојим Асклипијем лекаром[5], ја те нећу поштедети, ако не послушаш царску наредбу и не поклониш се нашим боговима. Светитељка одговори: Чуј што ти слободно изјављујем: ја сам слушкиња Христова, а ко је Асклипије ја не знам; чини са мном шта хоћеш.

Тада начелник испунивши се гнева, стаде мучити светитељку. Најпре нареди да је простру по земљи и бију, па стопала на ногама режу. Затим врже мученицу у казан, пун вреле и кипеће смоле. Но јави се Анђео Господњи, расхлади казан, и кипећу смолу претвори у хладну росу; и из казана излажаше диван мирис као од многих мирисних материја. Видевши то, начелник узвикну: О, како је велики чаробњак Христос, који може огањ претворити у воду! А светитељка, обраћајући се начелнику, упита га: Сматраш ли и сада великим богове своје Дија[6] и Асклипија, које посрами једна жена, слушкиња Христова?

Ове речи још више разјарише мучитеља, и он мученицу назва чаробницом, и нареди да јој заједно са косом одеру кожу са главе, и да јој горећим свећама пале главу и груди. А светитељка све те муке трпљаше јуначки, као да не осећа никакав бол. Тада начелник, променивши тобож јарост на кротост стаде умиљато говорити мученици: Кћери мила, приступи и принеси жртву непобедивим боговима, нарочито Венери[7] и Минерви[8], па ћу те ја начинити жречицом велике Дијане[9] и изједначити са женама сенатора. У твоју част ја ћу поставити златни стуб у средини града, и писмено ћу обавестити цареве о теби, и ти ћеш целоме овоме граду бити као мати. – Света Еликонида на то рече: Води ме у храм богова твојих, да им принесем жртве.

Чувши то, начелник се веома обрадова, и одмах нареди бировима и трубачима да о томе обавесте цео град и сазову. Затим веома свечано поведе свету мученицу у храм идолски. А она, улазећи у идолиште, рече жрецима: Желим да потпуно сама принесем чисте жртве; стога наредите свима да изађу из храма; а и ви сами изиђите и затворите врата. – Жреци је послушаше, оставише је саму у затвореном идолишту, па стојећи пред вратима ликоваху и објављиваху то трубама и бубњевима.

А невеста Христова, оставши унутра сама, дохвати Венерин кип и разби га на три дела; затим обори Минервин кип који се сав разби павши на земљу. После тога обори Асклипија са његовог жртвеника, па му отсече руке, ноге и главу; то исто учини и са Дијем. Но ово обарање и разбијање богова не чуше жреци и људи који беху око идолишта, пошто трештање труба и бубњева заглушиваше све то; и тако стајаху они дуго изван идолишта, чекајући док девојка обави своје молитве и жртвоприношење. Пошто прође прилично много времена, жрецима се досади чекати, па надвирише у идолиште, и угледаше богове своје на земљи поразбијане, а мученицу Елекониду где седи на жртвенику и узноси хвалу Христу Богу своме. Они одмах поскакаше, раздраше хаљине своје, и бесни од јарости дохватише мученицу, и одвукоше је начелнику вичући: Погуби ову мађионичарку! – А и сав народ, разгневљен због разбијања идола бесно викаше и наваљиваше: О, начелниче! брзо погуби ову чаробницу!

Начелник онда нареди да се светој мученици одрежу дојке, и да је затворе у тамницу, док он размисли којој љутој смрти да је преда. И остаде света мученица у тамници пет дана. У то време дође у Коринт на место Перинија други начелник, по имену Јустин. Њега обавестише о мученици Еликониди, о њеном мучењу, и како она поразбија њихове богове. Ревнујући јако за своје богове, Јустин се разјари на Еликониду што их је поизразбијала, па нареди да се пећ што јаче ужари. И пећ би ложена три дана непрекидно. И у ту пећ Јустин баци свету Еликониду. А она, као некада Три Младића у Вавилону, ликоваше усред пећи, певајући и благосиљајући Господа, јер јој огањ беше као роса и пламен огњени као поветарац. Затим из пећи сукну силан пламен на незнабошце који стајаху наоколо и сажеже њих седамдесеторицу. А светитељка после дуго времена изађе из огња неповређена.

Тада игемон Јустин, обраћајући се светој мученици, упита је: Реци нам, покварена жено, каквим то мађијама ти могаде надвладати силу огњену? Света мученица одговори: Христос Господ мој, кога ти не виде нити Га икако можеш видети, Он дошавши расхлади ми огањ.

Не верујући томе, игемон нареди да се пред њега донесе гвоздена постеља, ужарена до највеће мере, и да се на његове очи мученица положи нага на ту постељу, и да се испод ње непрестано одржава најјача ватра. Када све то би спремљено, игемон рече: Е, сада ћу видети, да ли ће Христос доћи да јој помогне. – Док светитељка беше тако мучена, из тела њеног истече много крви да угаси сав огањ и расхлади постељу.

