ЈЕВРЕЈИ: АДСКЕ ПРОТУВЕ И СЛУГЕ ЂАВОЛА

ЈЕВРЕЈИ О ЗНАЧАЈУ ТАЛМУДА И ШУЛХАН АРУХА

Шта је Талмуд и Шулхан арух за Јевреје?

Да видимо шта о њима кажу сами Јевреји.

 

“Јеврејски лексикон” издат 1930. године у Берлину пише: “Талмуд је кроз векове васпитач, одгајивач и учитељ јеврејског народа.”

Јевреј Хајнрих Георг Леве који је 1840. год. превео Шулхан арух на немачки у предговору каже: “Није важно колико лепог има у Талмуду, него је важна основна тенденција његова. Талмуд као целина је животни и правни закон за Јевреје.”

“Стари јеврејски култ, чија је база била и остаје Талмуд, даје Јеврејству снагу која се не може порушити.” Јеврејски историчар Грец у своме делу: “Историја Израиљаца”, у издању од 1877. године на страни 133 вели: “Шулхан арух је постао надлежни ритуални и правни кодекс за Јеврејство па је са својим многобројним коментарима, то и данас остао… Ретко је кад једно законско дело добило такав публицитет и такво признање као Шулхан арух.” Румунски Јевреј Др. Аарон Бриман пише:

“Шулхан арух је комплетни законик за све Јевреје, који је за њих обавезан и данас. Главни предмет при полагању испита за рабине је Шулхан арух, односно његово тачно познавање и знање; мањи изводи из Шулхан аруха служе као школски уџбеници за јеврејску омладину, као нека врста хришћанског катихизиса…”


ЈЕВРЕЈ СЕ ИМА ПРИДРЖАВАТИ ЈЕВРЕЈСКИХ ЗАКОНА

“Јевреј се не сме придржавати државних закона Нејевреја. Он се има придржавати јеврејских закона јер би они иначе сувишни били.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 368

СМРТ ЗА ПРЕКРШАЈ ТАЛМУДА

“Учења и закони Талмуда важнији су и имају се строжије примењивати од закона Торе. Ко прекрши закон Талмуда заслужује смрт.” (Талмуд, Ерубин 21а).

БЕЗ ЈЕВРЕЈА НИШТА НЕ БИ БИЛО НА СВЕТУ

“Да Јевреја нема на свету, не би ни сунце сјало, ни киша падала, нити би икаква благослова било на земљи.” (Талмуд, Јебамот 1016)

БОГ И ЈЕВРЕЈИ

“Богу су милији Јевреји од Ангела.” (Талмуд, Холин 916).

“Као год што је човек над животињама, тако су и Јевреји над свима народима од Бога постављени.” (Талмуд, Берах 1026).

ЈЕВРЕЈИ ИЗЈЕДНАЧЕНИ СА БОГОМ

“Ко Јевреја ошамари толико је учинио греха као да је самог Бога ударио.” (Талмуд, Санхедрин 586).

О РАДУ

“Рад је веома штетан и мало доноси.” (Талмуд, Гетин 680).

“Нема горег и лошијег посла од обрађивања земље, јер кад ко 100 сребрника има у трговини може сваки дан меса и вина имати: ко пак уложи 100 сребрника у земљорадњу, може само соли и купуса јести.” (Талмуд, Јебамот 63а).

РАД ЈЕ ЗА НЕЈЕВРЕЈЕ

”Нејевреји су створени да служе Јевреје. Они морају орати, копати, сејати, косити, вршити. Јевреји су створени да све готово нађу.” (Талмуд, Берахот 58а).

ЈЕВРЕЈСКО ЈУНАШТВО

“Јевреј нека иде последњи у рат. У том случају биће први код куће.” (Талмуд, Тесахим 113а).

ЈЕВРЕЈСКО МИЛОСРЂЕ

“Забрањено је бити молостив према Нејеврејима.” (Талмуд, Рамбан).

