среда, 27. фебруар 2019.

Свети новомученик Николај Коринтски (14. фебруар)

-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-
      Τροπάριον (Ήχος δ΄)
 Ως των αθλοφόρων ομότροπος, και των εν ανάγκη υπέρμαχος,
τω Δεσπότη των όλων ικέτευε, ειρήνην τη οικουμένη δωρήσασθαι,
και ταις ψυχαίς ημών το μέγα έλεος.


    Απολυτίκιον ( Ήχος πλ. α΄)
Μαρτυρίου ανύσας καλώς το στάδιον, μαρτυρικής ευκληρίας κατηξιώθης λαμπρώς,
και παρέχεις τοις πιστοίς χάριν ουράνιον.
Όθεν και γάνυται εν σοι, η Πατρίς σου ευπρεπώς, Νικόλαε Νεομάρτυς,
ην από πάσης ανάγκης, τη ση πρεσβεία σώζε Άγιε.
-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-
Η Ιερή Κάρα του Αγίου Νικολάου του εξ Ιχθύος της Κορινθίας
η οποία φυλάσσεται στη Ι.Μονή Μεγάλου Μετεώρου
Николај, новојављени и храбри мученик Христов, беше родом из неког незнатног села које мештани називају Псари (=Риба), а налази се у области Коринтској на Пелопонезу. Родитељи му се зваху Јован и Калија и бејаху обоје богобојажљиви и верни Христу. Када је овом светом мученику било око 12 година обоје њих преселише се из овога света оставивши њега самог у кући. Дете, не подносећи самоћу без родитеља, отиде са неким другим младићима у град Силиврију, који се налажаше један дан хода далеко од Цариграда. У том граду он ступи у службу код неког од угледнијих грађана, и стараше се о његовој имовини. Будући да имаше у срцу свом Божји страх и твораше верно заповести Христове, стараше се, уз вршење своје службе, још и за свете Цркве колико могаше. Пошто поживе тако добро и благочестиво, он када одрасте узе по закону себи жену и постаде отац деце, коју и одгаји по обичају и науци Христовој, тако да се и по плоду могло распознавати дрво. Мада живљаше у свету, и продаваше разне намирнице на једном великом путу, он не заборављаше и спасење душе своје, старајући се нарочито за сиротињу и угађајући Богу својим милостињама и честим похађањем светих богослужења у xpамовима.


Пошто жељаше још већи дар од Бога, мислим на дар мучеништва, Господ га тога и удостоји. Када у тридесет трећој години свога владања султан Сулејман крену у рат на Персију, остави за собом као свог намесника у Цариграду неког Синана по имену. Овај пак, гордећи се својим сродством са султаном и чинећи насиља над својим грађанима, и поносећи се својом влашћу, a у ствари никакве вредности није имао, чињаше страшна варварства против хришћана. Јер једне од њих похвата и даде као робље на пиратске лађе, а друге застрашиваше разним претњама и мукама.

У то време и овај Христов новомученик Николај, коме неправедно завиђаху његови суседи Агарјани што је водио трговину боље од њих, би оклеветан и одведен у Цариград као да је, тобож, ружио пророка Мухамеда. Ставши на суду пред епархом он без имало страха признаде себе хришћанином и изобличи веру агарјанску као лажну. Због тога, по наређењу eпapxа би бијен грубим штаповима толико, да му је крв текла и из ноката на ногама; и он у таквом стању би бачен у тамницу. To је било 1554. године.
После 4 дана, судија га изведе из тамнице, и стаде настојавати да га ласкањима и обећањима великим наведе да се одрекне пречисте вере Христове. Но злочестивац у томе уопште не успе. Јер сведок (μαρτυς) истине Христове Николај још је чвршћи остајао у својој благочестивој вери, и призивајући име Христово још већма изобличавао злочестивце за њихово неверје, а њиховог лажног пророка назва сином ђавољим и непријатељем Божјим. Због тога му везаше гвоздене вериге око врата и место одеће ставише му огртач од рогоже, и таквог водише га џелати кроз цео град. Но пошто ни то мучење уопште не поколеба мученика у његовој благочестивој вери, него га још више утврди, би по наређењу намесника запаљена велика ватра на тржишту, где ови поборници зловерја одведоше мученика, али га не бацише одмах у ватру него му мало по мало паљаху тело, чинећи тако казну тежом и мучнијом.
Свети мученик, пошто дуго времена подношаше ово страшно мучење, па не могући више да стоји усправан наже се на десну страну, те тада џелат, затегнувши ланце које је св. мученик још увек носио на врату, отсече му мачем чесну главу. И тако храбри мученик Христов предаде душу у руке Божје. Ово би 14. фебруара 1554. године. Његово чесно тело би сагорено у огњу и претворено у прах, а чесна му глава, коју купи неки верник од џелата за 20 златника, би послана у манастир преподобног оца нашег Атанасија на Метеорима у Тесалију, где се и до данас налази, точећи миро и многа чудеса, у славу Христа истинитог Бога нашег, Којему приличи свака слава у векове векова. Амин.

Нема коментара:

Постави коментар