Тада мученица би скинута с постеље и одведена у тамницу. Лежећи у тамници на земљи, она се мољаше говорећи: Исусе, сило и крепости наша! Исусе, славо наша! О, Христе, надо наша! Буди ми помоћник, и стави лек на ране моје, Лекару Добри, спасавајући добротом Својом оне који се уздају у Тебе.

Кад се она тако мољаше, јави јој се Христос, Спаситељ света, у великој светлости, заједно са светим Архистратигом Михаилом и Архангелом Гаврилом. И пришавши јој, Он јој пружи руку своју говорећи: Устани, и стани на ноге своје, и окрепи се! Ја сам с тобом, самилосно пазећи на подвиг твој, и божанском силом својом олакшавајући ти патње и лечећи ти ране. – Уставши на ноге, мученица паде ничице пред Господом на земљу, поклони Му се, и рече: Исусе Христе Боже мој, исцели мене, слушкињу Твоју! и дај ми да надвладам противника, да бих, победивши га, са песмом и радошћу ушла у свети двор Твој. – Спаситељ јој на то рече: Буди одважна, кћери моја! Ја ћу те исцелити, и венац бесмрћа припремићу ти у Царству моме.

Рекавши то, Господ оде на небо, а свети Анђели дадоше Еликониди хлеб чист и светао као сунце. Окусивши од тог хлеба, Еликонида се осети потпуно здрава, и лице јој засија као сунце, и тело јој постаде бело као снег. И она благодараше Бога, певајући и славословећи Га све до сванућа.

Када се раздани, света мученица би изведена из тамнице, и опет на судиште доведена. Затим би у циркусу дата зверовима да је поједу. И пустише на њу два гладна лава које су три дана морили глађу. Али лавови, пришавши к светитељки, поклонише јој се и стадоше лизати ноге њене. Видећи то, народ стаде викати: Заиста је чаробница ова нечестива жена, јер и зверове опчини, те је не могу додирнути. Погуби је, о игемоне, погуби је што пре! – Док народ тако викаше, сила Божја развали и отвори врата на циркусу, и ова два лава скочише међу народ, јаросно ричући и свирепујући; народ се даде у бекство; игемон од страха побеже у судницу; а лавови, гонећи народ који је бежао, растргоше сто и двадесет људи. Тада игемон, не знајући више шта да ради с мученицом, нареди да јој мачем отсеку главу.

Када света Еликонида би изведена ван града на посечење, она подиже руке своје к небу, и мољаше се говорећи: Дођи сада, о Христе Боже мој! предстани слушкињи Твојој у овај час, испуни своје истинито обећање: уведи ме у свети тор Твој и придружи благословеним овцама Твојим! Придружи ме женама које су Ти угодиле: Сари, Ревеки, Рахили, Лији, Сусани и Твојој Пренепорочној Матери, Пречистој Приснодјеви Марији, тако исто и Марти и Марији, сестрама Лазаревим, и Ани пророчици која је заједно са светим Симеоном Богопримцем сведочила за Тебе о Сретењу, и Јелисавети, матери Претечиној, и првомученици Текли; уврсти ме међу њих, и удостоји да с њима почивам занавек.

Док се светитељка тако мољаше, чу се с неба глас који говораше: Ходи, кћери моја! За тебе је спремљен венац и престо. Ево и Анђелски хорови почињу да певају свечане песме поводом твог усхода на небо.

Чувши такав глас, света Еликонида се сва испуни неисказаном радошћу, и весело преклони под мач свету главу своју. И када би посечена, из ране уместо крви истече млеко. То би знак њене чистоте[10]. А чесно тело њено узеше хришћани и са страхопоштовањем погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

————————————————

[1] Гордијан царовао од 238. до 244. године.

[2] Филип царовао од 244. до 249. године.

[3] Коринт – град чувен у старини, на Коринтском заливу у Грчкој.

[4] Име Еликонида значи – она која по милости Божјој баца стреле на ђавола.

[5] Асклипије – код старих Грка бог лекарства.

[6] Диј или Зевс – врховни бог старе грчке вере.

[7] Венера или Афродита – богиња љубави и лепоте.

[8] Минерва или Атина – богиња мудрости.

[9] Дијана или Артемида – богиња лова и покровитељка шума.

[10] Света мученица Еликонида пострада 244. године.

Христос је близу - Свети Симеон Нови Богослов

Христос је близу!
Свети Симеон Нови Богослов

Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".

Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином (јеретици се не клањају Богу већ сатани ма колико устима призивали име Исусово).

У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!

Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).

Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тама не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.

Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.

Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!

Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"

Зар је далеко Онај Који тако говори!?

преузето из "Православног мисионара"

број 2, 1977. година