“Нејевреју не треба милост и помоћ указивати.” (Талмуд, Јебамот 12а).

НИ У СМРТНОЈ ОПАСНОСТИ НЕЈЕВРЕЈУ НЕ ТРЕБА ПОМОЋИ 

“Ако једном Нејевреју прети опасност да се у једној реци удави па ако се налази већ и близу смрти, Јевреј му не сме ићи у помоћ да га спасе.” (Јад Хазаках, Абода Цара 10а).

НЕЈЕВРЕЈИ НИСУ ЉУДИ ВЕЋ ЖИВОТИЊЕ

“Бог је створио Нејевреје, иако тако су они равни са животињама и дао им је човечји облик, јер не доликује Јевреју да буде служен од стоке. Зато га служе животиње у човечијем облику.” (Шулхан арух, Мудраш талпиот 225).

“Нејевреји, чија душа потиче од нечистог духа, називају се свињама.” (Талмуд, Јалкут Рубени 12).

“И зато ако један нејеврејски слуга или слушкиња умре треба их ожалити онако, као кад један во или магарац цркне. ” (Талмуд, Брохес).

“Између Јевреје и Нејевреја не постоји никаква веза. Јер месо Нејевреја је животињско месо, а њихово семе је животињско семе.” (Талмуд, Јебамот 89а).

“Нејевреј је као једно псето. Шта више, записи уче да се псето има више поштовати од Нејевреја. ” (Талмуд, Екесегет раши ексод 22).

“Месо Нејевреја је месо магареће, а семе коњско семе.” (Талмуд, Јебамот 98а).

“Онај који није обрезан и не држи сабат не назива се човеком.” (Талмуд, Јалкут Рубени 39).

 “Нејевреј нема оца, јер је он на ђубришту рођено псето.” (Тамуд, Јебамот).

“Ма колико имали народи света тело слично Израиљцима, ипак се они упоређени с човеком имају сматрати за мајмуне. ” (Талмуд, Шене Лукот 250).

“Полни односи нејевреја су исто као и полни односи животиња.” (Талмуд, Санхедрин 746).

“Куће нејеврејске су куће животињске. ” (Талмуд, Леб. тоб. 46а).

“Туђа жена која није кћи Израиља, парче је марве.” (Талмуд, Абарбанел).

“Нејеврејка у бременитом стању има се сматрати као бременита стока. ” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 405).

“Дете у утроби једне Нејеврејке није боље од животиње.” (Шулхан арух, Јорех деах 240).

НЕЈЕВРЕЈКЕ СУ ПРОСТИТУТКЕ

“Нејеврејке су нечисте и имају се сматрати проституткама.” (Талмуд, Алода Кара 366).

“Све Нејеврејке су курве.” (Талмуд, Евен хекор).

ПЕТ ЗАПОВЕСТИ ЗА ЈЕВРЕЈЕ

“Јевреји морају научити ових пет ствари: 1. Волите један другога. 2. Волите пљачку. 3. Волите банчење. 4. Мрзите ваше господаре. 5. Не говорите никада истину.” (Талмуд, Песахим 113а).

ЛАЖ

“Према Нејеврејима дозвољена је употреба сваке лажи.” (Талмуд, Берахот).

НЕПРАВДА

“Не смеш Јевреју, твоме брату, учинити какву неправду. Нејевреју је дозвољено да учиниш све и сваку неправду.” (Талмуд, Генеба 40а).

ЛИЦЕМЕРСТВО

“Допуштено је пред Нејеврејом претварати се да те не оштети и не уједе.” (Талмуд, Лота 41б).

ЗЕЛЕНАШТВО

“Бог је наредио да се Нејевреју новац позајми само уз зеленашку камату. Ми му на тај начин не помажемо већ га штетимо.” (Талмуд, Сефер Миквод 73).

“Јевреј треба свој иметак помоћу зеленаштва да повећа. Он треба помоћу зеленаштва Нејевреје да упропасти.” (Талмуд, Баба Меција 70б).

