Православље преподобног и Богоносног оца нашег Саве Немањића, Првог Архиепископа Сербског: Свети мученици Кирик и Јулита

15. ЈУЛИ

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИКА и ЈУЛИТЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

нога светог мученика Кирика - Манастир Неа Мони, острво Хиос

Живљаше у граду Иконији[1] Ликаонске области једна млада жена племићског порекла, од рода ранијих царева римских, по имену Јулита, по вери хришћанка. Мало поживевши у законитом браку она роди мушко дете, па обудове. Она просвети дете светим крштењем и надену му име Кирик. У то време незнабожни римски цар Диоклецијан[2] подиже силно гоњење на хришћане у свима крајевима римске царевине; и постави за кнеза у Ликаонској области неког комита Дометијана, човека сурова и нечовечна и звероподобна, који се радовао проливању крви хришћанске. Дошавши у Иконију, Дометијан стаде љуто мучити верујуће у Христа и брижљиво истраживати оне који се тајно држаху хришћанске вере.

Видећи то и знајући да се са својом побожношћу не може сакрити од мучитеља, верна слушкиња Христова намисли да бежи, јер се бојала да неће бити у стању отрпети љуте муке, па ће се одрећи Христа. Стога она ради љубави Христове остави сва своја имања, која у ње беху многобројна, и кућу и сроднике и робове и сваку лепоту овога света и славу и насладу, па узевши свога трогодишњег синчића Кирика и две најоданије робиње, изиђе ноћу из града Иконије и отпоче странствовати, сећајући се реченога у Светом Писму: Немамо овде града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14).

Тако она дође у Селевкију као путница и сиротица, скривајући своје високо порекло. Али и тамо нађе исто такво гоњење хришћана: јер неки Александар, примивши од цара игемонску власт, допутова у Селевкију и без милости убијаше све који исповедаху име Исуса Христа. Тада блажена Јулита, опоменувши се писанога: Подајте место гњеву (Рм. 12, 19), тојест бежите од гњева; и: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), – отпутова из Селевкије у Киликијски град Тарс, и живљаше ту међу убогима. Но након извесног времена тај исти игемон Александар дође и у Тарс[3] да мучи хришћане. Света Јулита би препозната од неких и достављена игемону. Овај нареди одмах да је ухвате, а сам седе на отвореном народном судишту. Када војници ухватише Јулиту са њеним синчићем, обе робиње побегоше од ње; али издалека иђаху за њом, да виде страдање њено и крај. И мученица би приведена пред игемона, држећи на рукама трогодишње дете своје Кирика. Упитана од игемона за име, порекло и отачаство, она смело одговараше исповедајући име Господа нашег Исуса Христа и називајући себе хришћанком. И говораше: Моје име, порекло и отачаство јесте небеско царство Христа мог!

Разљутивши се, игемон нареди да јој узму дете, па да је свуку, повале на земљу и немилице бију сировим жилама. Када мученицу бијаху, дете гледајући то плакаше, и отимаше се из руку оних што га држаху, да би отрчало к мајци својој. Игемон, видећи како је дете лепо, нареди те му га донеше. Он га узе на крило и стаде га тешити да не плаче, и миловаше га по глави и љубљаше, и тепаше му; но дете се опираше, и отимаше из његових руку, и склањаше своју главицу од њега, недајући му ни да га милује нити да га љуби својим поганим устима; и непрестано гледајући у своју мајку коју су били, оно плакаше и викаше: „Хришћанин сам! пустите ме к мајци!“ И отимајући се ручицама од игемона, оно му ноктима гребаше лице. Игемон се разјари, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, сва му се главица разби и зали крвљу сво то место, и оно предаде Богу своју свету и невину душицу. Тако се овенча свето дете Кирик.

мошти Светог Кирика - Дионисијат (Света Гора)

Мати пак његова блажена Јулита жестоко и дуго бијена, као у туђем телу страдајући и као безосећајни стуб не осећајући, ништа друго не говораше сем ово: „Хришћанка сам и нећу принети жртву бесовима!“ А када је престадоше тући и подигоше са земље, она угледа пред судиштем своје мило чедо мртво у крви, и испунивши се радости рече: Хвала Ти, Господе, што удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!

мошти леве руке светог мученика Кирика и део главе свете мученице Јулите - Сидирокастро, Манастир светих мученика Кирика и Јулите

После тога игемон нареди да мученицу обесе на мучилишту и да јој железним гребенима стружу тело, па да јој онда врелом смолом заливају ране. Тако мученој светитељки гласник викаше: Смилуј се на себе саму, Јулито! поштеди младост своју! поклони се боговими, да би се избавила од мука и да не би љуто погинула страхотном смрћу као твој син! – Света мученица одговараше: Нећу се поклонити ђаволима и њиховим глувим и немим идолима! Ја се поклањам Господу мом Исусу Христу, Јединородном Сину Божјем, којим Отац Небески сатвори све, и старам се достигнути сина мог, да се са њим удостојим царства небеског.

Видевши непобедиво трпљење и јунаштво мученице, игемон је осуди на посечење мачем. Онда је војници узеше и поведоше ван града на губилиште, где су погубљивани осуђени на смрт. Светитељка иђаше радосно као на венчање. Када стигоше на губилиште, она измоли мало времена за молитву; и преклонивши колена помоли се говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си сина мог призвао пре мене удостојивши га да пострада за свето и страшно име Твоје, и што си дао вечни живот са светима њему, оставившем овај ташти живот, – прими дакле и мене недостојну слушкињу Твоју, и удостоји ме да добијем благодат пред Тобом: да будем прибројена мудрим девојкама које уђоше у твој непролазни чертог, да би дух мој благословио Тебе, Саздатеља свог, и беспочетног Оца Твог, и савечног Духа Светог, вавек, Амин.

Пошто се света мученица тако помоли Господу, џелат наоштри мач, удари мученицу по врату и одсече чесну главу[4], оставивши тело њено на том месту без погребења да га поједу пси и звери. Тако исто и тело светог Кирика извукоше из града и бацише поред тела његове мајке па отидоше. А када се спусти ноћ, дођоше оне две гореспоменуте робиње, узеше тело своје госпође и њеног сина, однеше их далеко и погребоше у земљу. Једна од тих робиња доживе до дана Константина Великог, првог хришћанског цара, у чије време засија истина и благодаћу Христовом Црква Божја доби слободу. Тада та робиња показа верним хришћанима место где беху погребене чесне мошти светих мученика, Кирика и Јулите, и исприча о њиховом страдању. Они онда извадише из недра земље њихове свете мошти нетљене, испуњене миомира; и оне даваху исцељења од болести. Страдање ових светих мученика би описано у спомен и част њихову, на корист вернима, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.