КРИЈУМЧАРЕЊЕ

“Дозвољено је нејеврејску власт преварити за царину. Дозвољено је кријумчарити.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 369).

ПОДМИЋИВАЊЕ

“Ако твоје претпостављене Нејевреје помоћу јела не можеш да придобијеш, ти их придобиј помоћу новца.” (Талмуд, Санхедрин).

ПРЕВАРА

“Дозвољено је грешку једног Нејевреја искористити. Дозвољено му је дуг не платити. Дозвољено му је при рачуну преварити га.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 384б).

“Ако два Јевреја направе какву трговину с Нејеврејом те при томе један другоме помаже да Нејевреја на мери, тежини или броју преваре, добитак имају оба Јевреја да поделе.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 183).

“Дозвољено је Нејевреја довести у заблуду. Дужност је Нејевреја преварити. Ко то не учини долази у сумњу да Нејевреја воли, а ко Нејевреја воли тај мрзи Бога.” (Талмуд, Расим).

“Ако Јевреј нађе признаницу своју, коју је Нејевреју дао за од њега позајмљени новац, не треба му је вратити, јер обавеза престаје чим је њу Јевреј нашао. А ако би и поред тога Јевреј хтео Нејевреју признаницу да врати, рабин му мора рећи: “Ако хоћеш да славиш име Бога, не јачај моћ неверника и задржи оно што ти је од Бога по закону одређено.” (Талмуд, Раби Јерухам, Сеф. меш. 51).

“Јевреј може Нејевреја преварити и огулити га, али свог ближњег, Јевреја, не треба варати.” (Талмуд, Баба меција 61а).

“Ако би Јевреји читаве недеље лутали около и варали Нејевреје, нека се у суботу сви сакупе и испричају један другоме своје славне подвиге.” (Талмуд, Раби Бенц).

СТРЕЉАЊЕ ЗА ПРЕВАРУ ЈЕВРЕЈА

“Нејевреј који Јевреја ма и за једну пару превари има се стрељати.” (Талмуд, Санхедрин).
 

ЗАКИДАЊЕ НАДНИЦЕ

“Јевреју је дозвољено да од Нејевреја закине надницу.” (Талмуд, Санхедрин).

ОТИМАЧИНА

“Имање Нејевреја је као без господара. Јевреј има право да то имање узме у посед.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат).

КРАЂА И ПЉАЧКА

“Ко Нејевреју врати нешто (украђено или опљачкано), томе Бог никада опростити неће.” (Талмуд, Санхедрин).

“Изгубљени предмет Нејевреја дозвољено је задржати.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 266а).

“Јевреју је дозвољено да од лопова купи ствар.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 356).

“Закон немој красти односи се само на крађу од Јевреја. Крађа почињена на Нејевреју дозвољена је.” (Талмуд, Санхедрин 86а).

“Опљачкати Нејевреја сасвим је дозвољено, а исто тако и надницу му задржати.” (Талмуд, Бабан 111б).

“Када један ортак у послу нешто украде или опљачка мора добитак да подели са својим ортаком.” (Шулхан арух, Кошен ха-мишпат 176).

БРАКОЛОМСТВО

“Ванбрачни односи с једном Јеврејком заслужују смртну казну, а с Нејеврејком пак дозвољени су.” (Талмуд, Санхедрин).

“Браколомство с Нејеврејком не подлеже никаквој казни.” (Талмуд, Кетубот 4б).

ОБЕСЧАШЋЕЊЕ

“Јевреју је дозвољено да обесчасти Нејеврејку.” (Талмуд, Јад Хасаках 2б)

ОСКРНАВЉЕЊЕ

“Нејеврејско девојче старо 3 године и 1 дан може се оскрнавити.” (Талмуд, Абода сара 37а).

КРИВОКЛЕТСТВО

“Ако је један Јевреј преварио или покрао једног Нејевреја, а при томе мора да положи заклетву у присиству других Јевреја који то знају, дозвољено је да се криво закуне.” (Шулхан арух, Јорех деах 239а).

“Ако је Јевреј једну Нејеврејку обесчастио и злоупотребио па ако се помоћу криве заклетве може решити казне, може криву заклетву без предомишљања да положи.” (Шулхан арух, Јорех деах 232).

НЕЈЕВРЕЈ ПРЕД ЈЕВРЕЈСКИМ СУДИЈОМ

“Ако Јевреј с Нејеврејом теби на суд долази, мораш, ако по јеврејском закону Јевреју заправо можеш дати, учинити то, а Нејевреју кажи: “Тако је по нашим законима!”; ако пак можеш удесити да Јевреј по нејеврејским законима суд добије, нека га тако добије, а Нејевреју кажи: “Тако је по вашим законима.” Ако пак ни по једном закону Јевреј нема право обманом обрлати Нејевреја.” (Талмуд, Баба Кама 113а).

ТРОВАЊЕ

“Дозвољено је лекове на Нејеврејима испробавати, да би се установило да ли су лекови штетни.” (Шулхан арух, Јорех деах 158а).

УБИСТВО

“Стоји написано: немој убијати. То значи да се не сме убити припадник јеврејског народа. Нејевреји миђутим нису Израиљци и зато се они могу убити.” (Талмуд, Генеба 57а).

“Ти ћеш прогутати све народе које ти твој Бог даде. Немој их штедети и немој служити њиховим боговима, јер ће то за тебе бити крај.” (Тора 5, Мојс. 7, 16).

“Тако смо ми у то време задобили све вароши и поубијали све људе и никога нисмо оставили у животу.” (Тора, 5 Мојс. 34-35).

“Ко пролива крв оних који нису Јевреји Богу жртву приноси.” (Јалкут 772).

“Најпоштенији међу Нејеврејима имају се убити.” (Талмуд, С. бен Јохај 406).

“Дозвољено је Невевреју одузети тело и живот.” (Талмуд, Сефер и Корим).

“И најбољи међу Нејеврејима треба да се убије.” (Талмуд, Мелхита 32б).

“Најбољем Нејевреју узми живот само ако можеш.” (Талмуд, Абода 62б).

“Кољите Нејевреје као бестије.” (Талмуд, Сохар).

ЗА УДАРАЦ ЈЕВРЕЈУ СМРТ

“Као што је син од очева тела, тако је и Јевреј од Божијег тела те зато сваки Нејевреј, који би се усудио да удари Јевреја, мора главом платити.” (Талмуд, Сан Хедрин 146).

УНИШТЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА

“За Јевреја постоји закон да све оно, што је у вези с хришћанском црквом, уништи.” (Шулхан арух, Јорех деах 146).

БОГОХУЉЕЊЕ

“Христос је син проститутке. Он је копиле.” (Токдош Јежу).

“Христос је био луда. Он је мађионичар. Он се сове Бен штада (син проститутке).” (Талмуд, Сабат 104б).

“Христос је син једне менструиране. Он је: Бен пандреат, тј. син нечисте животиње.” (Токдош Јежу).

“Христос је на једном ђубришту сахрањено цркнуто псето.” (Сахар).

МЕСИЈА

“Месија ће доћи и повратити Краљевину Јеврејима, а остали народи сви ће њему и њима служити и потчињени бити.” (Талмуд, Шаб 120а).

“Кад Месија дође онда ће земља родити колаче и вунене хаљине, а жито ће крупно бити као два бубрега од највећег вола.” (Талмуд, Кетубог 112б).

“Тада ће сваки Јевреј имати 2800 слугу и 300 слушкиња.” (Талмуд, Санхедрин 101а).

“Пре тога биће страховит рат, који ће две трећине света уништити. У њему ће Јевреји толико оружја запленити, да ће им требати 7 година да га сагоре и истопе.” (Талмуд, Мајене јеш. 74, 4).

“Тада ће Јевреји неизмерно богати бити јер ће благо целога света у њиховим рукама бити. Сви ће народи тада прећи у јеврејску веру, само Хришћанима то неће дозвољено бити, него ће их потпуно искоренити, јер су пореклом од ђавола.” (Талмуд, Јебамот 24б., Абода 3б)..."

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

14. СЕПТЕМБАР

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ КРСТА ГОСПОДЊЕГ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

Свети цар Константин и царица Јелена са животворним Крстом, манастир Сопоћани

За време свога царовања у Риму Максенције[1] чињаше многа зла народу: гоњаше и мучаше не само хришћане, него и своје незнабошце убијаше, и отимаше им имања, и срамоћаше благородне породице живећи беспутно. И целоме Риму он беше веома тежак и одвратан због свог свирепог насиља и развратног живота. Стога Римљани тајно послаше молбу цару Константину који је тада са својом мајком Јеленом боравио у Британији молећи га да дође и избави их од овог насилника. Константин најпре написа Максенцију, пријатељски му саветујући да престане са насиљем. Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.

Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! – Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана),[2] и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.

Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.

Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.

Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену.[3] Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи. И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: „Овим знаком победићеш“. – После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.

Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима[4] на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.

Познавши из тога силу распетога на Крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по његовом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше подигао храм богињи Венери и у њему поставио идола.[5] Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.

Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три Крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на Крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена Крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и Крстови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! – Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.[6]

Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа.[7] А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано Тело Христово.

Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други – цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској – светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.

По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. – Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и показујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један Крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског[8] на главном тргу градском, а трећи – на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог Крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је Ангео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни Крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут – седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут – у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење Ангела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.

Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. – За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу – животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: „рука је наша веома јака и богови су наши силни“, него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. – И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца. И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједанпут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде Ангела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му Ангео: „Творац наш није тај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите“.

Највећи део Часног крста за коју се зна, чува се у светогорском манастиру Ксиропотаму. Има облик крста размера 31cm х 16cm. При дну вертикалног крака налази се рупа од клина, затворена црвеним дијамантом и са дванаест других драгуља. Верује се да је ово поклон византијског цара Романа II Лека

Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.

Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.

И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи Распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Максенције римски цар од 306-312 год.

[2] Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. год. – Свети Артемије пострадао 363. године; спомен његов 20. октобра.

[3] Византија, доцније знаменити Нови Рим, Константинопољ, или Цариград, први пут Константином Великим уздигнут, био је спочетка малена Мегарска колонија, основана око 658. године пре Христа и названа по имену свог главног оснивача, основана од стране грчких избеглица из грчког мало азијског града Милета, тада потчињеног Персијском царству.

[4] Скити – дивљи скитачки народ, дошао из Азије, најпре скитао по јужним степама данашње Русије, одатле кренуо на запад ка Дунаву, одакле је пљачкашким налетима узнемиравао подунавске области Римске царевине.

[5] Венера – грчкоримска богиња љубави, лепоте, сладострашћа и нечистих пожуда. – Године 119. пећина Гроба Господња била је, по наређењу римског цара Адријана, засута земљом и камењем, да се и само место не би могло ни на који начин распознати.

[6] Ово воздвижење часног Крста Господњег догодило се приближно крајем маја 326. године. Године пак 335, 13. септембра, освећен је храм Васкрсења Христова., и од тада је установљено да се Воздвижење Крста Господњег, Крстовдан, празнује следећег дана, тојест 14. Септембра.

[7] Спомен светог Киријака празнује се 28. октобра.

[8] И досад се сачувао у Цариграду остатак тог „пурпурног стуба“, који је у своје време Константин Велики пренео из Рима. Овај остатак познат је под именом „Опаљени стуб“, што он стварно и представља.

[9] Византијски цар Фока царовао од 602. до 610. године.

[10] Ираклије царовао од 610. до 641. године.